БОГОЉУБ ШИЈАКОВИЋ, Царство небеско се тиче нашег идентитета

Видовдан је дан нашег очињег вида. Кажу да су се они који болују од очних болести обраћали Светом Виду да их извида. Кажу да се на Видовдан бере биљка видовчица којом се лијече очне болести. Постојало је код наших паганских предака божанство Свевид. Из наше словенске ријечи ʼвидʼ а то је један прасловенски и индоевропски коријен, изведена су два наша стара глагола: ʼвидјатʼ, и 'ведјат; 'видјатʼ значи видјети а ʼведјатʼ, знати. У виђењу је знање. Отуд онај који је свевид јесте онај који све зна, па отуд Вид не само да вида (и ријеч ʼвидатиʼ: у смислу 'лијечитиʼ изведена је из истог коријена) и исцјељује физички него вида и исцјељује свеобухватно. Отуд је Видовдан дан за видање, исцјељење, дан у ком је читав наш народ цјеловит, исцијељен вјером и врлином. Казује се да на Косову уочи Видовдана у глуво доба ноћи све ријеке потеку за часак црвено као крв, јер су многи ратници тог дана изгинули на Косову. Данас нажалост не потеку воде на Космету само за часак црвено, него су ево већ дуже стално црвене од наше жртвене крви. На Видовдан, кажу такође, кукавица престаје да кука за изгинулим косовским јунацима. То није дан за кукање. Видовдан је дан за сабрање. Видовдан је дан за помен, за сјећање, за памћење – памћење без кога нема свијести о себи, па дакле без кога нема идентитета. Видовдан је, могли бисмо рећи, дан српског идентитета.

Зашто је то тако? Зашто Видовдан славимо као дан небеског Српства, као дан српске жртве? И шта то уопште значи? Шта значе данас косовски олтар и косовска жртва? Шта значе подвиг Великомученика Лазара?

Њега је, како се приповиједа, Анђео Господњи пред битку упитао коме ће се привољети царству. И одговор знамо, јер тај одговор светога кнеза Лазара искушавамо до данас. Опредјељење за Царство небеско је наше судбинско опредјељење. Царство небеско се тиче нашег идентитета. Али о томе је пресуђено и прије Лазаревог опредјељења. За Светог Саву Доментијан каже: „Вазда спремаше све ка пренебесном животу знајући вољу љубитеља свога Христа, и хотећи све смјестити y Царство небесно.“ Ty је дакле, у Царству небеском, Свети Сава нашао свој идентитет. Ту је онда и наш идентитет – ако смо народ Светога Саве, ако је Савино православље наше светосавље: онда је идентитет светосавског народа у томе што је он небески народ.

Шта то значи? – важно је знати, тим прије што се томе надмено подсмијавају они који тумарају по царству земаљском, y ком је главно божанство новац, и који мјерило слободе и достојанства, чојства и јунаштва, не виде у напаћеној и жртвенопринешеној души свога народа, већ у бездушној моћи развратних владалаца свијетом за које је лаж истина а дрскост достојанство.

Савино опредјељење за Царство небеско сеже уназад до Христа Бога нашега и унапријед до нас, казујући нам да је право јединство јединство у Христу. У Христу је и идентитет: и Савин и наш. Царство небеско је Царство Божије, речено је у Јеванђељу по Матеју: „Иштите најприје царство Божије и правду његову, а остало ће вам се све додати!“  

У јеврејској традицији ʼнебоʼ, šamajim, име је за Бога. Хришћански Бог је Отац наш небески, па га тако ословљава и Христос y молитви Господњој: „Оче наш који си на небесима...“. Није случајно што на почетку Законоправила, те утврде вјере православне, Свети Сава износи тумачење управо молитве Господње „Оче наш“. Ова молитва утемељује наш однос са Богом као однос очинства. Из тог односа исходи систем духовних вриједности који је утемељен на небесима. Небески ред ствари даје смисао овоземаљском постојању. Као што сопствени овоземаљски идентитет свако од нас изводи из очинства, тако сви ми заједно наш хришћански идентитет изводимо из небеског тј. божанског очинства. То онда значи да је небески народ Божији народ, наиме Народ који свој идентитет заснива на свом односу према Богу. Тај идентитет је истовремено идентитет y заједници и y јединству. Ми се молимо „Оче наш“ а не „Оче мој“ јер молитву не приносимо само за себе.

Савино опредјељење за Царство небеско је светосавски идентитет српског народа. Тај светосавски идентитет потврђује и цар Лазар. Принуђен да направи избор он се не двоуми, јер „земаљско је за малена царство а небеско увјек и довјека“. Избор је предодређен вјером, а вјеру нам је предодредио Свети Сава. Цар Лазар каже: „Не издајмо вјеру своју“ – He предадим благочастија нашего. То значи да не смијемо развргнути однос према Небеском Оцу, јер ћемо остати без идентитета, то јест без интегритета, наиме без способности самоодржања.

И данас Обилић на Косову преиспитује ко је вјера а ко је невјера! И данас је Косово критично мјесто, што значи мјесто одлуке, процјене и пресуде. „Косово је грдно судилиште“, – каже Његош, који је и сам косовски завјетник и заточник, и такође небожитељ. „Вољех царство земно изгубити но небесно да изгубим царство“, вели Његош. А Марко Миљанов хоће да нас обавеже да смо призвани да Царство небеско остварујемо на земљи. Јер шта друго значи чојство и јунаштво (наиме јунаштво је бранити себе од другога а чојство бранити другога од себе) него заправо новозавјетни хришћански наук од Светога Саве преко цара Лазара до Његоша, Марка Миљанова и до нас данас. Наук Христовог Јеванђеља је етика читавог српског народа. Та етика, Светосавска, Светолазаревска, Видовданска етика, етика косовског завјета, је етика покајања. Није то само етика правде и човјечности, није то само етика самопожртвовања и страдања, трпељивости и праштања, етика великодушности, то је истом и етика која показује христолики карактер народне душе, то је етика покајања, етика измирења и етика хришћанске културе.

