БОЖИДАР КНЕЖЕВИЋ, Мисли

Мишљење је дисање духа; као што уздах долази од притиска на душу, тако је мисао уздах духа; што дубљи дух, тим дубљи уздах, јер је тим дубљи и притисак који дух осећа, тим је и мисао дубља. Огромна већина ситних људи, плиткога духа, имају довољно ваздуха на земљи, те они и не осећају притисак, те код њих и нема уздаха духа, те и не мисле даље од себе и својих потреба.

Мишљење је најплеменитија снага човекова, која диже човека изнад ствари, изнад привидног, спољног, површног, стварног, изнад прљавог и блатавог. Мишљење је дезинфекција свега прљавог и смрдљивог, што рађају ниже, животињске, скривене снаге човекове. Само мишљење може да очисти и дезинфикује човека од животиња, као што је само материнство дезинфекција жене од животињске прљавости. И као што је мислилац највиши ступањ човека, тако је мајка највиши ступањ жене.

Као што се виши органски живот може развиjaти само на рачун топлоте, те га на сунцима не може ни бити, него само на планетама, тако се и највиша форма општег процеса, мишљење, може развијати само на рачун живота. Што више живота и што је бујнији живот, тим је мање мишљења и свести; што се више мисли, мање се у животу суделује.

Мислиоци нису добри посматрачи онога што се дешава напољу, јер су и сувише занети унутра, у својој души.

          Дубоко мишљење и јака свест јесу најтеже ствари које земаљски човек може понети и поднети; отуд људи који дубоко мисле тешко се крећу у друштву и слабо се чују међу живима; отуд су људи лаке памети и плитких осећања најактивнији у друштву, најокретнији су и највише се чује њихов глас.

          Велики пороци много мање сметају човеку да има пријатеља, него што врлине изазивају то. Врлина усамљује човека, јер маса људи нерадо трпи да се ко издваја из ње. Отуд су узвишени људи не само усамљени у животу, без друштва и пријатеља, него не могу бити ни активни, јер су и сувише скрупулозни и савесни да би газили по законима природним и људским. Они јасно виде пред собом провале беде, лажи, порока, и док они гледају да то све поравне и угладе у животу, дотле обичан човек јури слепимице преко тога и бива активан и енергичан. Отуд врлина и умност често сметају да се буде активан, или, ако то и покушају, они се брзо саплету и падну.

          Најусамљенији су они људи који највише oceћају потребу других људи. На први поглед парадокс, али истина по томе што већину људи везује за друге само интерес, док мало узвишенији људи траже друкчије везе с људима, које ретко налазе и остварују.

          Велике ствари и догађаји иду ситним корацимa; Велики духови иду крупним корацима. И стижући обично пре него што треба, у невреме, они, неразумевани од већине људи, бивају или исмејани или мучени. Отуд велике ствари и догађаји, долазећи доцније, обично затичу ситне људе и c њима врше посла.

          Велике душе, племените људе, не треба тражити с буктињом y руци; они се у животу не виде од лажне светлости, лажних величина људских. Тек из гроба сијају они својом сопственом, тихом и чистом светлошћу, кад изумру лажне светлости, кад настане општи мрак·

          Kao што се због велике даљине и не виде планете свих „козмичких сунаца, тако се с висине историје виде само поједине светле тачке – историјска сунца.

          Велики људи јесу телескопи друштвени, који виде много даље и дубље него сви милиони ситних очију.

          Свака велика идеја има телескопскога y себи. Она приближује ствари и људе једно другом и заслуга свих великих умова јесте y томе да приближују ствари, људе и времена једно другом и да их мире.

          Велике личности cy концентрација жеља и идеја једног времена или једног народа.

          Само су велики духови инструменти историје; само њих одређују и крећу дубоке унутрашње снаге историје; ситни, нижи људи јесу инструменти свога тела и спољних прилика. Што виши дух, све је мање оруђе и израз својих спољних прилика, свога времена и друштва, он је све више само оруђе и израз целе историје човекове; он из дубине њене износи оно што је вечито, што увек вреди.

          Ствари у свету тако су намештене да, што нека ствар више стоји, то јој из све веће дубине долази живот и кретање, све јој је дубљи корен. Отуда високи духови, црпући из дубине живота људског, душе његове и историје његове, изражавају осећања, тежње и мисли, основне, дубоке и заједничке свима људима, y свима просторима и временима. Отуда њихова вечитост код људи и y историји њиховој.

