Горан Лабудовић Шарло - ЈЕДНА ЈЕ ТИШИНА ТИША ОД СВИХ

 

  Искуство пређеног пута чини нас паметнијим, или би тако морало бити, бар код оног дела човечанства које тежи бољем и вишем од понуђене сваковрсне пролазности испуњене општом празнином, без духа или хуманизма. Живети сутра, то није био само слоган, како нам се чинило, то је садашњи човеков живот, после ког долази ново сутра са својим временом, позивницама, обавезама или догађајима.

Уместо да на такве изазове одговори искуством, човек се труди да у тренду тог сутра постави своје перцепције и видике кроз такозвани и-и однос: и волимо и мрзимо, и дивимо се и плашимо, и ћутимо речима и говоримо очима, у том хоризонту свакодневице ком покушавамо да дамо неки смисао. На другој страни, преко пута нас, такорећи, налазе се велики системи: економски, државни, медијски, политички...који човеку нуде другу врсту односа под именом или-или: или ћемо остварити профит или силазимо у губитак, или си на власти или у опозицији, или си на брду или под брдом. Некадашњи шрафови система посматрају нас као резервне делове система, и логично, осећају се као победници. Ми се тешимо да је њихово прошло, они се теше да је добро да ово данас до њих није дошло. Системи су, тако, у огромној предности у односу на људску заједницу и њене вредности. Савремени човек хтео или не хтео, живи у друштву предвиђања, одгонетања, обећавања и најава. Како се ми постављамо? Ми смо пуни очекивања! Очекивања су, јасно, будуће време. Тако би живот свакодневни, живот уопште, живот какав јесте, требало заменити изразом очекивања или још горе, чекање.

          Наша очекивања, чекања и нестрпљења, постала су свакодневица. Међутим, људско биће у неком тренутку схвата улогу и услугу тренда и моде, и прави отклон, покушава да своје лирско издигне, умије и ободри. Враћа се натраг да нађе себе, Бога, човека, хуманисту. Некада је тај повратак гласан, јаван, претеран, некада дискретан, пристојан и одмерен. То зависи од човекове природе.

Марија Јефтимијевић Михајловић дубоко је свесна наведеног и поезија коју читамо води нас познатим стазама, али на културолошки и филозофски начин. Корак даље. У песми Треба изван круга ићи, песникиња каже:''...разденути, разглобити/ снагом духа саломити/ све гранично, све угласто/ колосално, патуљасто/ све што облик трајни има/ с границама, оковима/ све мерљиво, с изразима...''. У песми Једноставност бележимо ове стихове: ''...Постоји човек...у њему човек...у њему Човек/ у њему Душа савршена као Песма''. У песми Срећа песникиња поручује: ''Ако се сагнеш довољно ниско/ можеш дотаћи бездане своје...''. Када посетимо Места која сањамо дочекаће нас уверљива слика: ''Из њих ће нам се тада/ неко драг и познат од пре рођења/ насмејати и рећи/ сад си Целина''.

          Лирски су одзиви Марије Јефтимијевић Михајловић и уређени као врт. Песникиња нема потребу да истиче присуство и важност Бога или Љубави више неголи то сам Бог и Љубав пожеле, стога сусрећемо тактилне и сталне ритмове и откуцаје: ''...благошћу благу Вест ми саопштаваш: / у почетку беше – Реч, која је Љубав''.

          Драган Лакићевић примећује у рецензији: ''Марија Јефтимијевић Михајловић, као да даје дефиницију своје поезије, певање Неизрецивог. То певање је лично, из сопственог бића и доживљаја света, као 'осећања Бога', али и опште 'мелодија космоса' као хармонија према којој се укупна духовност креће, из које све происходи''.

          Само се воли ћутањем, каже песникиња, док се пре тога, пре такве љубави дешавају разни покрети: нож се у јабуку крто засеца,/ небо громови бучно ломе,/ корак злочинца земљу рањава...Трагаоци за смислом живота посегну кроз поље бесмисла верујући да и туда треба проћи или пролазе јер за друго не знају. Колико је љубави потребно, људске или божанске, разумевања или пажње да сваки човек себе опет пронађе? Марија Јефтимијевић Михајловић има у песмама, рекли би, матерински осећај и филозофски постамент. Жене то умеју и знају. Стих: ''Једна је тишина тиша од свих тишина'' најбоље илуструје књигу ''Храм тишине''. Овај стих има вечност, дотакао је небо и земљу, спојио, повезао и залечио све наше галаме, потере, лутања и очекивања.

Данашњи човек би требао да ослушкује птице или откуцаје сопственог срца. Та тишина упућује даље, на помисао да више пута треба да се запитамо, да ли из нас говори похлепа или доброта. Да ли је данашња похлепа заправо доброта, а дехуманизација суштина постојања. Истина је, имамо овај један живот, али бомбардован са свих страна порукама да ћемо бити гладни и сиромашни, или ћемо порадити на себи па то нећемо бити. Познавао сам много људи који су ходали том стазом и многе одавно нисам срео. Колико год били силни у неком трену, данас су невидљиви. Похлепа и други ужаси су прождрљиви. Песникиња не нуди лек, не вида ране, не носи собом вишње силе, толико пута преметане и протнуте кроз нашу поезију као конац кроз иглу. Пева из животног искуства, лирског, научног, људског.

Лирска потка књиге песама Марије Јефтимијевић Михајловић је први план књиге. Тајна је у другом плану, његовој дубини и сликама, које ће пажљиви читалац дуго памтити.

Траг, часопис за књижевност, уметност и културу, година ХХ, књига ХХ, свеска LXCVII, март 2024, стр. 158-159. 

Јана Алексић – КЊИГА ПРЕФИЊЕНЕ ПОЕТСКЕ ДУХОВНОСТИ (Марија Јефтимијевић Михајловић, Храм тишине, Партенон, Београд, 2023)

Прва збирка песама Марије Јефтимијевић Михајловић тематски је заокружена, брижљиво компонована и осмишљена тако да оцрта кривуљу, уједно и раст духовног осећања који је колико личан толико и општи. Подељена је на циклусе Обасјања, Сновиђења, Озарења, Спознања, са програмски конципираним прологом Реч – Мелодија – Тишина и песмом Срце руже која се налази на повлашћеном епилошком месту као једина песма у циклусу Сагласја.