Б. Шијаковић, Огледање у контексту (О знању и вјери, предњу и идентитету, цркви и држави), друго, проширено издање, Службени гласник, Београд, 2011, стр. 324–326.

БОГОЉУБ ШИЈАКОВИЋ, Брига за Жртву (Памћење Имена и Спомен Српске Жртве)

Изложен погрому и прогону много пута y дугом кретању кроз историју, а y двадесетом вијеку нарочито, српски народ је био принуђен да поднесе огромне жртве. Мали по броју али велики по свом националном карактеру, српски народ је за одбрану права на постојање у свом идентитету и слободи и сам био спреман да поднесе сваку жртву. Принуђеност и спремност на жртву ради одбране животног простора и животних идеала – ова карактеристика је одавно ушла y народно предање и епику као основа „видовданске етике“ и покретачког начела „за Крст часни и Слободу златну“: етос жртве и подвигa постао је дио идентитета српског народа. Важан услов идентитета је памћење, тим важнији за оног ко је дуго и често подвргаван систематском притиску да промијени идентитет. Историјско памћење као претпоставка историјског знања и историјске самосвијести, као брига за тачке ослонца националног идентитета y историјском трајању, неопходно је и због сабирне свијести о прошлости и због оријентације y будућности. Памтити праведне и невине жртве, његовати спомен Имена Жртве, – на то нас обавезује уважавање базичних моралних норми, воља за очувањем идентитета и интегритета, право на признање и самоодређење, обавезује нас светиња живота, нарочито будућих живота. Или ћемо активно поштовати жртве и одбранити њихово право на смисао жртвовања или ћемо дати за право насиљу и узети учешће у Забораву. Потребна нам је култура памћења Жртве.

1.

Данашњи свијет живота карактеришу вриједносни релативизам и нихилизам, што за последицу има разарање самог појма вриједности и неутрализовање савјести. У сфери теорије и јавног дискурса намеће се једна херменеутичка неутрализација становишта тако што се нуди мноштво наводно равноправних тумачења и „другачијих читања“, која заправо уопште немају подједнаку основаност и релевантност. У политичкој пракси такође се предузима неутрализовање савјести: стварају се социјални инвалиди деполитизовањем заједнице и редуковањем демократских идеала живота y заједници на процедуре и технологију владања; чак, држава постаје простор вриједносне неутралности. Глобална биополитика настоји да управља великим групама људи тако што човјека редукује на његов „голи живот“, па онда парадигма организације данашњег свијета живота постаје логор. У том контексту насиље је свеприсутно и функционално, а људски живот је безначајан.

Међутим, темељне вриједности заједнице не ствара држава (она треба да их брани) него оне исходе из друштвено обавезујуће етичке и религијске традиције народа, а односе се како на ʼземаљскоʼ, тако и на 'небеско' царство. Српски народ као друштвена и политичка заједница и као културна и душевна заједница располаже универзалним вриједностима које су укоријењене y његовој традицији. Помоћу тих вриједности и идеала, који служе као тачке ослонца и оријентири, он обликује свој идентитет и историјску самосвијест. (Притом је важно показати способност критичке саморефлексије и користити универзалне и специфичне културно–историјске критеријуме самовредновања.)

У историјску самосвијест спада и увид y то докле сеже поље нашег слободног дјелања и одговорности y историји и колико смо y стању да не одустајући од себе потврђујемо универзалне вриједности. Нажалост, ми смо често затечени y нужностима историјских околности и не владамо контекстом свог историјског живота, па онда и наши поступци y вртлогу историје немају онај смјер и смисао који смо намјерили (то би могла бити наша трагедија судбине). Третирани смо као конструисани објект „великих сила“ за које је важно углавном то да пристанемо на губитак сопственог идентитета (и физичко-географског и менталитетно-карактерног) и да прихватимо потчињеност. Трагизам српског народа додатно увећава то што је мали по бројности и снази али велики по свом историјски потврђеном карактеру (то би могла бити наша трагедија слободе). O томe говоре огромне и још увијек несагледане српске жртве y наметнутим ратовима. Потребно је предузети према будућности одговорно суочење са истином о сопственој националној политици. И мада феномен жртве и смисао историје вјероватно није могуће дискурзивно схватити до краја и рационално исцрпсти без остатка (отуд она умјетност која захвата сам живот има вјеродостојнији начин приказивања), ипак нам је неопходно концептуализовање сопственог историјског искуства. Наиме, искуствовање историјског страдања и доживљај народне патње, ма како да је снажан, претвара се y емоцију која временом ишчили уколико не добије ону концептуалну формулацију која чува његов значењски потенцијал и која постаје колективно самосазнање и момент идентитета. Неопходни су нам складиштење историјског искуства y појмовe, мисаона реконструкција историјског континуитета, стабилизовање традиције (без које нема напретка) насупрот историјским домовима, а све ради оријентације и активног односа према новом животу y будућности. Постоје сходно трима временским хоризонтима и три нивоа односа према историјској истини страдања: историографски фактицитет страдања српског народа y прошлости; поимање страдања y процесу саморазумијевања и самоидентификације y садашњости; смисао страдања за дјелотворну концепцију будућносши. Интегрисаност и преплитање темпоралних хоризоната је карактер људског егзистенцијалног времена, а животно важна историјска истина долази из будућности, из циља који себи постављамо и сврхе којој тежимо. Утолико је смисао историје телеолошки и есхатолошки. У свакој од ових перспектива налази се Жртва.

2.

Читава историја може се посматрати као историја страдања и спасења, па према томе као историја жртве. Како изгледа историја посматрана очима жртве? То је питање на које тек треба дати одговор, и то испостављањем оне истине која је y искуству жртве, а то је апсолутно искуство живота и смрти.

