Ослањајући се нешто слободније на један Гетеов стих често
се цитира:
Највећа
срећа деце ове земље
Јесте
само личност.
Тиме се исказује мишљење
да крајњи циљ и најјача жеља лежи у развитку оне целовитости човековог бића
коју означавамо као личност.
(…)
Ко жели да васпитава
треба и сам да је васпитан. Данас још увек практиковано учење напамет и
механичка примена метода уопште није васпитања, нити за дете, ни за самог
васпитача. Непрестано се говори о томе да дете мора бити одгајано у личност. Ја
се, наравно, дивим овом високом васпитном идеалу. Ако ко одгаја те будуће
личности? То су на првом и најважнијем месту обични, некомпетентни родитељи,
који су често и сами целог живота полу и сасвим деца. Ко ће најзад очекивати од
свих тих обичних родитеља да буду „личности“, и ко је икада мислио на то да смисли
методе којима би се „личност“ могла усадити родитељима? Због тога се, природно,
више очекује од педагога, од образованог стручњака, који је честито упућен у
психологију – наиме у гледишта ових или оних, често дијамтрално супротних
мишљења о томе какве су вероватно особине детета и како их треба третирати. За
младе људе који су педагогику одабрали за свој животни позив претпоставља се да
су и сами васпитани. Нико вероватно неће тврдити да су истовремено сви листом и
личности. Они су све у свему имали исто дефектно васпитање као и деца коју
треба да васпитавају, и по правилу су исто толико мало личности као и ова деца.
(…)
Боље је високи идеал
одгајања личности не примњивати на децу. Јер оно што се обично подразумева под
„личношћу“, наиме одређена психичка целовитост, способна за отпор и надарена
снагом, идеал је одраслог, кога човек хоће да дотури детињству у добу кад још
није свестан проблема своје такозване зрелости или – што је још горе – кад га
свесно избегава. Наиме, ја сумњам да наше савремено педагошко и психолошко
одушевљење за децу има непоштену намеру: говори се о детету, али се при томе
мисли на дете у одраслом. У одраслом се, заправо, крије дете, вечито дете,
једно још увек формирајуће али никада комплетирано дете коме су стално потребни
нега, пажња и одгајање. То је део човекове личности који тежи да се развије у
целовитост. Али од ове целовитости човек нашег времена удаљен је као небо од
земље. У пригушеној слутњи свог дефекта он се докопао васпитања детета и
одушевљава се дечјом психологијом на основу омиљене претпоставке да у његовом
сопственом васпитању и дечјем развитку мора да је нешто ишло наопако, нешто што
се може изгладити у следећим генерацијама. Ова намера је, додуше, достојна
хвале, али се разбија о психолошку чињеницу да на детету не могу кориговати
ниједну грешку коју још увек и сам чиним. Природно да деца нису толико глупа,
како то мислимо. Она исувише добро примећују шта је право а шта није.
Андерсенова бајка о краљевом новом оделу садржи бесмртну истину. Колико
родитеља ми је најавило похвалну намеру да својој деци уштеде искуство која су
сами морали да искусе у детињству. А када бих их запитао: „Али да ли сте
сигурни да сте превазишли ове грешке?“ , они би били сасвим убеђени да су код
њих сва оштећења давно коригована. Али у стварности то није био случај. Ако су
као деца били одгајани исувише строго, они су своју сопствену децу
упропашћавали неукусном, невероватном толеранцијом; ако су им у детињству била
упорно скривана извесна животна подручја, онда су својој деци откривали иста та
подручја са истом таквом упорношћу и просветитељски. Они су, дакле, падали само
у другу крајност, најјачи доказ трагичног даљњег постојања старих грехова! То
су потпуно превиђали.
Све оно што желимо да
променимо код деце треба најпре да пажљиво проверимо да то није нешто што би
било боље променити у нама, тако, на пример, наш педагошки ентузијазам. Можда
је то намењено нама. Можда погрешно схватамо педагошку потребу, пошто би нас
непријатно подсетила на то да смо и сами још увек на неки начин деца и да нам
је у великој мери потребно васпитање.