У пролошком лирско-медитативном запису Марија Јефтимијевић Михајловић своју аутопоетичку мисао или иманентну философију песништва вртложи око неколико кључних појмова, истакнутих и у наслову: реч – мелодија – тишина. Мирјана Бечејски тачно je у предговору књиге приметила да су у питању неосимболистички концептуални топоси који су раније били предмет интерпретативне и херменеутичке пажње ауторке збирке у домену њеног књижевнонаучног рада. Међутим, сентенце у прологу ове књиге упућују на онтогенетски развој поезије, на њене изворишне и исходишне тачке.

Док систематично излаже свој мисаони ток, ауторка се поступно, стратификацијски, расклањајући слој по слој који чини песму, приближава песничкој есенцији, односно почелу. Од најмлађе и материјално најоспољеније, али за поезију и песнички језик конститутивне речи, она долази до мелодије као највише сагласности песниковог унутрашњег ритма са космичким ритмом. Мелодија се дотиче тишине, то јест води у тишину. Та, матерња, мелодија у овој збирци није само унутрашња, тематска, већ и спољашња, формална. Аутопоетички замишљена над мелодијом, Марија Јефтимијевић Михајловић подједнако је усредсређена и на звучни, чулни утисак својих песама, на њихов одјек у уху читаоца. Зато их ваља читати наглас. Песникињини саговорници на плану промишљања порекла и сврхе песничког говора јесу Јохан Георг Хаман и Јохан Готфрид фон Хердер, будући да је за њих поезија потреба човека да изнова артикулише изворну логосност света, као матерњи, изворни језик човека. Њихово гледиште, као и Маријино уосталом, поезију афирмише као духовно узвишенији облик уметности. Хаман верује у првобитно свејединство религије, знања и мита, тврдећи да је читав свет Божји језик, а да је песништво ништа друго доли подражавање Божјег језика. Хердер указује на првобитни синкретизам музике, песме и плеса. Маријине поетске визије нису директно наслоњене на тезе ових мислилаца, али у својим песмама она такође исказује идеју да посредством поезије сазнајемо космос, док је основ света песма која се може певати, јер јој је носећи стуб мелодија, матерња мелодија. Књижевност је отуда одраз божанског стваралаштва, док је поезија уметност непосредно везана за душу – музику душе, јер звуци и језик у поезији имају душу и значење. 

Поетско средиште ове збирке је тишина. Марија конфигурише концепт апсолутне тишине. Он је донекле аналоган Настасијевићевом концепту апсолутне поезије и Малармеовом чисте поезије, с тим што се овде не ради о неком поетичком задатку или програму, већ начину да се именује и проникне у изохимене поезије и да се поопшти искуство тишине које стваралачки акт жели да постигне. Песникиња се ту не задржава на половини доживљаја нити на идеји о уметничком генију из којег све потиче, као у, на пример, романтичарском виђењу стваралаштва. Она иде даље и од месијанског естетизма који у поезији и уметности види супституцију религијског наратива. За њу је поетски чин сублимно искуство продирања у суштину, а та суштина је логосна тишина и доживљај Љубави. У тишини се одвијају спознања суштина. До њих се, међутим, не долази логички, већ интуитивно, доживљајно, каткад и интелигибилно. Тишина не објашњава саму себе, њено значење изједначено је са Богом као највишим обликом љубави. Иако захтева тумачење, она, као неизрецива, скрива се од сваког говора. Боравак у тишини, како, на пример, сматра Жан-Лик Марион, јесте дар који нам је дат и који ми дарујемо Богу. Божје биће присутно је у тишини нашег срца. Чувајући тишину песник постаје гласник божанске тишине. За Марију насушна самоспознаја – која је и богоспознаја – могућа је тек у тишини: „Ходај, корачај, ка себи самом / за речите тишине отвори слух (Мисао). Тишина је дакле обремењена речима, то јест смислом, који је у тишини снажнији и пунији.

У песми Једноставност, која нас мелодијски подсећа на Књигу Проповедникову и на Елиотова Четири квартета, Марија Јефтимијевић Михајловић, разлучујући време говора од времена ћутања, распознаје и два могућа комуникацијска присуства тишине: „постоји тишина за разговор душа / и Душа која говори тишином“. Тако пружа пример савладаног искуства тишине које нуди многа, па и дијалошка преимућства. Песма је објава те тишине. Тишина је услов да се буде у Божјем присуству, али и присуству са ближњим и са самим собом. Човек постаје права слика Божја управо уласком у тишину. Тишином се долази до Бога љубави јер је Божја тишина испуњена љубављу. Зато Марија снагом поетске имагинације пројектује Храм тишине у којем: „Једна је тишина тиша од свих тишина / Мир дубина, мир дубина / Кад напуштају нас сенке и насељавају сунца / Кроз затворене капке отварају се небеса / И тонемо у облаке као у снове”. У храму тишине је могуће ослушнути васељену и отворити наше биће ка светлости. Сходно наслову ове песме и целе збирке, Марија изграђује симболичко стециште најдубљих доживљаја и вертикалног усмерења духовно будног и мудрог песничког субјекта. Он тишину поима као језик будућег века. Тако се и кроз целу збирку провлачи аутопоетичка мисао да поезија настаје онда када песма претходи тишини и следи после ње. Песма продире у тишину, и обратно, чинећи јединствено смисаоно сазвучје. Песма је и залог тишине, место на којем је најбоље можемо чути, слушајући тако и своје срце. Марија на самосвојан начин имплементира Новалисову фрагментарно изложену тезу да је песма моменат дотицаја, садејства песничког, мистичког и религиозног искуства. Међутим, песникиња, очигледно са аутопоeтичким предумишљајем, изневерава наше очекивање, и не саставља молитву као традицијски поетско-реторски жанр који би интегрисао назначене домене простирања поезије.

Поред тишине, један од тежишних појмова збирке, са високом песничком и духовном резонанцом, јесте Љубав. Већ у пролошком запису Марија нам открива да је за њу Љубав прапочело, основ, уједно и исходишна тачка свеколиког стваралаштва. Љубав и тишина су нераскидиве. Из тишине која је способност да се утишају мисли и негативна осећања исходи љубав.