          Они који време освајају умом, остављају дубљег и дужег трага у историји него они који простор освајају, јер је простор један и ограничен, и име једног освајача баца у заборав и сенку име другог. А време je вечито.

          Велики мислиоци јесу освајачи времена, који вековима владају умовима људским.

          Велики умови су звезде некретнице на небу историје, око којих се друге окрећу.

          Велики људи, умом или карактером, онако су исто ретки као и закони y хаосу факата, и они  стоје према маси онако исто као и закони према мртвој маси факата. Они носе високо буктињу истине и правде и осветљавају пут којим човечанство треба да иде, као што су и закони које ум човеков налази само поједине варнице оног великог сунца мудрости, истине и правде, које је бесконачно далеко.

          Велика већина људи јесу као сирова дрва, која се само диме и тињају, загревајући само y близини и не осветљујући никога. Само мало душа и духова људских горе чистим и јасним пламеном, загревајући и осветљујући далеко око себе.

          Много је више осветљенога и онога што има да се осветли, него онога што светли.

        Кад би се сума снаге која је концентрисана у интелигенцији једног филозофа који ствара нове идеје, једног човека који чини велика открића и проналаске и крчи нове путеве ума и живота могла претворити у радну, активну, практичну снагу, сваки би филозоф, сваки такав човек вредео за читав један народ обичних нижих људи.

          Што је виши дух, он више личи на Бога, све више само из себе ствара; нижи духови стварају из нечега што постоји, из нечега спољног, чулног, стварног, из материје.

          Што је узвишенији дух, њему све више треба Бог, све му виши Бог треба, и све више само Један Бог.

          Главни посао сваког духа међу људима јесте да тражи мудрости и разума, да тражи духа у стварима и временима. Што је виши, племенитији дух, све му је више потребан Бог, и све га више тражи у стварима и временима.

          Као велики брегови што су постојали на крајевима континената, и велика имена у историји обично се јављала на крају великих епоха и y почетку нових – Буда, Исус, Мухамед.

          Велики духови јесу као казаљке на сату, које казују које јe доба у животу једног народа.

          Велики духови јесу празници у календару историје човечанства.

          Велики су људи они који уносе светлости у мрак, реда у хаос, тачност y неодређеност; који, крче нове путове, стварају нове појмове и идеје.

          Мислиоци cy локомотива y возу цивилизације.

          Мислилац стоји према маси људи као човек према спољној природи. Човек је суперлатив природе, мислилац је суперлатив човека.

Само велике несреће и велики болови, које осећају велике душе, могу да пробуде оног другог, вишег човека у човеку. Отуд се само велике душе цепају; ситна душа нижег човека увек остаје поравњена, округла целина. Отуд само велика душа, поцепана на двоје, може разговарати сама са собом.

У души обичног човека жица живота јесте најјача, и њен глас гуши глас других, доцнијих, племенитијих те слабијих жица; отуд истина и монoтоност музике њихова живота, али нема ни дисонанце. Што је виша душа, тим су и племенитије, финије жице јаче, тако да их жица живота и одржања себе не може да угуши; отуд у њиховом животу честе дисонанце и кидања.

Један савршен, виши човек, који у себи спаја потпуну интелигенцију и карактерност никад није прост, једноставан, него је у њему потпуно пробуђен човек који у сваком тренутку бди над животињом у себи и чува се од ње. Код огромне већине нижих људи човек је само у клици, само дрема, док је животиња у њима потпуно будна: само код мањине виших људи човек је потпуно будан.

Б. Кнежевић, Мисли, у редакцији Паулине Лебл-Албале, с предговором д-ра Ксеније Атанасијевић, СКЗ, Београд, 1931. 

Избор: Марија Јефтимијевић Михајловић 

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, САН О СЛОБОДИ И СТРАХ ОД ЊЕ (Тиранија и подаништво у роману "Сутра стиже Господар" Петра Сарића)

„Без хљеба народ може остати, без власти неће“

Меша Селимовић

Иако је аутор седам романа, насталих у периоду од скоро пола века и сматра се правим утемељивачем модерног романа на Косову и Метохији, Петар Сарић је најзначајнији траг у историји косовскометохијске књижевности, али и шире, оставио романом Сутра стиже Господар из 1979. године. Али, и у самом пишчевом опусу овај роман заузима централно место, јер се понаша као „матична ћелија“ која, према тврђењу Албера Тибодеа, постоји у целокупном делу сваког писца и „врши функцију дубоке поруке“ (Tibode, 1961, str. 305). Односно, он има метафорично значење призме кроз коју се преламају значења и поруке књига које су написане пре и после овог романа.