У сваком случају ова ми
сумња изгледа безусловно умесна ако се жели да се већ деца одгајају као
„личности“. Личност је клица у детету која се постепено развија само кроз живот
и у животу. Без одређености, целовитости и сазревања не испољава се ниједна
личност. Ове три особине не могу и не треба да буду својствене детету, јер би
оно са њима било лишено детињства. Од детета би постао неприродно, прерано
сазрели, одрастао човек – сурогат. Али овакве монструме већ је извело модерно
васпитање, наиме у оним случајевима где су родитељи уложили прави фанатизам да
стално и увек чине све најбоље за своју децу и да „живе само за њу“. Овај тако
чести идеал сасвим спречава родитеље у њиховом сопственом развитку, а оспособљава
их да своје сопствено „најбоље“ намеће деци. Али шта је у стварности ово
такозвано најбоље? То је оно што су родитељи у великој мери запустили код себе.
На тај начин деца се подстичу на резултате који родитељи никад нису постигли.
Овакве методе и идеали стварају васпитне наказности.
Личност не може да одгоји
неко ко је сам нема. И не дете, већ само одрастао може да достигне личност као
зрели плод животног рада усмереног ка овом циљу. У достизању личности лежи
ништа мање до најбољи могући развитак целине једне посебне јединке. … За то је
потребан цео људски живот са свим својим биолошким, социјалним и психичким
аспектима. Личност је највише остварење урођеног својства посебног људског
бића. Личност је дело највише животне храбрости, апсолутна потврда индивидуалног
постојања и најуспешнијег прилагођавање на универзалну датост, уз највећу
могућу слободу саопштеног одлучивања. Некога за то одгајити изгледа ми да није
мала ствар. То је свакако највећи задатак који је поставио модерни духовни
свет. Опасан задатак одиста, опасан у свом опсегу који није ни приближно
наслутио чак ни Шилер који се први усудио да пророчки задре у ову проблематику.
Он је исто толико опасан као смели и безобзирни подухват природе да женама
препушта рађање деце. Да ли би било злочиначко прометејско или пак луциферовско
слављење на коцку када би се неки натчовек дрзнуо да у својој реторти створи
хомункулуса који би се разрастао до хебрејског Голема? А ипак не би учинио
ништа више од онога што природа свакодневно чини. Нема ниједне људске грозоте и
ненормалности која није била у крилу вољене мајке. Као што и сунце сија изнад
праведних и неправедних и као што се носећа и мајка дојиља са истом љубављу
старају о деци божјој и деци сотоне не водећи рачуна о могућним последицама,
тако смо и ми делови ове чудне природе, који, као и она, у себи носимо
несагледиво.
Личност се развија током
живота из тешко или пак сасвим нејасно докучивог клициног зачетка, и тек кроз
наша дела постаје очигледно ко смо. Ми смо као сунце које храни живот земље и
ствара свакојаке лепоте, реткости и зла; ми смо као мајке које у крилу носе
непознату срећу и патње. Ми најпре не знамо каква су у нама дела или недела,
каква судбина, каква добра и каква зла; и тек јесен може показати шта је
засејано у пролеће, и тек је увече јасно оно што је почело ујутро.
Личност као потпуно
остварење целовитости нашег бића недостижан је идеал. Међутим, недостижност
никада није противразлог против идеала, јер идеали нису ништа дурго до путоказ
а никад циљ.
(…)
Нико, наиме, не развија
своју личност зато што му је неко рекао да би било корисно или паметно да то
чини. Природа никад није уливала страхопоштовање помоћу добро смишљених савета.
Само каузално делотворна присила покреће природу, такође и човекову. Ништа се
не мења без нужде, а најмање човекова личност. Она је чудовишно конзервативна,
да не кажемо инертна. Само најопаснија невоља може да је појури. Тако се и
развитак личности не покорава ниједној жељи, ниједном наређењу и ниједном
погледу, већ само невољи, њој је потребна мотивишућа присила унутрашње или
спољашње судбине. Сваки другачији развитак био би индивидуализам. Због тога
приговор о индивидуализму значи простачку погрду, ако се он претпоставља
природном развитку личности.
Као нигде другде овде
важе речи: „Много званих, мало одабраних“, пошто је развитак личности из њених
клициних зачетака до потпуне свесности милостиња а истовремено и проклетство –
њена прва последица је свесно и неминовно издвајање јединке од неразличитости и
несвесности стада. То је усамљивање, и за то нема утешније речи. Од тога не
ослобађа никакво, па ма колико успешно прилагођавање или ма како глатко
уклапање у постојећи поредак, никаква породице, никакво друштво и никакве
позиције. Развитак личности је таква срећа да се мора скупо платити. Али онај
ко највише говори о развитку личности најмање мисли о последицама од којих се
ужасавају већ и мањи умови.
Развитак личности је
међутим више од страховање од ненормалних створења или усамљивања, он је и
верност сопственом закону.