У песмама циклуса Сновиђења, на пример, тематско-мотивски усресређеним на љубав, Марија не пева о платонској или еротској љубави, не пева ни о љубави као агапе. Она пева о љубави која је омнипотентна, а то је љубав свеприсутног Бога. Та љубав је дубоко дијалектична, бар када њено разумевање покушамо да сместимо у оквире мишљења и говора. Али, Марија нам мудро сугерише да је та дијалектика већ препозната у Јеванђељима, и да је она у основи свега. Љубав је онтичка узајамност не искључиво између Бога и песника, него између Бога и универзалног човека. Та љубав је двосмерна и постојана. Дела настала у тој љубави и том медитативном и делатном љубављу остају. То значи да је песнику пружена привилегија да својим стваралачким деловањем у слободи сведочи неисцрпну и безмерну Љубав и да обделава тај врт. За Марију љубав претпоставља излазак из егоцентричног мрака, рушење бедема самољубиве индивидуе и несебично давање себе за живот ближњег.

У песми У светлости љубав је обасјана, у њој се додирују душе. „Од прстију наших – загрљених зрака / рађају се сунца под нашим очима”. Зато нас неретко њене песничке слике и поступак подсећају на циклус песама Далеко у нама Васка Попе. С тим што је код Марије љубав узвишенија јер се у љубави ослушкује вечност, слути светлост, принципи стварања и устројавања света (О космичкој мери ствари) и путује уназад, до почетка (Прарођење). Ћутањем се воли. У песми Легура тишина поново игра улогу кључног сведочанства Љубави који онтички међусобно саусловљени љубавници морају да буду свесни управо зато што њихова љубав има космичке размере.

У том тематском кругу истиче се песма Зрно. Значење Љубави се са узајамног односа једног пара сели у домен љубави Бога према човеку и начин да је човек прими и врати. У моту песме призива се парабола из Јеванђеља по Јовану. Љубав се одиграва према Божјој промисли. Она изискује од човека заборав себе и спремност душе да се отвори. Она је дијалектична, јер убија човека да би га оживела. Егоцентричан и антропоцентричан човек, заробљен својом логиком и мишљу, постаје подложан пропадљивости. Ако се отвори према духовној светлости и топлоти као извору, како вели Преподобни Јустин Ћелијски, „онда живи широким и бесмртним животом, животом божанским”. И тек тада, како Марија химнично истиче у последњем стиху песме, доживљава потпуну радост живљења. Идеју да су Љубав и смрт нераскидиве проналазимо и у песми Легуре: „плес суштина плешу и Љубав и Смрт”. Врхунац тог парадоксалног модуса бивствовања, који је оваплоћен у Речи, јесте богословски устројена песма Мера бивства, што нас враћа на Маријину аутопоетичку замисао. Реч је Љубав „праслика крста на Голготи / ‘самог себе без остатка дати’ – она ће нас поништити / и створити у исти мах / Јер је мера нашег бивства”. С друге стране, налази се мајчина љубав, која је страшнија и надмоћнија од пожара историје који изазивају злехуде разорне силе у песми Уочи дана српског страдања.

У својој збирци песама Марија управо жели да освести импликације боравка у врту Љубави. А он подразумева изоштренији духовни вид. Нешто што наликује поетичком постулату налазимо у песми Чудесно призови која отвара циклус Обасјања и аутопоетичког је усмерења. У њој се у форми императива слаже глаголски каталог онога што јесте примарни позив песничког стваралаштва, долажење до суштине која има различите атрибуте и ознаке до којих језик може да допре. Овде као да се смењују принципи апофатичке и катафатичке теологије, а који су видови разумевања трансцендентног Бога изван људског гносеолошког, спознајног хоризонта. Поезија се бави оним што је појмовно неухватљиво. У томе лежи њена парадоксалност.

На то се надовезује песма Треба изван круга ићи као својеврсни наговор да се начини радикални заокрет или премештање, односно да се живот посматра и живи не рационалистички и егзистенцијалистички сужено, већ из призме трансценденције и есхатологије. Тако се из невидела приземног, спутавајућег хаоса свет доживљава и обликује као космос, што значи уређеност и целисходност. Тај позив, али на онтичком нивоу, нивоу самог бивствовања, јавља се у песми Чежња. Насловом се сугерише да душа чезне за уређеним обликом постојања: „са собом се сусретати / опет Цео с Једним бити / бити Љубав – љубав Бити. // Бити светлост, блистав бити…” Духовни, а тиме и онтички, искорак бића из овосветске маглине прекривене тамном сенком незнања и силама поднебесја изискује се и у песми Божанством такнут из циклуса Озарења. Марија спаја платонистички реалистички концепт о свету идеја са хришћанским поимањем истинског живота у Богу. „Онај ко слути тај је на прагу / живота што се изван граница крије / да живот је овај ходајући земљом / тек сенка оног што се изнад вије.”

Тако долазимо до Маријиног концепта среће: „Ако се сагнеш довољно ниско / можеш дотаћи бездане своје / устремиш ли биће ка небу / видећеш себе и тамо горе”. (Срећа) Силазак у дубину услов је успона, али силазак и успон су два модуса постојања. Уместо дијалектике добра и зла у човеку, на пример, у поезији Новице Тадића, где се песнички субјект из понора властитог бића у отуђеном, урбаном окружењу, обраћа присутном, али дистанцираном Богу, Марија је изабрала укрштај, Костићев укрштај, у које смешта знамење крста као симболичког принципа, упоришта унутрашње разапетости и трвења као начина постојања. Човеково својство је да обитава и у домену чула и у домену духа, и у материјалном и у нематеријалном свету. Њиховим укрштањем и мером тог укрштаја остварује се пунота крстоносне личности: „Укрштај тај – мирна је тачка / у којој почиње мера твог раста / – ка лику Творца у себи самом”. Човек је крстоносац и по томе налик распетом и васкрслом Богу.

Међутим, страсна/страдалничка мера распећа није само лична, већ је и колективна. Песнички субјект Марије тај крстоносни потенцијал проналази у породичној и колективној патњи која се историјски перпетуира. У крстоносном страдању, које је саставни део нашег идентитета, она је у стању да угледа светло васкрсења. Српска заједница страдањем осваја могућност бивствовања с Богом, односно спасења. Али, као што је наговештено у песми Зрно, ни на историјском плану смрти саме по себи нема, из ње исходи живот.