(...)

Косовски Видовдан и Јасеновац су јединствене жртвене парадигме које омогућавају да догађаје разумијевамо као нашу историју. Жртва је најважнији спомен који обасјава оно што се догодило y историји. Жртва и страдање (наиме доживљај историјски проживљеног страдања, одважност и одговорност историјског постојања, историјско искуство граничних ситуација, побједа и пораза, славе и унижења) имају епистемички смисао јер омогућавају разумијевање историје. Одатле происходи херменеутички значај страдалних народа за разумијевање историје, уколико историјске догађаје посматрамо из перспективе жртве.

Идентитет српског народа карактерише етос жртве и подвига. По свом основном начелу („за Крст часни и Слободу златну“) и по својој природи овај етос је дубоко хришћански (и старозавјетни и новозавјетни, као што видимо у хагиографијама, у народној епици, код Његоша, Марка Миљанова). То је етос слободе и љубави као основних одлика личности, битно везаних за дар и жртву, и то етос као начин постојања личности y заједници (људској и божанској) много више него што је нека философија морала (етика) или практично морално учење (моралка, моралистика). Жртвени етос као начин постојања у слободи и љубави омогућава да се јединствена и универзална истина личности конкретно егзистенцијално остварује y заједници и историји: y жртви и подвигу живот личности се остварује y историјским догађајима заједнице. Етос жртве и подвига претпоставља једну историософију и есхатологију, а такође је у темељима једне културе у којој жртвовање има смисла, што је заправо израз хришћанске културе утемељене на Жртви Христовој. Жртвени подвиг као историјско остварење личности није дакле индивидуално и приватно постигнуће врлине, нипошто није гест самодовољности јединке предузет из разлога друштвене обавезе или моралистичке сујете, већ управо супротно: подвиг је превазилажење индивидуализма у заједници и историји, жртвено даривање које појединца доводи до егзистенцијалне промјене y христолику личност. Подвиг је настојање да се превазиђу неподношљива ограничења реалности, као што је аскеза надилажење нужности природе. Жртва и подвиг свједоче догађајну и егзистенцијалну истину која обједињује заједницу и утемељује етос и идентитет народа. Жртва је залог заједнице и сабирно искуство истине y супротстављању насиљу.

Истина из перспективе Жртве као субјекта битно се разликује од Истине из перспективе Насиља које тражи жртву као објект. Насиље стигматизацијом конструише жртву као објект и тако рационализује своје поступке, оно демонизује жртву и тако прикрива светост жртве, прикрива и своју природу. Насиље је свака, директна или индирект. на, примјена силе, моћи и положаја над тијелом, свијешћу, вољом и добрима да би се доминирало и владало тако што ће се утицати на промјену слободне воље, било страхом било манипулацијом. Нарочито је рат начин да се силом обезбиједи право на некажњено убијање људи и пљачку њихових добара (упор. Платон, Закони). Ca становишта Насиља каузализација рата (њена прва пратиља је морализација рата) изводи се из интереса зараћених страна и y крајњем из резултата рата. Савремено Насиље, као первертована и радикализована виктимологија, заправо је нови апсолутизам: Насиље хоће да заузме Христово мјесто. Невина и ненасилна Жртва је апсолутна вриједност: то је Христос. Наводно, хришћанство мир обећава али не доноси, па ће мир и толеранцију да донесе Насиље. Ова модернизација варварства, која се користи митотворним оправдавањем насиља конструисањем кривице, заправо је повратак y паганство. Истина је међутим оно што показује Жртва. Хришћанство радикално пориче Насиље и демаскира митологију: Христос, који је Бог Жртва и прије свега зато и Бог жртава, хоће да буде последња Жртва, након које жртве (y смислу sacriflcium) више нису потребне. На чијој смо страни? да ли ћемо памтити Жртву? или ћемо се приклонити Насиљу и забораву?

3.

Брига за жртву је брига за памћење Имена Жртве, брига за личност и Идентитет жртве, па и за идентитет народа као саборне личности. Заборав је поништење идентитета и заборављених и заборавних. Зато наша брига за жртве треба да буде дио права на идентитет и самоодређење. Заборав је кроз историју много пута опробан као репресивни инструмент моћи. Пресуда (обично постхумна) на казну брисања из памћења (damnatio memoriae или memoria damnata) спровођена је уништавањем или оштећивањем и скрнављењем свих спомена, успомена и споменика који подсјећају на кажњеног с циљем изгнанства и изопштења из памћења y потомству и потпуног уклањања из историје. Осуђеност на заборав практикована је затирањем сваког трага да је кажњени уопште постојао, узимањем права на гроб, све до заборава имена, брисањем имена, забраном помињања имена и давања тог имена новорођеном: губитак права на име на надгробном споменику и заборав имена требало би да значи дефинитивну побједу смрти. Јер: име је памћење. На социјалном плану постоји једна структурална амнезија као гашење селектованих тачака y памћењу. Она се из структура моћи преноси на историјску науку, књижевност, умјетност, „теорију“, y којима се обавља системско оштећење у памћењу: damnatio in memoria деформација, манипулација и поништење памћења и сјећања. Деформисано, конструисано и измишљено памћење има истовремено функцију заборављања. Истраживање структура социјалног памћења и сјећања и откривање техника деформације памћења и сјећања предуслов је данашњег критичког историјског знања и историјске самосвијести. Јер су последице заборава драматичне.