Уместо речи верност овде
бих најрадије користио грчку реч Новог завета, (...) која се погрешно преводи
са веровање. Реч заправо значи поверење, поверљива лојалност. Верност
сопственом закону је поверење у овај закон, лојална истрајност и поверљиво
надање, према томе став какав треба да има религиозни човек наспрам Бога. Овде
постаје јасно како из позадине нашег проблема израњају ужасно тешке дилеме –
наиме, личност се никада не може развити а да човек свесно и са свесном
моралном одлуком не изабере сопствени пут. Не само каузални мотив, нужда, већ и
свесна морална одлука мора да позајми своју снагу процесу развитка личности.
Ако недостаје прво, наиме нужда, онда би такозвани развитак био само акробатика
воље; ако недостаје друго, наиме свесна одлука, онда се развитак задржава у тупим, несвесним
аутоматизмима. Човек се међутим, морално може одлучити за сопствени пут само
онда када га сматра најбољим. Ако се било који пут сматра бољим, онда се он
доживљава наместо сопствене личности а с тим и развија. Други путеви су
конвенције, моралне, социјалне, политичке, филозофске и религиозне природе.
Чињенице да конвенције увек на неки начин цветају доказује да огроман број људи
не бира сопствени пут, већ конвенцију и услед тога не развија самог себе, већ
методу, а тиме и колектив на рачун сопствене целине.
Као што је душевни и
социјални живот човека на примитивном ступњу искључиво групни живот уз високом
степену несвесност индивидуе, тако је и каснији историјски процес развитка
углавном ствар колектива и свакако ће тако и остати. Због тога верујем у конвенцију
као у колективну неопходност. Она је помагала за нужду, али никакв идеал, ни у
моралном нити у религијском односу, пошто покоравање конвенцији увек значи
одрицање од целовитости и бекство од сопствених задњих конзеквенција.
Подухват развитка личности
је у ствари непопуларна смеоност, несимпатично скретање са широког пута,
испосничка ћудљива тежња за подвојеношћу, или шта се већ мисли о усамљеним особењацима. Стога
није никакво чудо да се одвајкада само мали број упуштао у ову авантуру. Да су
сви одреда били будале, могли бисмо да их…. избришемо из видног поља нашег
интересовања. Али на несрећу, те личности су по правилу легендарни јунаци
човечанства, обожавани, вољени, слављени, прави синови божји, чије име „ни у
еонима не залази“. Они су прави цветови и плодови, плодоносно семе дрвета
човечанства. Поглед на историјске личности довољно објашњава зашто је развитак
личности идеал и зашто је прекор индивидуализма погрда. Величина историјских
личности никада се није састојала од њиховог безусловног покоравања
конвенцијама, већ напротив, од њиховог ослобађања од конвенција. Као планинска
литица она штрче из масе која се грчевито држи колективних страхова, убеђења,
закона и метода и бирају сопствени пут. И увек је обичном човеку изгледало
чудновато да чврсто утабаним путевима, са познатим циљевима, треба да
претпостави врлетни и уски путељак који води у непознато. Због тога се увек
сматрало да је такав човек, ако не суманут а оно бар опседнут неким демоном или
богом; пошто би се такво чудо, да појединац може чинити другачије него што је
човечанство чинило, одвајкада једино могло објаснити надареношћу демонском
снагом или божанским духом. На крају крајева, ко би други могао да се опре
целом човечанству и вечитој навици до Бог? Стога су одувек јунаци имали демонске
атрибуте. Према нордијском схватању, имали су змијске очи; њихово рођење и
порекло били су нарочити. Извесни стари грчки јунаци имали су змијску душу,
други су имали личног
демона, били су чаробњаци или божји изабраници. Сви ови атрибути, који се лако
могу вишеструко умножити, показују да је за обичног човека изванредна личност
такорећи натприродна појава која се може објаснити једино попмоћу додавања
демонског фактора.
Шта коначно даје повода
неком да бира сопствени пут и да се на тај начин као из магле издигне из
несвесног идентитета са масом? Нужда не може бити, јер невоља наилази на многе
и сви они се спасавају помоћу конвенције. Не може бити ни морална одлука, пошто
се човек по правилу одлучује за конвенције. Шта је то, дакле, што неумољиво одлучује
у корист необичног?