Продорнијим и прозорљивијим духовним видом изводљиво је есхатолошко сагледање историјског усуда. Он је тематско-мотивски разрађен у прве четири песме циклуса Спознања: „То што видиш нису моје очи / прозори су истинскога вида”, оглашава из дубине културног памћења краљица Симонида у песми Дно душе. Њен непостојећи поглед изједначен је са погледом Богородице која у сузама посматра мучење свога Сина. Духовни вид, као у Ракићевој песми, доноси нови живући парадокс. Из ископаних очију на фресци манастира Грачанице које собом носе вековни бол исијава света, распевана светлост, светлост будућег века: „Само један бол је од давнина: / – ископана светлост која пева / са прозора унутрашњег вида / дно је душе – дно зеница мојих”. Унутрашњим видом посматра се историја на простору Косова и Метохије у песми Поглед у време, док је поглед у личну и породичну будућност у песми Сан прадеде Огњана упризорен као сан. Јунак песме, прадеда Огњан, ковчежић са сновима – метафору личне пројекције животне будућности – обременио је историјом проживевши голготу српске војске у Првом светском рату. У овим песмaма породична историја се исписује као палимпсест преко текста колективне историје.

Поглед издалека, с удаљене перспективе, у песми Гледајући у Звечан уједно је поглед унатраг, кроз време. Тај поглед је, дакле, бистрији и уверљивији, њиме се духовно сагледавају историјске и географске особености једног места на Косову и Метохији које имају своје дубинске импликације. Тај покајнички поглед има моћ да у песничкој имагинацији и узнесе град до висина духовних очију ослепљеног краља Стефана Дечанског. Песме у овом циклусу емотивно су веома сугестивне јер их је записао очевидац, онај који је са својим прецима проживео распламсану прошлост и који живи пренапету садашњост, све време покушавајући да јој пружи откривењски и есхатолошки смисао.

Песнички субјект у песмама изнова распознаје свој идентитет и везује га за дуги ланац предака и потомака. То је веома експлицитно дато у песми Чежња векова или у песми Душа. Тако се евоцира цео један традицијски ток српског песништва, почевши од Змаја, преко Ракића, Раичковића, Нога, па до Маријиног савременика Драгана Хамовића. Као и тематско-мотивски, Марија, како смо поменули, и поетички уроњена у традицију. Она одабране утицаје из традиције не скрива, већ их врло прорачунато и свесно излаже и пружа читаоцу да их препозна. Индикативна су стога њена дијалошки постављена мота појединих песама.

Егзистенцијални лиризам ове збирке заснива се на проналажењу смисла у осећању и вери који је резултат не усвајања доктрина, већ личног усхођења душе и (само)спознаје. Зато је песнички субјект у стању да пронађе хармонију смисла и лепоте. Управо из тога извире употреба лексике. Због тога изгледа да на тематском и реторичком плану обилује општим местима духовно-религијске поезије. Могуће је, међутим, да је песникиња желела да постигне нешто друго. Тематско-мотивским и семантичким варирањем топоса Лепоте, Правде, Добра, Царства Божјег, Васељене, Космоса, тишине, Љубави у овим песмама одражава се новосентименталистички порив да се изнова, пуним устима, изговоре и новим значењем испуне ове категорије, како би им се вратила њихова примарна узвишеност. То су оне речи које, према Михаилу Епштејну, након појмовно-терминолошке израбљености, пражњења а потом и потискивања у XX веку и морају изнова да задобију своју изворност и употребљивост. Несумњиво да је овај Маријин наум повезан и са хришћанским уверењем о општој цикличности, а тиме и о нашем доживљају животних међаша које именујемо никако другачије до овим топосима. На том уверењу се заснива Маријин лирски сентиментализам, а он није подложан идеолошким злоупотребама или малициозним интерпретацијама.

Храм тишине је збирка песама које проговарају сентециозно, нутрином срца и речима са универзалним зрачењем. Тим речима забележено је сведочанство о томе да у нашем свету, ако се сагледа духовним видом, прелива се смисао. Зато је ово ретка књига префињене поетске духовности у нашој савременој књижевности која је испуњена толиким обиљем наде и светлости. И то је не чини архаичном, напротив. Захваљујући том доживљају стварности она надраста и иде изван пословичне епохалне утучености која се затвара у оквире своје епохе и у њој окончава.

 

Кораци, свеска 1–3, 2024.

https://koraci.net/2024/04/јана-алексићкњига-префињене-поетске/

Драган Лакићевић, ПЕВАЊЕ НЕИЗРЕЦИВОГ (Марија Јефтимијевић Михајловић, Храм тишине, "Партенон", Београд, 2023)

 

         

Критичар и истраживач српске поезије и прозе, као и прозе и поезије у преводу на српски језик, Марија Јефтимијевић Михајловић уводи читаоца своје песничке књиге, под насловом Храм тишине, у личну лирску космологију – аутопоетичким записом, прологом о речи као инструменту израза бића – „његовог унутрашњег ритма са ритмом космоса“. Тај ритам, који се налази и у основи песничког говора, у стању је да артикулише тишину –  као „мелодију космоса“  којој стреми песничка реч, а која је – каже песникиња – „песниково најдубље ’осећање Бога’“. И још даље, и још дубље, она дочарава „тачку бића у ком пева Неизрециво, као божанска стваралачка искра, као Логос“.

          Марија Јефтимијевић Михајловић, као да даје дефиницију своје поезије: певање Неизрецивог. То певање је лично: из сопственог бића и доживљаја света, као „осећања Бога“; али и опште: „мелодија космоса“ као хармонија према којој се укупна духовност креће, из које све происходи. Ако је осећање лично, а мелодија општа, онда поезија спаја и сједињује та два феномена бића у песничку реч и значење.

          Филозофија поезије као аутопоетика продужава се у самој поезији Марије Јефтимијевић Михајловић – већ у првим, реторским аутоимперативима: „Чудесно призови“: изреци, проникни, зађи, докучи... Све су то синоними рефлексивног певања – потраге за значењем и смислом, на начине језичко-мисаоног продора у „васиону песниковог бића“  и за „мелодијом која је старија од речи“ (како стоји у уводном упутству песника – песнику, самом себи.

          Императиви певања чине бескрајни низ: разна значења сливају се у једно, флуидно и вишеструко, сложено. Притом је динамична императивна реч дорекни изразито битна, а пар замисли и надмисли изузетно изазован за разумевање песничког мисаоног процеса. Песнички дорећи један је од израза постизања савршенства или целине (хармоније), а замислити и надмислити је схватање песничког мишљења као вишег степена филозофско-поетског процеса.