У простору патријархалне културе и епске традиције Сарић је представио читав један свет, географски одређен као простор између Никшића, Билеће и Требиња, на граници Црне Горе и Херцеговине. То је простор Бањана, који у поетици Петра Сарића преузима функцију хронотопа, јер је ознака за временско-просторни амбијент збивања са утврђеним социјалним, етичким, егзистенцијалним, психолошким и духовним константама. Дух једног времена садржан је у судбини једне заједнице затворене у себе неписаним правилима хијерархијског устројства на чијем је челу један човек, а остали су само његови послушници. Овај простор захваћен је у свој својој епској ширини и значењу, у архетипским и хијерархизованим односима међу књижевним јунацима, у садржини која обухвата историјске и параисторијске ситуације, легенде, обичаје, колективно племенско. Супротстављање колективним законима и затворености колектива, персонификованог у једној личности или у општим нормама понашања које владају њиме – доминантна је тематска нит романа Сутра стиже Господар. Етичке и обичајне норме мање или више, некада и пресудно, утицале су не само на судбину колектива него и на појединачну судбину његових становника, као што је данас знатно одређују. Зато је и мотивација многих Сарићевих ликова и њихових поступака, по мишљењу Марка Недића, „посредна наративна пројекција већ постојећих односа у стварности његовог завичаја“ (Недић, 2013, стр. 124). Ако се у појединим Сарићевим романима (пре свих у Сари) и могу срести карактеристичне дидактичке црте патријархалне прозе, засноване највећим делом на усменим законитостима традиционалног прозног исказа (налик Вуковим етичким начелима), односно на оним садржајима који у себи носе неисцрпно богатство обичајног, духовног живота и морала, то са романом Сутра стиже Господар није случај.

     Сагледавајући патријархалне глобалне слике црногорског села из једног сасвим новог угла, Сарић испуњава високи задатак властите позиције у делу, сачувавши своју улогу неутралног посматрача, јер не напада силнике, нити брани праведнике. Он има специфичан однос према прошлости и традицији. Сарић се ослобађа традиционалног односа према прошлости као етичкој и естетичкој парадигми на којој треба да почива савремени живот и свет, већ је без непотребног устезања и предрасуда ушао у тај свет „с оне стране“, откривајући тако читав један механизам зла у коме влада репресија, сакривена иза патријархалних назора. Због тога је као један од главних квалитета овог Сарићевог романа посебно истицана демистификација историје, која у извесном смислу може да значи и демистификацију савремености, будући да је и тема власти и репресије свевремена и актуелна.^[2]

Тема романа успешно је антиципирана већ самим насловом, јер је у формулацији „сутра“ садржана бекетовска филозофија апсурдности чекања, а у очекиваном доласку Господара – психологија поданичког менталитета „обичног“ човека. Радња романа је просторно и временски јасно одређена и смештена у тридесете године деветнаестог века, што искључује неутралну темпоралност као карактеристику Сарићевог поетског елемента у романима, о чему говори Марко Недић (Недић, 2013, стр. 129). (Једна од најважнијих скупштина на којој се Господар проглашава доживотним владаоцем Бањана, као централни стожер романа јасно је хронолошки одређена – двадесети јул хиљаду осам стотина тридесте). Међутим, о неутралној темпоралности може се говорити у сасвим другачијем контексту у којем је тема власти и тиранског владања изван сваког временског, просторног или било каквог другог оквира, што потврђује сама историја човечанства од успостављања првог система друштва до данас. То значи да би Сарићев роман био подједнако актуелан, а тема савремена и да је радња смештена у било који век, а сâм антиципиран и представљен начин обраде теме чини га модерним романом који дубоко залази у сфере људске психе. Категорија темпоралности је актуелизована управо са развојем модерног романа, и има дијалектички карактер: док на једној страни изазива „пропадање хероја“, на другој доноси „пораст његове самосвести, преображај наде која је управљала јунаковим путовањем ка циљу...“ (Zorić, 1980, str. 11-12). Односно, књижевност као и литерарна филозофија показују како човек доживљава време – она нема везе са питањем о стварном времену које би требало да реши физика. Време се, зато, у књижевности може схватити и као „тренутак вечности“, јер књижевност поштује пре свега субјективну релативност (Solar, 1971, str. 161).