То је оно што се назива
унутрашње опредељење; ирационални фактор који судбински гура ка еманципацији од
стада и његових утабаних путева. Права личност увек има опредељење и верује у
њега, има веру у њега као у Бога, иако је то, како би рекао обични човек, само
индивидуално осећање опредељења. Ово опредељење, међутим, делује као закон
божји од кога нема одступања. Ова чињеница, да многи страдају на свом
сопственом путу, ономе ко има опредељење не значи ништа. Он мора да се повинује
сопственом закону, као да је то демон који му шапатом поверава нове, ретке
путеве. Ко има опредељење, чује унутрашњи глас, он је опредељен. Због тога
легенда и верује да он има приватног демона који га саветује и чије задатке има да извршава.
Најпознатији пример ове врсте је Фауст, а историјски случај је daimonion
Сократов. Примитивни врачи су имали свог змијског духа, као што је и Ескулап,
заштитни патрон лекара, представљен помоћу епидауријске змије. …
Имати унутрашње
опредељење значи у празначењу: бити ословљен од неког гласа. Најлепше примере
овога налазимо у исповестима строзаветних пророка. …
Опредељење или осећање
опредељења није само прерогатив великих личности, већ и малих све до најмањег
формата, само са смањењем величине ово постаје све магловитије и несвесније.
Изгледа као да се глас унутрашњег демона све више удаљује и да говори ређе и нејасније.
Наиме, што је личност мања, тим више постаје неодређена и несвесна и коначно се
неразличита стапа са заједницом, предајући на тај начин своју целовитост док се
зато расплињује у целини групе. Наместо унутрашњег гласа ступа глас социјалне
групе и њених конвенција, а наместо опредељења – глас колективне потребе. Али
не малом броју се дешава, такође и у овом несвесном социјалном стању, да их
позове индивидуални глас, услед чега се ово одмах разликују од других осећајући
да су суочени са проблемом о коме други ништа не знају. Најчешће је немогуће
другима објаснити шта се десило пошто је разумевање зацементирано помоћу
најјачих предрасуда. „Човек је као и сви остали“, „тако нешто не постоји“, а
ако се јавило, онда је наравно „болесна појава“, осим тога крајње је некорисно
„мислити да таква претерана уображеност може имати неког значаја“, већ да је то
„ништа друго до психологија“. Управо ова последња замерка данас је изванредно
популарна. Она проистиче из необичног потцењивања психичког, које се сматра као
нешто лично хотимично, самим тим и безначајно, што је парадоксално и при свему
психолошком одушевљењу. Несвесно није „ништа друго до фантазија!“ Све у свему
само се „нешто измишља“ итд. Човек себи изгледа као маг који опчињава психички
живот уобличавајући га по својој вољи. Негира се неугодно а сублимује нежељено,
страх се „објашњава“, заблуде исправљају и на крају се сматра да је све врло
спретно аранжирано. При томе се заборавило најважније – наиме да је психичко
само својим најсићушнијим делом идентично са свешћу и њеним чаробњачким
вештинама, док је несравњиво већим делом несвесно, које се непокретно и
неприступачно, чврсто и тешко као гранит испречава између нас и стварности,
спремно да се увек сходно непознатим законима, сручи на нас. Гигантске катастрофе
које нам прете нису елементарна збивања физичке или биолошке природе, већ
психичка збивања. У ужасним размерама нама прете ратови и револуције који нису
ништа друго до психичке епидемије. У свако доба неколико милиона људи може
подлегнути некој суманутости, и тада ће поново избити светски рат или нека
разорна револуција. Уместо да је изложен дивљим животињама, стрмим литицама,
набујалим водама, данашњи човек је препуштен својим психичким елементарним
силама. Психичко је велика сила која многоструко превазилази све земаљске силе.
Просвећивање, које је обезбожило природу и човекове институције, превидело је
бога ужаса, чије је седиште у души. Ако је игде на месту страх од Бога, онда је
то страх од превласти психичког.
Ово је све ипак чиста
апстракција.
Свако зна да „свезнајући“ интелект све ово може рећи овако а ипак и сасвим
друкчије. Међутим, нешто је сасвим друго
када ово објективно, као гранит чврсто и као олово тешко психичко, приступи
појединцу као унутрашње искуство и саопшти му разговетним гласом: „Тако мора
бити“. Тада се он осећа опредељен, управо онако као социјалне групе када их
позову рат, револуција или било какво друго лудило. Није баш наше доба оно које
вапи за спасилачком личношћу, то јест за оним што се разликује од неизбежне
колективне силе и тиме се бар психички ослобађа и другима пали светионик пун
надања, који најављује да је бар једном успело да умакне злокобном идентитету
са групном психом. Због своје несвесности, група наиме, нема слободног
одлучивања, због чега у њој психичко делује као неспутани природни закон.