          Ритамски низ императива, али и предмета певања продужава се из уводне аутопоетике о мелодији и прелазе у неухватљиви низ апстрактних појмова које изриче, прониче, сновиди, призива... поезија, а који чине посебни регистар: неизрециво, недокучиво, незамисливо, неслућено. Док то све докучи, песнички поступак (или субјект) мора да разгради, раствори, напусти, разобличи, разодене... низ или регистар конкретнијих али не мање сложених појмова и облика постојања песничког језика и света: остварено, именовано, научено, очекивано, чудесно – и једно и друго „из дубина, из ништина, из искона и суштина“. Концентрација и свеобухватност израза песничког процеса сугерише емотивну енергију и обиље значења.

          Из програма задатог у уводном прозном и уводном песничком поглављу о „призивању чудесног“ песникиња Јефтимијевић Михајловић пева и „разматра“ све што се налази у ракурсу њене поетике и лирике. Тако је „програмска“  песма „Треба изван круга ићи...“, у римованим осмерцима којима се мелодија појачава и „Неизрециво пева“ дословније од аутоналога „треба“. Издвојена поента „Безграничје Домом звати“ могла би се схватити као поставка о „мелодији космоса“ и „растакање индивидуалних искустава у опште“... Ако бисмо, пак, апстраховали програмски ниво песме, она би изразито музикално изражавала стање духа и трепет бића као тематско-мотивски круг који песничка „надмисао“ превазлази.

          Као прва песма са задатом темом, могла би се означити „Душа“. Сва од песничких слика, превасходно метафора и личних доживљаја, песма дочарава душу као сложену – вишебојну и вишеслојну оркестрацију бића у дослуху са чулима сензибилног субјекта: пре свих, слух и бол. Унутар те оркестрације, као на сликарском платну, ређају се садржаји живота и смрти, човекове природе и судбине. Лирски пејзажи су од духовне грађе. Доживљај је на почетку лични (почиње првим лицем), а на крају општи: душа је млада и вечна, Патња и Песма.  

          Посебно важан тематски круг песама чине мотиви груписни у циклусу „Обасјања“. Обасјања су друго име за лирску аутопоетику У њима песнички поглед обасјава видове и облике одабраних апстрактних појмова, као што су једноставност, чежња, срећа, љубав. Ти појмови су својства лирског субјекта, али их он дочарава са дистанце, као опште предмете свог осећања и певања. Заједнички именитељ им је „савршенство“ – једноставности, чежње, среће, љубави...

          Предметног света у тим песмама као да нема. Њихов главни садржалац је, опет, душа, а душа се, као таква, чини савршеном као многе друге форме које нас окружују – једноставне до савршенства: круг, кап, суза, песма. И те форме чине круг, концентричан са кругом мање апстрактним, али довољно флуидним и неухватљивим: светлост, рука, нежност, сета. У средишту тог круга, у исто време, песник насељава празнину, тишину и дубину у којој се ипак обликује Смисао, такође надстваран и специфичан, одређен тек метафорама „пребивалиште огња и дом пламена“. Негде у тој дубини светлости постоји Човек, са својим захтевним идејама, за којима иде песник по пределима свести и сна, слика и имагинације, верујући да се тај човеков „облик и одраз“  уклапају у савршенство  свих других савршености, од елементарних (круг, кап, песма) до укупне „нежности света“ коју песма открива у симболима: гнезду, грани, птици и небу. Као што светлост открива мисаону дијалектику света од првих елемената до птице у небу, тако гради лирску дијалектику Човека са Душом „савршеном као песма“. 

          Чежња да се буде и да се у себи огледне, лирски субјект исказује низом императивних инфинитива којима се предочава чежња за другим видом савршенства: „Бити светлост, блистав бити...“ Бити светлост и блистати садржи низ потреба или узлета ка визуелним и моралним моделима постојања али и понашања и мишљења. Филозофска нијанса у песми „Чежња“ доминира у односу на лирске слике и нијансе: светлост, суза, искра...

          Лирска ткања и разматрања о срећи и љубави почињу призивањем интонације и синтаксе правила или искустава са законитостима: можеш и мораш: „можеш дотаћи бездане своје“, „Љубав те прво мора убити“. „Срећом“ доминира вера, „Зрном“ љубави доминира емотивност. Лирска мисаоност интонира музику и слике ових песама. Музичке слике и лирске имагинације преплићу се и спајају у фино ткање језика.

          У циклусу „Сновиђења“ песничка имагинација дочарава даље и дубље просторе. Ти простори имају елементе и оквире слике, а у сликама су, као сновиђења, мисли и уточишта смисла. Као када у класичној поезији речито говори тишина, тако у Маријиној песми, у суштини тишине може постојати „мир дубина“. „Тишина тиша од свих тишина“ у овој поезији представља храм, а храм је биће. Храм тишине је храм сна: спајања и поистовећења, где је лирски субјект једино у стању да у себи препозна и открије себе. То се постиже заносом и уласком у мир дубине: „Кроз затворене капке отварају се небеса / И тонемо у облаке као у снове“. Посебни живот и свет за којим чезне субјект претпоставља у малом личном храму, као и у васељени-одаји коју види као „црквицу нашу небеску“. Кад затрепери ум, у тренутку „између два откуцаја“ може се остварити песнички сан – пољубити Светлост: достићи метафизички циљ љубави.

          Песме овог круга су казивања о љубави. Љубав је у исто време својство човека и Бог сам. Главни јунак је Смисао, у ком се огледају добро и лепота. Смисао открива тајну и „уме рукама обујмити бескрај“. Тајна света је тајна љубави: „Тајну над тајнама Тајном откључаваш“.Тајна над тајнама је реч, реч над речима је Љубав.Тајна љубави постоји у светлости. Светлост је Љубав, Љубав рађа Светлост. Тајна је друго име Љубави, загонетка језика. Струјање васионе и небеска музика дотакну се струна и дођу у слух или сан Љубави. Те процесе ослушкује чуло песника и региструје ауторка.

          Љубав је чудо – сматра један глас ове поезије, у песми „Порекло чуда“. Порекло израза љубави у овим песмама је делом, а у песми „Порекло чуда“ знатно више, у мотивима и језику усмене поезије, са реквизитима астралног  живота и света. Појава вила и небеских тела, са кладенцима и чаробним кључевима додирује се са бојама и чудесима природе као „постојбине срца“.

          Егзистенцијална и љубавна лирика преовлађује у другом делу овог циклуса. Егзистенцијално је пре свега мисаоно, а љубавно је претежно метафизичко. Средства и слике светлости и таме, симболика крви, орфичке и космичке асоцијације приближавају ове песме нијансама и сазвучјаима Миљковића и Попе, пре свега замасима стиха и риме (са првим, „Легура“) и интонацијом и генитивним метафорама (са другим, „О космичкој мери ствари“).