Језик романа је дијалекатски и локални, али све је то недовољно да се назове типичним, како би се иначе назвало у класичној поетици реализма. Пре би се могло назвати универзалним, јер се једној свевременској и свепросторној теми каква је власт приступа са позиције савременог сагледавања односа тиранина и поданика и њихове психолошке и социолошке међузависности. Зато се ово Сарићево дело може назвати „енциклопедијом тоталитарне власти“ које се због својих уметничких квалитета „отргло аутору и живи властити живот прешавши у власништво читалаца“ (Копривица, 1999, стр. 233).

У грађењу оваквог изузетног лика тиранина и особеној приповести о његовим поданицима, Сарић користи поступак типизације (грчки typos – отисак, модел, представник врсте), књижевни поступак којим се појединој личности или појави придају својства карактеристична за целу врсту којој она припада (тиранин као парадигма апсолутне моћи у свим епохама). У поступку сублимације (lat. sublimitas – узвишен), користећи елементе магијског реализма, чудесно и фантастично, Сарић поједине ликове и појаве уздиже изнад уобичајеног и просечног (естетска епифанија или озарење коју поједини ликови доживљавају кроз светлост као божански принцип, митско и легендарно). Сарић је на тај начин створио два приповедна света: један актуелни (апсолутни) који конституише сферу „стварности“ за индувидуе у приповести и дуги могући (релативни), који происходи из чинова креирања света и/или чинова представљања света од стране истих тих индивидуа, у смислу веровања, жеља, сањарења или замишљања. Прву представљају Господар и поданици, с једне, и Миљан, Јоле и Стеванија, с друге стране. Други могући приповедни свет представља жеља за апсолутном моћи, страх од слободе, проклетство оличено у инцестуозном пореклу лозе Којадиновића итд. Ту дихотомију два света Сарић користи као начело књижевног обликовања света виђеног у двоструком осветаљавању његових реалних датости и његових значењских ограничења.

Обједињавањем ова два света, „реалног“ и „фиктивног“, „фактографског“ и „имагинативног“, Сарић је створио свој најбољи роман, који је за тадашњу књижевност овог поднебља означио прекретницу у развоју модерног романа. Уметничка вредност романа Сутра стиже Господар отуда превазилази уске регионалне оквире српске књижевности и улази у ред репрезентативних  остварења српске књижевности прошлог века (в. Јефтимијевић Михајловић, 2016, стр. 35-47).

Роман Сутра стиже Господар Петра Сарића наставља ону линију домаће и светске литературе у којој је проблематизовано питање односа тиранина и потчињеног народа, чији је поданички положај последица колико тираније владара толико и њиховог сопственог избора. Универзална људска жеђ за слободом одувек је окупирала пажњу великих књижевника, али и филозофа, социолога и психолога. У сложеном односу тиранин-поданици сусрећу се и сударају вековна човекова тежња за слободом без ограничења и његово признавање нужности поретка. У том парадоксу треба тражити корен подаништва, који постаје још интензивнији са увећавањем моћи коју тиранин (или систем, а не један човек) има над подређенима. Човекова потреба за системом је у основи последица његовог страха од празнине, каже Владета Јеротић (Јеротић, 2010, стр. 35). Боље је бити у некаквом поретку, па макар на дну лествице, него бити изгубљен у анархичној неорганизованости и одсуству сваког система.

Психолог и теоретичар друштва Ерих Фром у књизи Бекство од слободе из 1941. године дао је психолошку анализу концепта слободе. Он тврди да је човек с једне стране, оптерећен осећањем жудње за слободом, док се, с друге стране, ничега тако не боји као ње. Процес ослобођења, индивидуализације, изазива у појединцу осећање усамљености, изолације и страха. До тога долази зато што није у питању ослобођење од нечега, већ за нешто. Слобода је, дакле, одговорност и бреме, и човек тежи да побегне од ње. Како би се ослободио страха, насталог услед „ослобођења“, он често бежи у нека привидна решења, међу којима је и ауторитаризам. Ауторитарна личност преокупирана је јаким ауторитетом, влашћу уопште, управо због снажног осећања сигурности које, како верује, може да добије од ње (v. From, 1984). 