Заборав жртве је њено обесмишљавање, порицање да жртва има сврху, потирање права на смисао жртвовања, поништење последњег права жртве да буде жртва и да чистим жртвовањем порази насиље: заборав жртве је побједа насиља. Заборав Жртве је заборав Бога који се за нас жртвује, заборав светости и трансценденције. Они који заборављају Бога окренути су смрти, а животу они који памте Бога. Брига за Жртву је брига за Светињу Живота, јер иначе ни наш живот нема вриједност ни сврху. Живот и добија смисао жртвом и љубављу. Примити дар жртве значи осигурати мјесто жртве y свом идентитету, у свом наслеђу и следбеништву. Себедаривање жртве је истина живота коју чувамо y памћењу као дио себе. Но није само жртва потребна нама, него смо и ми потребни жртви. Брига за жртву и памћење жртве је накнадна одбрана жртве, јер насиље бира жртву која не може да се брани ни свети. Памћење жртве је могућност за њену накнадну милост и праштање, јер право да прашта има y крајњем само жртва. Суштински, праштање није заборав јер оно не чини да нестане то због чега се прашта. Праштање претпоставља покајање, правду и истину, иначе остају једино освета или заборав.

Име жртве које се молитвено спомиње и које Бог вјечно Памти („вѣчная память“) не само да је сачувано од заборава него и од смртног затирања: спомен и име y вјечном Божијем Памћењу – то није тек психолошко превладавање заборава нити емотивно задржавање у сјећању него онтолошко осигурање постојања у имену. Име је постојање, y језику који је молитва и који је памћење, а кад смо у молитви ми смо y Божијем Памћењу. Жртва има право на памћење Имена – свето право на спомен Имена Жртве.

Б. Шијаковић, Огледање у контексту (О знању и вјери, предњу и идентитету, цркви и држави), друго, проширено издање, Службени гласник, Београд, 2011, стр. 345–351.

АРХИМАНДРИТ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ, Личност је скривени човек срца

„Личност је скривени човек срца, оно што је непропадиво, оно што је пред Богом драгоцено – најдрагоценије језгро целокупног човековог бића, пројављеног у његовој способности самоспознаје и самоодређења; његовом поседовању стваралачке енергије; у таленту поимања не само овог створеног, него и божанског света.“

Архимандрит Софроније Сахаров, Христов живот је мој живот, превод Биљана Кочановић и Родољуб Лазић, Манастир Светог архиђакона Стефана, Београд, 2008, стр. 40.

РАБИНДРАНАТ ТАГОРЕ, Човеков универзум

Светлост је, као зрачећа енергија стварања, започела кружни плес атома у мајушном простору, а такође и плес звезда на огромној, пустој позорници времена и простора. Планете су изашле из купељи у ватри и током многих епоха се сунчале. Постојали су престоли гигантског Непокретног, нечујног и ненасељеног, које није познавало смисао властите слепе судбине и са великим неодобравањем је гледало на будућност у којој ће његова владавина бити угрожена.

Потом је дошло време када је живот ступио на поприште у најсићушнијем издвојеном кругу једне ћелије. Са својом способношћу развитка и моћи прилагођавања суочио се са незграпном огромношћу ствари и противречио бесмислености њиховог обима и масе. Био је начињен тако да има свест не о количини него о вредности постојања, коју је увек настојао да повећа и одржи на разгранатим путевима стварања, савлађујући ометајућу тромост Природе путем повиновања њеном закону.

Но, чудо стварања није се зауставило на томе, у тој издвојеној тачки живота поринутој на самотну пловидбу ка Непознатом. Мноштво ћелија се повезало у већу јединицу, не путем гомилања него путем чудесног квалитета сложеног узајамног односа којим се одржава савршена усклађеност функција. То је стваралачки принцип јединства, божанствена мистерија постојања која спречава сваку анализу. Веће кооперативне јединице могле су да стекну сразмерно већу слободу изражавања, и почеле су да у својим телима образују и развијају нове органе моћи, нова средства деловања. Био је то марш еволуције која непрестано открива нове могућности живота.

Међутим, та еволуција која се одвија на физичкој равни има ограничени домет. Свако претеривање у том правцу постаје бреме које квари природни ритам живота, и готово сва створења која су подстицала своје амбициозно тело на повећање димензија су ишчезла услед неумесне незграпности.

Пре него што се тај период окончао, појавио се Човек и променио ток те еволуције, скренувши га са неограниченог напредовања у физичком увећању ка слободи једног профињенијег усавршавања. То је омогућило да његов развој постане неограничен, и оспособило га да увиди своју бескрајну моћ.

Ватра је запаљена, чекићи ударају о наковње, и за тегобне дане и ноћи у прљавштини и нескладу створен је музички инструмент. Можемо то да прихватимо као засебну чињеницу и да пратимо њен развој. Али, када се открије музика, сазнајемо да је цела ствар само део испољења музике упркос свом противречном карактеру. Процес еволуције, који је после многих епоха стигао до човека, мора да буде схваћен у својој сагласности са њим, мада у њему добија нову вредност и наставља се другачијим путем. То је непрекидни процес који проналази свој смисао у Човеку; и морамо да признамо да је еволуција о којој наука говори еволуција Човековог света. Кожни повез и насловна страна су делови саме књиге; и овај свет који опажамо путем својих чула и ума и животног искуства је потпуно истоветан са нама самима.

Божански принцип јединства увек је био принцип унутарњег узајамног односа. То се показује у некима од његових најранијих ступњева у еволуцији вишећелијског живота на овој планети. Најпотпунији унутарњи израз постигао је човек у сопственом телу. Али, оно што је најважније од свега је чињеница да је човек тај израз остварио и у једном суптилнијем телу изван физичког организма. Када је усамљен, он ни до себе не допире, и своје шире и стварније биће проналази у повезаности с другим људима. Његово вишећелијско тело је рођено и умире; његова човечност састављена од мноштва личности је бесмртна. У том идеалу јединства он спознаје и остварује оно вечно у свом животу и оно бескрајно у својој љубави. То јединство није само субјективна идеја, већ постаје побуђујућа истина. Какав год назив му дали и какав год модел да представља, свест о том јединству је духовна, а наше настојање да му будемо верни је наша религија. Оно увек чека да буде објављено у нашој историји у све потпунијем осветљењу.