          Тајна постојања налази се у песмама циклуса „Озарења“. „Чежња векова“ је облик осећања и интензитета са несвакидашњом временском димензијом. Смењују се треће и друго лице: треће је више рефлексивно, друго је више љубавно. Две најлепше песме „Божанством такнут...“ и „Мисао“ имају по четири катрена са неједнаком римом, али са хармонијом коју ствара пре свега лирска синтакса, потом цезуре у неједнаким дужинама стиха. Мисаоност лична, у првој, разликује се у емотивној мисаоности у другој песми. У обема констраст таме и светлости представљају равнотежу реторици и музици симбола који певају.

          Јадна од највећих тајни је чежња. Чежња је принцип живота и Љубави. Човек се рађа са чежњом – поезија чезне. Један од кључева већине песама могао би бити у поетичкој песми „Језик љубави“  – о разумевању речи и поезије на једној, а светлости и слике на другој страни. То је песма о Тајни – човека, космоса и поезије. Као да је Тајна узрок и разлог постојања – и поезије, и космоса, и човека:

                    Тајна је највиши облик спознања

                    Знање које у слави живи

                    Онима што ћутећи у буци света

                    Говоре свештеним језиком љубави

          Тим језиком говори поезија Марије Јефтимијевић Михајловић. Том језику, такође, обраћа се песник у песми „Мисао“:

                    Кажи, изреци, слогом посложи

                    понорнице бића најтиши шум.

                    Опевај, препевај, у Песму преточи

                    Речи што ломе кости и ум...

          Није ли управо то циљ првобитне аутопоетике. Није ли то мисао о стварању. „Мисао којој висина је дом“ јесте мисао коју на много начина  и облика варира поезија ове збирке.

          Циклус „Спознања“ почиње необичном песмом-медаљом. Као монолог и исповест, говори је Симонида, опевана фреска из Грачанице, историјска жена краља Милутина, изузетна национално-уметничка икона. Говори је у епском десетерцу који овој песми даје трагични интензитет, мелодијском и музичком интонацијом, аналогно тематском садржају судбине и прототипа и српске жене уопште.

          Из лика и судбине средњовековне и свевремене жене-жртве говори песник. Марија Јефтимијевић Михајловић говори из лика и судбине жене која истовремено постоји у српској историји и у српској култури, највише на фрески, и управо на фрески она нема очи. У озарењу Видовдана, који ће тек доћи као круна српског постојања, видом ког нема, владарка Симонида (жена и дете) вида – лечи ране „свих живота“. И ране песника, које су у срцу, односно у суштини поезије. Димензије осећања и евокације јединствене традиције, наша песникиња уздиже на виши, универзални план и песма прелази у мисаону димензију: „Само један бол је од давнина“ и у метафизичку метафору као поенту: „ископана светлост која пева / са прозора унутрашњег вида / дно је душе – дно зеница мојих“. У дну душе налази се унутрашњи вид. Име Симонида је име једне судбине – удеса једног народа.

          Маријина Симонида друкчија је од лирске фреске других песника, поготово најбоље – Ракићеве. Заслуга Симониде је у том различитом песничком доживљају и књижевном животу древне уметности.

          Из погледа у доба и дух Симониде наша ауторка прелази на „Поглед у време“. То време је, у ствари, простор са епохама Србије. Када се отвори (прошло) време, тада меморија песника пред собом има низ слика, велики филм трајања и постојања – читави космос живота, историје и географије Косова и Метохије:

        

                    – Каравани промичу кроз градове

                    Видим тезге, сувенире, арабеске

                    Миришу слике на тамјан и воштанице

                    Безгласно плачу зидови и фреске...

 Следе низови имена – градова и манастира, поворке слика и симбола. Све се то креће и у самој песми. Избор тих слика и симбола је такође уметност – емотивни и „спознајни“ нивои које сугерише и дочарава песма савременог аутора. Као да је цео онај аутопоетички оквир „Обасјања“ био отварање и припрема простора за реконструкцију реаговања на прошлост народа и његове сензибилности, а сензибилност је у полифоној меморији као виду културе.

          У „Спознања“ спадају  временски ближи и личнији доживљаји и односи, мада су културно-историјски слојеви у исто време грађа песниковог бића и оквир језика. Као сажета породична песничка приповетка, с елементима домаће иконе (иконе у кућној и личној меморији), као да на кућном зиду, у бојама памћења и сензибилности зрачи лик прадеде, али не као фотографија или као портрет, него као сан. Сан је рам за лик и рам за огледало у том лику. „Сан прадеде Огњана“ је родословна лирска реминисценција на предмете и појмове које на судбински пут и вечно опредељење носи један од српских војника новијег доба. Његов одлазак у рат сасвим је у косовском духу. Сат којим се мери време историје и појединачног живота/одсуства и ковчежић „бременит од историје“ и снова човека и народа, сваког прадеде који је био или замишљао себе у „ноћима преко Албаније“. И ова песма из циклуса „Спознања“ садржи елементе фреске.

          После имресивне разгледнице „Гледајући у Звечан“, коју лирски субјект шаље из будућности у прошлост, из свакодневног живота у вечно време, долази песма датирана 17. марта 2004, на још један „дан свесрпског страдања“. У дан кад су гореле светиње, све оно у чему постојимо вековима, прво лице песме „спознало“ је „две ствари“: две истине, две песничке поенте. Тичу се Мајке –  оне која нас је родила и оне која је родила Спаситеља света.

          На крају ковчежића са преградама ове песникиње, где се ређају аутопоетички, језичко-музички, лично-емотивни, и спознајно-историјски мотиви, од којих се сваки циклус и свака песма завршавају својом каденцом – долази епилошка медаља од два језичка акорда, под насловом „Срце руже“. Издвојене као целина „Сагласје“, ове две строфе доводе у сагласје светлосне и унутрашње ритмове, појмове – стања и осећања у чијем се окриљу остварују песме Марије Јефтимијевић Михајловић. Тим појмовима песник се враћа аутопоетици: из тих стања, сновиђења и озарења настају речи и мисли, слика и музика ове поезије.