Долази до каузално повезаног тока који се смирује тек са катастрофом. Када
осећа опасност од психичког, народ увек чезне за јунаком који убија аждају,
отуд вапај и крик за личношћу.
Али каква посла има
појединачна личност са невољом многих? Она је у првом реду део целине народа и,
исто као сви други, препуштена сили која покреће целину. Једино што једног
човека разликује од свих других јесте његово опредељење. Њему је оно
несавладиво, свуда присутно психичко довикнуло да је његова невоља и невоља
народа. Ако послуша глас, онда постаје различит и изолован, пошто се решио да
се повинује закону који му приступа из сопствене унутарњости. „Његовом
сопственом закону“, сви ће узвикнути. Али он сâм боље зна, он мора боље знати:
то је сâм закон, сâмо опредељење, тако мало „његово“ као лав који га убија,
иако је то несумњиво лав који га убија, а не некакав други лав. Само у овом
смислу може се говорити о „његовом“ опредељењу, „његовом“ закону.
Већ одлуком да свој пут
постави изнад свих путева он је највећим делом испунио своје спасилачко
опредељење. Себи је он поништио важност свих осталих путева. Он је изнад свих
конвенција поставио свој закон и на тај начин се сасвим издвојио што, не само
да не спречава велику опасност већ чак и доводи до опасности. Конвенције су по
себи, наиме, бездушни механизми који нису у стању да учине ништа више од онога
што обухвата рутина живота. Стваралачки живот је, међутим, увек с оне стране
конвенција. Због тога долази до тога да, када доминира чиста рутина живота у
облику старинских конвенција мора уследити деструктивна провала стваралачких
снага. Овај продор је катастрофалан само као масовна појава, међтим, никада у
појединцу који се свесно потчињава овим вишим силама стављајући им на
располагање своје моћи. Механизам конвенција држи људе несвесно, пошто тада као
дивљач могу поћи путем навикнутих промена, без неопходности свесне одлуке. Ово
ненамерно дејство и најбољих конвенција је неизбежно, па ипак не мање ужасна
опасност, пошто, као код животиња тако и код људи који кроз рутину остају
несвесни, долази до панике са свим њеним несагледивим последицама, када наиђу
нови услови, непредвиђени старим конвенцијама.
Личност, међутим, не
дозвољава да је обузме паника одраслих, пошто су страхови и ужаси остали иза
ње. Она је дорасла промени епохе и незнано и невољно постала вођа.
Сигурно да су сви људи
међусобно слични, јер иначе не би могли да подлегну истом лудилу, и сигурно да
је психичка основа на којој почива индвидуална свест универзално истоветна, јер
се иначе људи међусобно никада не би могли разумети. Тако у овом смислу и
личност са њеним јединственим психичким својствима није нешто апсолутно
једнократно и јединствено. Јединственост важи само за индивидуалност личности,
као што важи за сваку индивидуалност. Постати личност није апсолутни прерогатив
генијалног човека.
Он може чак бити генијалан а да нема или да није личност. Уколико свака
индивидуа има њој урођени животни закон, онда свака има теоријску могућност да
пре свега следи овај закон и на тај начин да постане личност, то јест да
достигне целовитост. Али како жива бића егзиситирају само у облику живих
јединки, то јест индивидуа, животни закон у крајњој линији увек је усмерен на
индивидуално проживљен живот. Дакле, иако објективно психичко, које се у основи
не може замислити дргачије до као универзална и истоветна датост, значи исти
психички предуслов за све људе, оно се ипак, чим хоће да се појави, мора
индивидуализовати, пошто нема другог избора до да се одрази кроз јединку. Може
се међутим, десити да обухвати читаву групу када оно, сходно природи, води до
катастрофе, и то једноставно стога што делује само несвесно, што га ниједна
свест не асимилује и што се увршћује у све друге већ постојеће услове.
Само онај ко сили наишлог
унутрашњег императива свесно може рећи да, постаје личност; ко јој, међутим,
подлегне, упада у слепи ток збивања и бива уништен. Величина и спасење сваке
праве личности је у томе што се са слободном одлуком жртвује свом опредељењу и
ову свесно преводи у своју индивидуалну стварност, што доживљено несвесно у
групи доводи само до пропасти.