Имамо очи, које нам преносе слику физичког света. Имамо и себи својствену унутарњу способност која нам помаже да откријемо своју повезаност са највишом суштином човека, са универзумом личности. Та способност је наша блистава имагинација, која на свом вишем степену припада само човеку. Она нам пружа то виђење целине које је за биолошку нужност физичког опстанка излишно; његова сврха је да подстакне у нама осећање савршенства које је наше истинско осећање бесмртности. Јер, савршенство се идеално налази у Вечном Човеку, уливајући приврженост том идеалу у појединцу, и све више га терајући да га оствари.

Развој интелигенције и физичке снаге је пођеднако неопходан за животиње и за људе ради постизања њихових животних циљева; али, оно што је јединствено у човеку је развој његове свести, која постепено продубљује и проширује спознају његовог бесмртног бића, савршеног, вечног. Она надахњује оне његове творевине које обелодањују божанственост у њему – а то је његова човечност – кроз различита испољавања истине, доброте и лепоте, кроз слободу деловања које није за његову корист него за његово крајње изражавање. Појединачни човек мора да постоји ради узвишеног, моћног Човека, и мора да га изрази у несебичним, непристрасним делима, у науци и филозофији, у књижевности и уметностима, у служењу и обожавању. То је његова религија, која дејствује у сржи свих његових религија са разним називима и облицима. Он познаје и користи овај свет кад је та религија бескрајна и тако постиже величину, али своју властиту истину разуме и остварује када је она беспрекорна и тако налази своје испуњење.

Идеја о човечности нашег Бога, или божанствености Вечног Човека, представља основну тему ове књиге. Ова мисао о Богу није настала у моме уму кроз било какав процес филозофског расуђивања. Напротив, она је следила кретање моје нарави од раних дана све док ми није изненада севнула у свести као непосредно виђење. Искуство које сам описао у једном од наредних поглавља уверило ме је да на површини нашег бића имамо непрестане мене индивидуалног сопства, док у дубини пребива Вечни Дух људског јединства ван нашег непосредног знања. Он врло често противречи тривијалностима нашег свакодневног живота и ремети уређења и нагодбе учињене ради осигуравања наше личне нарочитости и затворености иза зидова индивидуалних навика и спољних конвенција. Он нас подстиче на дела која су изрази Свеопштег Духа, и усред живота усмереног искључиво на себе неочекивано побуђује највише жртвовање. На његов позив хитамо да своје животе посветимо истини и лепоти, служењу другима без икакве награде, упркос томе што нам недостаје вера у стварно постојање идеалних вредности.

Излажући сопствено религиозно искуство, изражавам своје уверење да се прва фаза мог сазнања одвијала путем осећања присности са Природом – не оном Природом која поседује канал за обавештавање нашег ума и физички однос са нашим живим телом, већ оном која нам испуњава личност испољењима и објавама које наш живот чине богатим и подстичу нам машту својим складом облика, боја, звукова и кретњи. То није онај свет који се губи у апстрактним симболима иза властитог сведочења Науци, већ свет који, будући да непрестано реагује на људску природу, нашој личности издашно показује своје благо збиље.

У вези са својим личним искуством спомињем и неке песме које сам често слушао из уста лутајућих сеоских певача, који припадају популарној бенгалској секти званој Баули, који немају кипове ни иконе, немају храмове, свете књиге ни обреде, и који у својим песмама објављују божанственост Човека и исказују му снажно осећање љубави. Долазећи од људи у којима нема никакве извештачености и који воде једноставан живот у повучености, то нам пружа кључ за скривени смисао свих религија, пошто указује да се оне никада не баве Богом космичке моћи, већ пре Богом људске карактерности.

У исто време, мора се признати да чак и нелични аспект истине којим се бави Наука припада људском Универзуму. Међутим, људи од Науке нам тврде да је истина, за разлику од лепоте и доброте, независна од наше свести. Објашњавају нам како је уверење да је истина независна од људског ума у основи мистичко, прирођено човеку а ипак несхватљиво. Но, не би ли могло да се каже да идеална истина не зависи од појединачног човековог ума, него од универзалног ума који обухвата појединачни? Јер, рећи да истина како је ми видимо постоји независно од људске природе заправо значи порицати саму Науку, пошто ова може да организује у рационалне концепте само оне чињенице које човек може да упозна и схвати, а логика је апарат мишљења који је створио механички човек.

Сто који користим са свим његовим различитим значењима показује се човеку као сто путем човековог посебног органа чула и посебног органа мишљења. Када се научно испита, тај исти сто показује му се као запањујуће другачији од оног који су му његова чула пренела. И сведочење његових физичких чула и сведочење његове логике и научних инструмената повезани су са његовом сопственом способношћу разумевања; оба су за њега тачна и истинита. Он се са потпуним поуздањем служи тим столом за своје физичке потребе, и са подједнаким поуздањем га интелектуално користи за своје научно сазнање. Али, знање припада ономе ко је човек. Да не постоји одређени човек као појединац, сто би и поред тога постојао, али и даље као ствар која је повезана са људским умом. Противречје које постоји између стола нашег чулног опажања и стола нашег научног сазнања налази једноставни центар усаглашавања у људској личности.