                    Обасјања, обасјања

                    Магновења и спознања

                    Нити светло, нити тама

                    Океани чистог стања

                    Сновиђења, озарења

                    Отрежњења, освешћења –

                    Насред груди ружа цвета

                    Усред руже срце света

          У осмерачком ритму, са тактовима и нотама аналогним пулсу песника, ружа у срцу, или срце у ружи, јесте метфора песме или песничког доживљаја света и његовог израза у песничком тексту и српском језику.

 

Бојан Јовановић – ИМЕ ДУШЕ

 

Ако си она која јеси, прошапутана у кључу

обећаног спаса, затуреног ту негде

у близини назива којег покушавам да се сетим,

да ли си ти моје или ја твоје скровиште

иза чијег танког зида ослушкујем збивања

са другог краја?

Што сам чуо нисам записао,

само у бележницу унео питања

слепљена језиком за језик што сваки

подиже вео и у виши привид

спаја ову с оном страном светла.

Заборавом сачувани расту снови

између нових имена пустоши испречене

до твоје спорне магличасте истине

којим лако изречену распршујеш смрт

и у неотвореном писму чекаш свој трен.

Песмом божјег закона оглашаваш

непостојано средиште нових страна света,

неспремна да упознаш себе док не изрониш

из празнине и у бистрој вечерњој води

не приволиш звезду да у њој пусти корен.

Сенка одолела поподневном издуживању

трепери у тами слутњом до доласка олује

и уклања последње прочитане сметње

да би се казано о теби примило и могло

другачије да догоди.

 

Растварање душе: изабране и нове песме, избор и поговор Снежана Божић, Нишки културни центар, 2023, стр. 5. 

Бранислав Матић – МАМАЦ

 

Залуд вам мамци, залуд рачунице.

Не треба ми.

Довољна ми је светлост овог дана

и моја река, сребрна нит

што кроз поља и шуме блиста,

шетачке ципеле и три чиста листа,

корица хлеба, напрстак вина,

глас из далека од оца и сина.

Довољна ми је шака воде са студенца,

и мирис трава, лети, у сутонима,

сви они кораци по давним градовима

и бљесак белине, под велом, у недрима.

Знам да робове збуњује слобода,

но зар стварно мислите

да ме од ове руже, са ове пучине,

у ту шарену тамницу врате

ваше тужне трице и кучине?

 

Бранислав Матић, Хиперборејски летопис: разабране песме, Центар за изучавање традиције Укронија – Хипербореја, Београд, 2015.

Луна Градиншћак – ПЕСНИЧКИ ПУТ МАРИЈЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ (Марија Јефтимијевић Михајловић, „Храм тишине“, Партенон, Београд 2023)

 

Књига Храм тишине Марије Јефтимијевић Михајловић нарочито је песничко остварење српске књижевности у којем се, опевањем живота, опева и сама поезија. Збирка обилује зрелим песничким плодовима, што ће рећи да песме које су настајале нису добиле свој коначан облик онда када су биле и написане, већ у тренутку када су се склопиле у једну песничку збирку. Иако је ауторка овом приликом водила бројне песничке дијалоге са другим песницима, попут Хелдерлина, Рилкеа, Новалиса или Ивана В. Лалића и Настасијевића, ослањајући се притом и на Нови завет, песме Марије Јефтимијевић Михајловић имају свој аутентичан глас, који проговара из самих дубина спознаје, тишине.

Појму тишине отуда песникиња даје битно место, у самом наслову, али и у прологу збирке, који служи као увод за упознавање и разумевање  . На тај начин, већ на самом почетку стоји путоказ који казује по којим се путањама креће дух песама. Да би се та путања могла разумети, потребно је ићи уназад, спуштати се са емпиријских постоља у песничке дубине. Марија Јефтимијевић Михајловић свој песнички пут почиње од онога што је у стварању песме последње – од речи. Ако је реч инструмент духа, како ауторка наводи, онда је реч средство да се дође до њеног прапочетка, до архе, а то је мелодија. Та мелодија, која се испрва назире као звучање, ослушкује се на разноврсне начине, да би се потом допрло до саме основе бивствовања – тишине.

Сам пут до тишине тече низводно, што ауторка практичним примером показује спуштајући се кроз пет јасно уоквирених, међусобно повезаних циклуса, корак по корак из песме у песму. Први циклус песама одређује први корак, обасјање, који је осветљавање онога што је видљиво у реалном свету око нас. Када се свет у којем песник обитава обасја, он, на практичан начин, постаје и јасно видљив, али он сам по себи није предмет певања. Отуда у првом циклусу „предметног света у тим песмама као да нема”, јер им је главни именилац душа.[1] У првој песми, „Чудесно призови”, пред песника, па и пред читаоца, поставља се јасан захтев – да нестане за овај свет. Песник, али и сам човек, морају да буду смели, да и сами нестану из овог света какав познају, да не буду оно што за овај свет јесу. Ауторка пише: „ти ниси своје име”, имплицирајући да постоји нешто иза ове видљиве реалности што чека да буде откривено у негацији самога себе, у негацији „неизрецивог”, „недокучивог”, „незамисливог” и „неслућеног”, док оно што није у негацији, јер је „остварено”, „именовано”, „научено”, „очекивано”, у негацији треба да буде „разграђено”, „разобличено”, „одагнато”. Свет функционише по принципу огледала – можда се чини да је оно што посматрамо подударно са посматраним, но суштински, оно што се чини да јесте заправо није, а у оном што није морамо да пронађемо оно што јесте.

Тек овим поступком сагледавања света човек, и песник, налазе се ван исцртаног круга, што представља болан процес – бол, крик, врисак јесу људски део који одзвања у песми када се песник обрео у пространствима незнаним емпиријском свету. Одвајање од себе, међутим, позива на спајање себе једног са Једним целим. Отуда се у централној песми овог циклуса, као средишту између овог и песничког света, налази једноставност. До ње се долази болом, а у њој човек више није само човек, а ни душа није само оно што човек душом назива. Из једноставности се чезне за животом, смислом, песмом, за јединством. У једноставности песник дораста до свог песничког Ја и ту песник, у негацији онога што јесте бол претвара у Љубав, која га практично рађа за неки други, песнички свет.