Један од најблиставијих
примера живота и смисла личности, који нам је сачувала истoрија, јесте Христов
живот. Према римском лудилу величине, од кога није
патио само Цезар већ и сваки Римљанин – civis Romanus sum, појавио се противник
у хришћанству, које је, успут речено било једина религија коју су Римљани
стварно прогонили. Супротност се показивала увек тамо где су се сукобљавали
култ Цезара и хришћанство. Али како сазнајемо из наговештаја јеванђелиста о
душевном развитку Христове личности, ова супротност је играла одлучујућу улогу
и у души творца хришћанске религије. Прича о искушењима нам показује са каквом
се психичком силом сукобио Христос – то је била ђаволска сила тадашње
психологије која га је у пустињи доводила у озбиљна искушења. Овај ђаво је било
објективно психичко које је у својој стези држало све народе Римске империје;
због тога је и ђаво обећаво Христу сва земаљска царства, као да је од њега хтео
да створи Цезара. Следећи свој унутрашњи глас, своје опредељење и позив, Исус
се добровољно изложио нападу империјалистичке суманутости која је све
испуњавала – и победнике и побеђене. На тај начин спознао је природу
објективног психичког, које је цео свет гурало у патње и неговало чежњу за спасењем,
која је нашла свог израза и код многобожачких песника. Овај психички напад,
коме се свесно изложио, он није потиснуо нити је дозволио да га овај потисне,
већ га је асимиловао. И тако је од свемоћног Цезара постало духовно краљевство
а од Imperium Romanum – универзално, вансветско божје царство. И док је цео
јеврејски народ као Месију очекивао како империјалистички тако и политички
делотворног јунака, Христос је своју месијску опредељеност мање испунио својој
нацији него римском свету, и човечанству указао на стару истину да тамо где
влада сила нема љубави, и тамо где влада љубав не вреди никаква сила.
Пример хришћанства
најбоље илуструје моја претходна, апстрактна излагања. овај наизглед
јединствени живот постао је обожавани симбол због тога што је психолошки
прототип јединог смисаоног живота, наиме живота који стреми индивидуалном, то
јест апсолутном и безусловном остварењу свог, њему својственог закона. У том
смислу можемо да се сложимо са Тертулијановим узвиком „Anima naturaliter
christiana!“
Обожавање Христа, као и
Буде, не зачуђује, али убедљиво показује огромно уважавање са којим човеком
сусреће ове јунаке а самим тим и идеал развијене личности. Ако данас изгледа
као да ће слепа и деструктивна превага бесмислених колективних сила гурнути у позадину
идеал личности, онда је то само пролазна побуна против премоћи историје. Иако
је помоћу револуционарне, неисторијске а стога и необразоване склоности новим
генерацијама довољно разрушена традиција, ипак ће хероји бити поновно тражени и
налажени. Идеал личности је неуништва потреба човекове душе која се, што је
неподеснија, тим фанатичније брани. Чак и култ Цезара био је погрешно схваћени
култ личности, а модерни протестантизам, чија теологија све више поткопава
Христово божанство, нашао је прибежиште у Христовој личности.
Велика и тајанствена
ствар лебди око онога што се назива „личност“. Све што се о томе може рећи увек
је недовољно и неадекватно тако да увек прети опасност да се дискусија изгуби у
како обилном тако и празном брбљању. Чак и појам личности је у обичном говору
тако нејасно и лоше дефинисана реч, да ће се тешко наћи два човека која под тим
разумеју једно те исто. ... Желео бих да се све ово што сам овде рекао посматра
као покушај мог приближавања проблему личности, без полагања права да се овај и
реши. Заправо, мој покушај радије бих схватио као опис психолошког проблема
личности. Овде помало отказују сва обична психолошка средства и тинктуре, исто
као и код генијалног или креативног човека. … Овде изгледа да проблем задире и
у ванљудско подручје за што се одувек поставља неко од имена божијих. Као што
се види и ја сâм морам да поменем унутрашњи глас и да га означим као нешто
снажно објективно психичко, да бих окарактерисао његово дејство у постојању
личности, које у датом случају изгледа субјективно. Мефистофел у Фаусту није
персонификован стога што то драмски или сценски боље одговара но када би Фауст
морализовао сâм или на зиду цртао сопственог ђавола. Прве речи посвете: „Опет
се приближујете, ви несталне прилике…“ нешто су више од естетског ефекта. То
је, као ђаволов конкретизам, признање објективности психичког искуства, тиха
исповест да је ипак тако било, не из субјективних жеља, страховања или
нахођења, већ некако из самог себе. Сигурно, само глупак би могао да мисли на
авети, али изгледа да нешто као примитивни глупак вреба свуда испод површине
разложне дневне свести.