Исто важи и у области идеје, појма, представе. У научној представи света нема пукотине у свеопштем закону узрочности. Ништа што се догоди није могло да се догоди никако другачије. То је уопштавање које је учињено могућним захваљујући својству логике која је у домену људског ума. Но, исти тај ум Човека има у себи и непосредну свест о вољи која је свесна своје слободе и увек се бори за њу. Свакога дана, у већини наших поступака, ми потврђујемо њену истинитост; заправо, наше понашање налази своју највећу вредност у повезаности са њеном истинитошћу. У нашем свакодневном понашању то је аналогно оном столу. Јер, без обзира на то до каквог закључка је Наука неоспорно дошла о том столу, богато смо награђени када се њиме бавимо као чврстом чињеницом а не као гомилом непостојаних састојака који представљају одређену врсту енергије. Такође можемо и да употребимо тај феномен мерења. Простор представљен иглом увећаном помоћу микроскопа не мора да нас наведе на питање колико анђела би могло да се смести на њен врх, или колико би камила могло да прође кроз њену ушицу. У биоскопу наш доживљај времена и простора може да се прошири или сузи само услед другачијег метода рада уређаја. Семе у сићушном спремишту носи будућност која је по својој садржини огромна, како у времену тако и у простору. Истина, која је Човек, није настала ни из чега у одређеном тренутку, мада се можда тада очигледно показала. Али, испољавање Човека нема у самом себи крај – чак ни сада. Нити је имало свој почетак у ма које време које му приписујемо. Човекова истина налази се у срцу вечности, пошто се њена стварност развијала током небројених епоха. Иако појављивање Човека има око себе позадину милиона светлосних година, то је ипак његова властита позадина. Он у себи укључује време, колико год дуго, које садржи процес његовог настајања, и самом истином свог постојања повезан је са свиме што га окружује.

Однос, повезаност, је темељна истина овог појавног света. Узмимо, на пример, комад угља. Када чињенице о њему пратимо до његовог основног састава, твар која је наизглед најпостојанији састојак у њему губи се у центрима обрћућих сила. То су јединице, зване делићи угљеника, које даље могу да се рашчлане на одређен број протона и електрона. Међутим, ти електрични факти нису оно што јесу у својој издвојености већ у свом узајамном односу, и мада ће можда једног дана и они моћи даље да се рашчлањују, битна истина о узајамном односу која је у њима испољена и поред тога ће опстати.

Ми не знамо како ти елементи, као угљеник, сачињавају комад угља; све што можемо да кажемо је то да они изграђују ту појаву путем доследности узајамног односа, који их не уједињује само у појединачни комад угља, већ у другарство стваралачког усклађења са читавим физичким светом.

Постанак света је био омогућен путем сталног предавања и покоравања сваке јединице универзуму. А и духовни универзум Човека такође од посебних јединица увек захтева самоодрицање. Тај духовни процес није тако једноставан као онај физички у физичком свету, пошто интелигенција и воља тих јединица морају да се прилагоде интелигенцији и вољи свеопштег духа.

У једном стиху из Упанишаде каже се да је овај свет, који је сав у покрету, прожет једним врховним јединством, и стога истинско задовољство никада не може да се постигне путем задовољења похлепе, него искључиво путем предавања нашег појединачног бића Универзалном Бићу.

Постоје мислиоци који заступају учење о мноштву светова, што може да значи само то да постоје светови који немају никакве међусобне везе. Чак и да је то тачно, никада не би могло да се докаже да је тако. Јер, наш универзум је укупни износ онога што Човек осећа, зна, замишља, расуђује да јесте, и свега што му је сазнатљиво сада или у неко друго време. Универзум у својим различитим аспектима на различите начине утиче на њега, својом лепотом, својим неминовним следом догађаја, својом потенцијалношћу; и свет му се показује једино у својим различитим деловањима на његова чула, уобразиљу и мислећи ум. Нећу да кажем да крајња природа света зависи од моћи поимања појединачне личности. Његова стварност је повезана са универзалним људским умом који обухвата целокупно време и све могућности сазнања и остварења. И, то је разлог што за исправно знање о стварима зависимо од Науке, која представља рационални ум универзалног Човека, а не од ума појединца, који борави у ограниченом распону простора и времена и непосредним животним потребама. И, то је разлог што постоји напредак у нашој цивилизацији; јер напредак значи да постоји идеално савршенство које јединка настоји да достигне тако што ће проширити границе свог знања, моћи, љубави, уживања, и тиме се приближити универзалном. Најудаљенија звезда, чија бледа, нејасна порука додирује праг најмоћнијег телескопског виђења, има наклоност према човековом разумевајућем уму, и зато никада не можемо престати да верујемо да ћемо све више продирати у тајну њене природе. Као што знамо истину о звездама, тако познајемо и моћни и дубоки човеков ум.

Морамо да оживотворимо не само расуђујући ум, него и стваралачку машту, љубав и мудрост које припадају Највишој Особи чији Дух је над свима нама; љубав према тој Особи обухвата љубав према свим створењима и својом дубином и снагом превазилази све друге љубави, и води напорним прегнућима и мучеништвима чији једини добитак је остварење саме те љубави.

Иша из наше Упанишаде, Наддуша, која прожима све што се креће, је Бог овог људског универзума у чијем уму имамо удела у свем нашем истинском знању, љубави и служењу. Открити га у нама самима путем самоодрицања је највиши циљ живота.

Р. Тагоре, Религија човека (први пут објављено 1931; ова књига је заснована на предавањима које је аутор одржао 1930. године на Манчестер колеџу, Оксфорд, под покровитељством Хиберт труста).

РАБИНДРАНАТ ТАГОРЕ, Духовна слобода

Има повреда које нам угрожавају живот; оне оштећују складност животних функција помоћу којих се одржава усклађеност нашег физичког бића са физичким светом; и те повреде се зову болести. Има и чинилаца који нам угњетавају разум. Они оштећују складност односа између нашег рационалног ума и света здравог разума; и ми их зовемо глупост, незнање или умоболност. Има необузданих претеривања у страстима која потпуно поремећују равнотежу у нашој личности. То омета усклађеност између духа појединачног човека и универзалног Човека; то је оно што зовемо грех. У свим тим случајевима осујећени су наша спознаја и остварење универзалног Човека у његовом физичком, рационалном и духовном виду, а наша стварна слобода у области материје, ума и духа је сужена или изобличена.