На овом ступњу, песник се налази у међупростору, у сновиђењима, у прапореклу, архе, у којем се назиру звукови песме, али до које се и даље мора долазити песничким путем не би ли се она досегнула. У другом циклусу песама ауторка збирке опеваће чињеницу да се морају затворити очи да би се видело, да морамо себе расточити да би се песнички живело. Ако је песник, дакле, „снагом духа” првенствено морао да „саломи све гранично и мерљиво”, он следствено томе долази у фазу „растакања свог индивидуалног Ја”[2] при чему је реч „индивидуално” веома важна. Она указује на то да се песник разилази од онога што је везивао за себе лично, попут имена, презимена, личног описа и томе слично, али не и од онога што га чини песником. Он ствара из ума и срца, јер „кад затрепери ум достиже се метафизички циљ љубави”[3]. Тајну смисла, међутим, песник не докучује, већ је само слути. А слутња се најбоље и најлакше постиже служећи се истим, Љубављу.

Овим се открива да је негација негацијом потирана и Љубављу сажета. А у тачки где се пресецају смисао и љубав, проналази се и песма. Из ње све бива враћено на почетак, у архе, и престаје да постоји за овај реалан свет. Истовремено, сам свет у својој негацији није престао да постоји за себе, јер он не може да престане да буде присутан све док је песник оно обасјање с почетка, све док од њега песник почиње да ствара песму. То значи да, ако не постоји за свет, песник постоји у пуном смислу. Из ове позиције, патња се расцветава и рађа песму. Тако у песми „У светлости” песник љубављу обасјава свет за који више не постоји, одржавајући његово постојање. Али и даље постоји песничко питање „како је могуће раз-двојити нас / а не зачути цепање света?”, односно како бити песник у свету у којем се више не препознаје.

Одговор на то питање представља наредни корак, којим се Марија Јефтимијевић Михајловић спушта у дубине до тишине, и који је опеван у трећем циклусу песама. У болном одвајању песника и реалног света открива се нов идентитет. Све што је „у наше биће утиснуто (...) ми смо”. Све што нас окружује јесте одраз у огледалу нашег бића и слутња се јавља као смисао живота. Све је доживљај и све је важно, јер „људско биће постаје индивидуа тек у односу на друге с којима је Једно”.[4] У овим песмама описан је простор у ком говор љубави постаје доминантан, док време практично више и не постоји. У озарењима и блесковима песничке мелодије песник тек сад може да „сиђе и завири у свој тамни кутак”, будући да је у свом свету. Све што овде може да траје јесте оно што је одмерено мером Љубави. Божански простор овде преовладава и постаје јасно да је онај који слути „на прагу / живота што се изван граница крије” и сазнаје „да живот је овај ходајући земљом / тек сенка оног што се изнад вије”. Дан нема своје сате, већ пружа песнику могућност да у тренутку доживи Вечност. У тој „мери нашег бивства” мера је света изван нас, где се рађа „клица свемира у нама”, која ће нас упутити на исконско, али и на оно што је само по себи уједно и вечно и непролазно.

Тако се у четвртом циклусу песама долази до спознања да бити у дну душе значи бити у дну песме – у тишини свога бића. То је управо та тишина, тако дуго чекана и којој се дуго стремило, а до које сваки песник корача не би ли испунио свој песнички задатак. Отуда се у овом циклусу песме доживљавају као „засебна, кохерентна целина мисаоних и родољубивих песама, од којих 6 поређаних ’хронолошки’ према дубини урањања у историју – од средњег века, до савременог доба”.[5] А оне су, у ствари, својом увезаношћу означиле просторе тишине као простор који не личи на оне који су до сада били сазнатљиви. У њима се проналазе „временски ближи и лични доживљаји и односи, мада су културно-историјски слојеви у исто време грађа песниковог бића и оквир језика”.[6] Оне су, дакле, темељ самог певања.

У овом циклусу се долази до спознаје да се идући чак иза прапочетка, у корен саме песничке мелодије, где се налази тишина, налази и све оно што је човек за свог живота спреман да остави као део себе. Тако ове песме јесу посвећене бићу, али и Бићу неизрецивог чији смо неодвојиви део. Овде је уроњено све оно што је саставни део Целине, Бога: Симонида, Јерусалим, Призрен, Високи Дечани, Галилеја, Газиместан, али и појединци као прадеда Огњан, страдање у погрому 1999. године, као и винар из Велике Хоче. Ове песме, које мишљу и срцем певају о тишини иза ових догађаја, истачу њихову христолику симболику, што нас увек наводи да се усаглашавамо са тоновима тишине, Љубави и Мајке.

Када се то спозна, тада се долази и до сагласја са животом, али и светом око нас, из којег је песник кренуо на пут до песме. Последњи циклус песама отуда има само једну песму, „Срце руже”, која је послужила као песнички епилог ове збирке. У њој се „као у каквој жижи сабирају и срастају наслови циклуса који су се дотад међусобно прожимали”.[7] Она је попут бајалице, чак попут песничке мантре која је успела да сажме целокупан смисао песничког стварања. Захваљујући том путу, читалац може да види да је пут песника до песме врло сличан путу човека до његовог крајњег циља – а то је да служи другоме, да служи смислу и нечему већем од њега самог. Спознаје се и да пут живота, баш као и пут до песме, подразумева и светле и тамне тренутке нашег суочавања са светом, али и са самим собом, што суштински значи исто, као и да то са чиме се суочавамо није „нити светло, нити тама”, то су доживљаји људског бића кроз која он мора да прође, јер то и јесте живот. Управо кроз „отрежњења” и „освешћења” мора да се прође, будући да без тога нема ни нас, ни живота уопште. Збирком песама Храм тишине спознаје се да је живот, као и песма, процес до којег се корача кроз трње и светлост целога живота, док је на човеку да на том путу спознаје себе, као и свет, не би ли дослухнуо божанску искру у себи, како би свесно проживео живот као биће које је дошло из Љубави и које ће скончати у Љубави – оној у којој борави и сада.

 

Др Луна М. ГРАДИНШЋАК

Универзитет у Београду

Филолошки факултет

Текст је објављен у Летопису Матице српске, јануар-фебруар 2024, књ. 513, св. 1-2, стр. 152-155. 

https://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_513_1/Letopis%20513%20januar%20februar.pdf

---

[1] Драган Лакићевић, „Поезија и тајна” у: Марија Јефтимијевић Михајловић, Храм тишине, Партенон, Београд 2023, 78.

[2] Мирјана Бечејски, „Љубав се родила да би тебе родила” у: Марија Јефтимијевић Михајловић, Храм тишине, 16.

[3] Драган Лакићевић, нав. текст, 79.

[4] Мирјана Бечејски, нав. текст, 18.

[5] Исто, 19.

[6] Драган Лакићевић, нав. текст, 83.

[7] Мирјана Бечејски, нав. текст, 21.