Отуда вечита сумња да ли
је наизглед објективно психичко стварно објективно или на крају крајева само
уображење. Али одмах се поставља питање: да ли сам намерно тако нешто уобразио,
или је то у мени већ замишљено? Проблем је сличан ономе код неуротичара који
пати од уображеног карцинома. Он зна и хиљадама пута му је речено да је
уображње, а он ме опет страшљиво пита: „Да, али како је дошло до тога да тако
нешто уобразим? Ја то уопште нећу“. Одговор на ово је: идеју о карциному он
није уобразио, већ се она уобразила у њему без његовог предзнања и без његове
дозволе. Основа овог збивања је то што се у његовом несвесном одвија психичко
растење, „бујање“, које се не може привести у свест. Он осећа страх од ове
унутрашње делатности. Али како је сасвим уверен да унутра, у његовој души не
може бити ничега оног што он не зна, онда се овај страх мора односити на
соматски карцином о коме зна да не постоји. А ако упркос томе има страх од
тога, онда ће му стотине лекара потврдити да је страх сасвим без основа. Тако
је неуроза заштита од објективне унутрашње делатности душе или нешто скупље
плаћени покушај да се умакне унутрашњем гласу а самим тим и опредељењу, пошто
је ово „бујање“ она објективна, од свесне воље независна делатност душе која би
хтела да унутрашњим гласом проговори кроз свест и да на тај начин човеку
приведе његову целовитост. Иза неуротске извитоперености крију се опредељеност,
судбина и постојање личности, потпуно остварење животне воље урођене индивудуи.
Човек без amor fati је неуротичар; он занемарује самог себе, тако да никад неће
моћи да изрекнем ону Ничеову мисао: „Човек се никад не издиже више до онда када
не зна куда ће га још одвести његова судбина„.
У истој мери у којој
човек, неверан сопственом закону, није постао личност, пропустио је смисао свог
живота. Срећом добродушна и трпељива природа већини људи никад не поставља
питање смисла њиховог живота. А тамо где нико не пита, нико нема ни потребе за
одговором.
Страх од карцинома
неуротичара дакле има право, он није уображење већ последични израз психичке
чињенице која егзистира у изван свесном подручју, недостижној вољи и увиду. Ако
би сам са собом отишао у пустињу и у самоћи ослушнуо самог себе, можда би дочуо
оно што би му рекао унутрашњи глас. Али по правилу наопако образовани културни
човек је сасвим неспособан да перципира незајамчени глас. За ово су знатно више
способни примитивни људи, међу њима бар врачи могу да разговарају са духовима,
дрвећем и животињама, па то спада чак у професионални поступак то јест у овим
обличјима они сусрећу објективно психичко, психичко не-Ја.
Како је неуроза поремећај
развитка личности, тако смо ми психијатри већ професионално принуђени да се
бавимо наизглед далеким проблемима личности и њеним унутрашњим гласом. У
практичној психотерапији ове, иначе нејасне и често у фразама извргнуте
психичке чињенице, извиру из таме њихове незнаности и приближавају се видиљивим
сферама. Ипак ово се дешава само изузетно ретко спонтано, како код
старозаветних пророка; по правилу, морају се тешко и с напором приводити у
свест она чињенична стања која су условила поремећај. Али тако сагледани
садржаји сасвим одговарају „унутрашњем гласу“ и значи судбинско опредељење
које, ако их прихвати и распореди свест, доводе до развитка личности.
Као што велика личност
социјално дејствује решавајући, разрешавајући, преиначавајући и сређујући, тако
рађање сопствене личности има лековито дејство на индивидуу. То изгледа као
када се устајали мочварни рукавац поново улије у матицу некад изгубљене струје
или како када се склони камен наваљен над семеном, и оно тада може да проклија
и младица отпочне своје природно рашћење.
Унутрашњи глас је глас
пунијег живота, шире, обимније свести. Због тога се у митолошком смислу рађање
хероја или симболично поновно рађање поклапа са изласком сунца, пошто постајање
личности има исто значење као и повећање свесности. Из тог разлога већина
хероја се означава атрибутима сунца, а тренутак рађања њихове велике личности
назива се просветљење.