Све узвишеније религије Индије говоре о оспособљавању за Мукти, ослобођење душе. У овом нашем бићу смо свесни индивидуалности, и све његове активности су повезане са изражавањем наше коначне и личне природе и уживањем у њој. У нашој души смо свесни трансценденталне истине у нама, Универзалног, Најузвишенијег Човека; и та душа, духовно биће, налази своје задовољство у одрицању од индивидуалног бића зарад највише душе. То одрицање није у порицању бића, него у његовом посвећивању. Жеља за тим потиче од инстинкта који је врло често тек нејасно свестан свог циља, и наслепо тражи име које би јој одредило сврху. Та сврха је у остварењу њеног сједињења са неким непристрасним, крајњим идеалом савршености, неког складног односа између појединачног и бескрајног човека. О том складу, а не о јаловом издвајању, говоре Упанишаде када кажу да за онога који себе открије у Свему истина више не остаје скривена.

Једном када сам био у посети једном забаченом бенгалском селу, насељеном претежно муслиманским ратарима, сељаци су ми уприличили оперску изведбу чији либрето потиче од неке старе верске секте која је пре више векова имала велики утицај. Мада је сама та религија мртва, њен глас наставља да проповеда њену филозофију људима који, упркос томе што припадају другачијој култури, нису уморни од слушања. У складу са својом доктрином, она је разматрала разне чиниоце, материјалне и трансценденталне, који сачињавају људску личност, обухватајући тело, биће и душу. Затим је дошао дијалог, током којег је испричан случај једног човека који је желео да пође на путовање у Вриндаван, Врт Блаженства, али га је у томе спречио један стражар који га је оптужио за крађу. Лоповлук је доказан када се испоставило да је у својој одећи кришом покушао да прокријумчари биће, односно личност, која своје испуњење проналази искључиво путем своје предаје. Преступник је ухваћен са својим смотуљком због којег му је забрањен пролазак до крајњег циља. Под подераном стрехом подупртом бамбусовим моткама и осветљеном са неколико чађавих петролејки, гомила сељака, повремено ометана завијањем шакала са оближњих пиринчаних поља, пратила је са неуморним интересовањем све до пред зору извођење драме која се бавила коначним смислом свега постојећег кроз наизглед неподесно смењивање плеса, музике и комичног дијалога.

Овај пример ће показати како су у Индији сасвим природно поезија и филозофија ишле руку под руку само зато што је ова друга давала себи право да наводи људе на практичан пут њиховог животног испуњења. Шта је то испуњење? То је наша слобода у истини, чија молитва је: «Води нас из нестварности у стварност.» Јер, сатјам је анандам, оно Истинско је Радост.

У свету уметности, у којем је наша свест ослобођена од уплитања личне користи, стичемо неометано виђење јединства, оваплоћења оног стварног, које је вечна радост.

Као и у свету уметности, и у духовном свету наша душа чека на своју слободу од ега да би достигла ону несебичну, непристрасну радост која је извор и циљ ове творевине. Она вапи за својом мукти, за слободом у јединству и доследности истине. Идеја мукти је извршила изванредан утицај на наше животе у Индији, дотакла је врела чистих осећања и скрушених молитви, јер она на крилима песништва узлеће ка небу. Стално слушамо људе ограниченог образовања и простодушне вере како у својој молитви Тари, Богињи Спаситељки, певају:

«Због каквог греха би требало да будем приморан да останем у овој

тамници појавног света?»

Они се боје да не буду одстрањени из света истине, да не буду вечно ношени струјом окружени пеном ствари, да не буду бацани наоколо плимским таласима ужитка и бола и да никада не допру до крајњег смисла живота. Неко од тих људи може да буде кочијаш који вози кола на пијацу, а неко рибар заокупљен својом мрежом. Можда неће без одлагања интелигентно одговорити на питање о дубљем значењу песме коју певају, али у своме уму немају никакве сумње да трајни узрок свих јада није толико у недостатку разних средстава за живот колико у непознавању смисла живота. За њих је уобичајено да куде претерано истицање 'ја' и 'моје', које искривљује изглед истине. Па зар нису често виђали људе који нису изнад њих ни по друштвеном положају ни по интелектуалним достигнућима, како одлазе у потрагу за Истином, остављајући за собом све што имају?

Они знају да циљ тих смелих подухвата није увећање овоземаљског богатства и моћи, него мукти, слобода. Можда познају и неког сиротана из свог села и свог сталежа, који остаје у свету вршећи свој свакодневни посао а ипак је на гласу као ослобођен у срцу Вечног, Бога. Лично сам наишао на једног рибара који је певао са умом задубљеним у своју нутрину док је по цео дан рибарио на Ганги, којег ми је мој лађар са дубоким поштовањем показао као човека ослобођеног духа. Он је ван домашаја утврђених цена које друштво ставља на људе, и које их разврставају као играчке стављене у излоге у складу са тржишним мерилом вредности.

Када ми се лик тог рибара појави у свести, не могу да не помислим да није мали број оних који својим животима певају о души ослобођеној од стега, а неће бити забележени у историји. Ти неизвештачени индијски сељаци знају да је цар само накићени роб који остаје прикован за своје царство, да је милионера судбина везала на стуб срама у златном кавезу његовог богатства, док је овај рибар слободан у царству светлости. Када се, слепо тражећи у мраку, спотакнемо на ствари, чврсто се хватамо за њих верујући да су оне наша једина нада. Када се појави светлост, пуштамо их из руку увиђајући да су то само делићи Свега са чиме смо повезани. Припрости човек са села зна шта је слобода – слобода од издвојене самоће бића, од изолованости ствари, која даје помамну снагу нашем осећају поседовања. Он зна да та слобода није само порицање ропства у оскудности наших својина, него да се налази у некој позитивној спознаји и остварењу које нашем бићу пружа чисту радост, и зато пева:

Нека се моја два ума сретну и споје,

И поведу ме у град Велелепан.