Страх, који већина
природних људи осећа од унутрашњег гласа, није тако детињаст као што би могло да се помисли. Садржаји које сусреће
ограничена свест, како показује класични пример Христовог живота или исто тако
крактеристичан доживљај Маре из легенде о Буди, уопште нису тако безазлени, већ
по правилу значе опасност која је специфична за дотичну индивидуу. По правилу,
оно што нам пружа унутрашњи глас није ништа добро, већ заправо зло. То мора
бити пре свега због тога што човек обично није толико несвестан својих врлина
колико мана, а и стога што знатно мање пати од доброг него од зла. Као што сам
претходно поменуо, унутрашњи глас приноси свести оно од чега пати целина, то
јест народ коме човек припада, или човечанство чији смо део. Али овај глас то
пружа у индивидуалном облику, тако да човек у почетку може да помисли као да је
све то зло индивидуална особина његовог карактера. Унутрашњи глас уноси зло
тако убедљиво да би довео до тога да му човек подлегне. Ако му не подлегне,
онда у наше Ја не продире ништа од тог привидног зла, и тада не може доћи до
обнављања и излечења. (Зло унутрашњег гласа називам „привидним“, што звучи
исувише оптимистички.) Ако Ја потпуно подлеже унутрашњем гласу, тада делују
његови садржаји, као када би уместо њих било исто толико ђавола, другим речима,
овоме следи катастрофа. Ако Ја подлегне само делимично и успе да се
самопотврдом спасе од поптуног уништења, тада може асимиловати глас и тада се
испоставља да је зло било само лош привид, док је у стварности носилац спасењеа
и расветљавања. „Луциферично“ је прави и недвосмислени смисао карактера
унутрашњег гласа и због тога оно поставља човека пред последњу моралну одлуку
без које он никада не може да дође до свесности нити да постане личност. У
унутрашњем гласу често је помешано најниже и највише, најбоље и најбезочније,
истина и лаж, што све отвара понор пометње, обмане и разочарања.
Наравно да је смешно када
се гласу природе, која је према свему благонаклона и разорна, приписује злоба.
Ако нам она првенствено изгледа зла, онда то углавном потиче од старе истине да
је добро увек непријатељ бољег. Али ми бисмо били луцкасти када се не бисмо
држали од давнина укорењеног доброг док је год то могуће. Али како Фауст каже:
Када доспемо до доброг овог света,
Тада се боље назива обмана и варка!
Добро, нажалост, није
вечито добро, пошто иначе не би било ничега бољег. Али треба да наиђе боље,
онда добро треба да узмакне. Због тога је рекао мајстор Екхарт: „Бог није
добар, јер би иначе могао бити бољи.“
Зато постоје раздобља у
светској историји (наше би могло ту да спада) у којима добро мора да узмиче и
због тога оно што је одређено да постаје боље у почетку изгледа као зло. Како
је опасно ове проблем макар и додирнути показује управо изречена реченица; јер
како се лако може прокијумчарити зло када се једноставно изјави да је то
потенцијално боље! Проблематика унутрашњег гласа је пуна тајних замки и клопки.
То је најопасније, најклизавије подручје, исто тако опасно и беспутно као сам
живот ако се одрекне ограда. Али онај ко неће да изгуби свој живот, неће га ни
добити. Рађање јунака и живот јунака увек су угрожени. Типични примери су
Херине змије које угрожавају одојче Херкула, питон који хоће да уништи рођење
бога светлости Аполона, витлејемски покољ деце. Постајање личности је смелост,
и трагично је да управо демон унутрашњег гласа истовремено значи и највећу
опасност и незаменљиву помоћ. Трагично је, али логично. Природно је да је тако.
Да ли се због тога човек
може љутити на човечанство и на све оне добронамерне пастире стада и забринуте
очеве, када подижу заштитне зидове, постављају делотворне слике и препоручују
проходне путеве који заобилазе поноре?
На крају крајева херој,
вођа и спаситељ је онај ко открије нови пут ка вишој сигурности. Могло би се
оставити све по старом да овај нови пут безусловно не захтева да буде откривен
и да човечанство не пати под свим патњама Египта, све док нови пут није
пронађен. Неоткривени пут у нама је као нешто психички живо, што класична
кинеска философија назива „Тао“ и упоређује са воденим током који неумољиво
тече своме циљу. Бити у Таоу значи потпуност, целовитост, испуњено опредељење,
почетак и циљ и потпуно остварење смисла егзистенције који је урођен стварима.
Личност је Тао.
К.Г. Јунд, АРХЕТИПОВИ И КОЛЕКТИВНО
НЕСВЕСНО (Постајање личности, одломак), Просвета, Београд, 2006
Превели: Деса и Павле Милекић