Када тај један наш ум који лута у потрази за стварима у спољном подручју разноликости, и други који стреми унутарњој визија јединства, више нису у сукобу, они нам помажу да спознамо ађаб, анирвачанију, неисказиво. И песник-светац Кабир има исту поруку када пева:

«Када кажемо да се Највиша Стварност налази једино у унутарњем краљевству духа, наносимо срамоту спољном свету материје; исто тако, не говоримо истину ни када кажемо да је она само у спољном свету.»

Према тим певачима, истина је у једноти, целини, сагласности, и зато је слобода у њеном увиђању и остварењу. Ти текстови наших свакодневних богослужења и медитирања служе навикавању и припремању ума да савлада препреку одвојености од остатка постојања и да спозна адваитам, Највише Јединство које је анантам, бескрајност. Филозофска мудрост, која врши своје свеопште зрачење на народни ум у Индији, је оно што надахњује нашу молитву, наше свакодневне духовне праксе. Она нас непрестано подстиче да одемо изван појавног света, у којем су нам чињенице као чињенице туђе, попут пуких звукова неке стране музике; она нам говори о ослобођењу у унутарњој истини свих ствари, у којој бескрајно Мноштво објављује оно Једино.

И слобода у материјалном свету има исто значење изражено језиком који јој је својствен. Док су нам природне појаве изгледале неповезане и небитне, као разнородна испољења нејасног и бесмисленог хира, живели смо у туђем свету, и никада нисмо ни помишљали на наш сварађ на његовом тлу. Захваљујући открићу усклађености његовог функционисања са функционисањем нашег разума, увиђамо своје јединство са њим, и отуда нашу слободу.

Они који су одгајени у погрешном схватању тог тока збивања у свету, не знајући да је он једно са њима самима путем везе знања и интелигенције, образовани су као кукавице са непоправљивом вером у заповест судбине која из несхватљивих разлога дели ударце. Без борбе се покоравају када су им ускраћена људска права, пошто су навикнути да себе доживљавају као бића стављена ван закона у свету који им стално намеће несхватљиве непредвиђене догађаје.

Такође је и на социјалном или политичком пољу недостатак слободе утемељен на духу отуђености, на непотпуној спознаји Једног. Ту робујемо услед искривљености споне јединства. Могло би да се помисли да појединац који успе да се одвоји од својих ближњих стиче истинску слободу, пошто све везе односа подразумевају обавезу према другима. Међутим, ми знамо да, колико год то могло да звучи парадоксално, ствари стоје тако да у свету људи једино савршено уређење међузависности води ка увећању слободе. Најиндивидуалистичнија људска бића, која немају никакву одговорност, заправо су дивљаци који не успевају да постигну пуноћу свог испољавања. Они живе уроњени у тмину, попут лоше запаљене ватре која не може да се ослободи свог димног омотача. Слободу од изолованости помраченог живота могу да достигну само они који имају способност да негују узајамно разумевање и сарадњу. Историја развоја слободе је историја усавршавања људских односа.

Будући да у свом слепилу нисмо приметили нешто у чему лежи истина нашег постојања, постало је могуће да људи кажу да је постојање само по себи лоша ствар. Уколико покушава да полети са само једним крилом, птица се љути на ветар што је баца доле у прашину. Све скршене истине су рђаве. Оне боле зато што наговештавају нешто што не пружају. Смрт нас не вређа, али вређа нас болест због тога што нас стално подсећа на здравље а ипак нам га ускраћује. И живот у полусвету је лош зато што изиграва потпуност иако је очигледно да је непотпун, и пружа нам чашу али не и гутљај живота. Све трагедије проистичу из тога што истина остаје део, пошто њен круг није довршен. Тај круг долази до краја када појединац оствари оно свеопште и тако стекне слободу.

Но, будући да је та слобода у самој истини а не у њеном изгледу, ниједан пренагљени пут ка успеху, насилно створен похлепом за резултатом, не може бити прави пут. Један сеоски песник, непознат у свету признате уважености, пева:

«О, окрутни човече преке потребе, мораш ли ватром да сажижеш ум који је још у пупољку? Разбићеш га на комаде, уништићеш његов мирис у свом нестрпљењу. Зар не видиш да мом Господу, Врховном Учитељу, требају векови да усаврши цвет и никада га не обузима журба? Али, услед твоје ужасне похлепе, ти се уздајеш искључиво у силу, и може ли онда бити наде за тебе, човече преке потребе? ''Прити'', рекао је песник Мадан, ''не вређај ум мога Учитеља. Знај да само онај који следи природни ток и изгуби себе, може да чује глас, човече преке потребе''.»

Овај песник зна да не постоје спољна средства за хватање слободе за гушу. Унутарњи процес губљења себе је оно што води ка њој. Ропство у свим својим облицима има упориште у унутарњем бићу а не у спољном свету; оно је у замагљивању наше свести, у сужавању видика, у погрешном процењивању ствари.

Завршићу ово поглавље једном песмом бенгалске Баул секте, старом преко сто година, у којој песник опева вечну спону јединства која повезује бесконачну и коначну душу, и које никако не можемо да се ослободимо зато што је љубав крајњи циљ, зато што је узајамни однос оно што истину чини целовитом, док је апсолутна независност заправо празнина потпуног робовања. Песма гласи овако:

«Тај лотос душе вековима цвета, лотос у којем сам затворен, као и ти, без шансе да умакнем. Нема краја отварању његових латица, а мед у њему је толико сладак да ти, попут очаране пчеле, никада не можеш да га напустиш, и стога си затворена, и ја сам, и нигде нема мукти.»

Р. Тагоре, Религија човека (први пут објављено 1931; ова књига је заснована на предавањима које је аутор одржао 1930. године на Манчестер колеџу, Оксфорд, под покровитељством Хиберт труста).