          У чувеној „Легенди о Великом инквизитору“ у Браћи Карамазовима, Достојевски расправља о слободи и љубави коју је Христос подарио човеку. Слобода је највећи, али и проклети Божији дар, јер је „претешко бреме“ за човека. Велики инквизитор тврди да је Христ преценио човека дајући му претешко бреме слободе и каже да народу само треба обећати хлеба (тј. сигурност и напредак у тешким временима) и ето стада на чије чело може да се стане (Достојевски, 2006, стр. 264).[3]

            У српској књижевности многобројна су песничка и прозна остварења у којима је антиципирана слобода као исконски човеков сан, и власт односно жеља за моћи као човекова нагонска потреба за владањем. Меша Селимовић је, на пример, више пута писао о друштвеном феномену званом власт, проблематизовао природу тираније и природу подаништва. За разлику од других прозних стваралаца, он је политичку власт често посматрао кроз призму једне више инстанце – морала, нарочито у роману  Тврђава. Његови судови о власти и владању постали су општа места, вечно жива истина да власт не може бити поштена и да мења сваког ко се њоме служи. Кишова Гробница за Бориса Давидовича представља најиндикативнији пример слике система тоталитарне власти. Киш је сликао свет који почива на страху и насиљу, човека који постаје жртва бесмисленог истражног поступка због фиктивне оптужбе. Човек је само „доказни материјал“ за изнуђена признања у монтираном процесу. И оптужени и његов иследник жртве су истог система, јер оптужени не зна какви су мотиви лажне оптужбе која је против њега подигнута, нити иследника интересује права истина на којој би се таква оптужба заснивала.

          Роман Петра Сарића Сутра стиже Господар сасвим се уклапа у ону врсту литературе која се „обрачунава“ са темом власти. Иако је радња романа временски смештена у тридесете године XIX века, а просторно у планински крај Бањана у Црној Гори, чини се да је тема обрађена романом свевременска и свепросторна, јер је жеља за влашћу и господарењем присутна увек и свуда.

          Сутра стиже Господар јесте слика власти која се, уместо да штити људска права, трансформише у инструмент насиља и брани репресијом и од властитог страха. То јесте слика тиранина и тираније, али је истовремено и карикатурална слика народа – поданика, који, што због страха, што због одговорности коју на себе не жели да преузме (именована као „терет слободе“), радије понизно тавори у такозваној слободи, спремно узвикујући Господарово име. Тако снази тираније доприносе сами поступци поданика, њихова жеља да се увек буде у сенци, да се буде „већи“ и бржи у понизности и служењу. Стиче се утисак да је писац више желео да се на сатиричан начин обрачуна са подаништвом него са тиранијом, нарочито ако се има у виду да је реч о људима из храбрих и јуначких црногорских племена, познатим по „чојству и јунаштву“. На то указује цитат Бранка Ћопића, који је Сарићу послужио за мото романа:

„У свести наших људи још увек је заостала и веома је присутна психологија грађанина поданика и послушника. Вековима је та психа као коров израстала, сплитала се и пуштала корена под турским, аустроугарским и другим тиранима. Из душа наших људи тешко је ишчупати то верноподаничко корење и људе учинити истински слободним.“ (Сарић, 1982, стр. 9).

Тиранију представљену у Сарићевом роману због тога је могуће тумачити на два (узајамно повезана и зависна) начина: прво, као Господарову опчињеност влашћу која у свом апсолутистичком систему губи границе у примени репресивних мера, па чак кида границе са здраворазумским; друго, кроз психолошко профилисање његових поданика, чија понизност и губљење личног идентитета расте са страхом од Господара. Али је могуће и кроз слику поданика, сагледати лик тиранина Којадина Којадиновића.

Господара Којадина Машанова Којадиновића Сарић је симболично сместио у Кулу која се издиже изнад читавих Бањана, индикативно указујући на симболику моћи и власти над „нижима“ од себе. Којадин је „нека врста Ричарда III“ (Андрејевић, 1988, стр. 193)^. Виљема Шекспира, деспотског оличења власти. Засевши у Ризван-бегову столицу након фиктивне победе над Турцима на Седлу, Господар преузима аполутну власт над Бањанима, власт чији „закон у топузу лежи“, свирепу тиранију у којој непослушници и неверници нестају „под неразјашњеним околностима“ или њихову децу „стиже Господарева клетва“ те освањавају мртви (отровани). Међутим, ове особине улазе у ред типичних особина сваког тиранина који се не осврће на приговоре да је свиреп, јер „ако изрекне мали број казни, биће хуманији од оних владара који, из претеране попустљивости, дозвољавају нереде у којима долази до крвопролића и пљачке“, писао је и Макијавели у Владаоцу (Makijaveli, 2010, str. 87).

У средишту приче о Господару и Бањанима јесте „крвава свадба“, уочи које ће, у великом ишчекивању Господаровог доласка, истина о слободи и ропству бити изречена на глас кроз речи оних који су способнији да даље и смелије виде од својих саплеменика, а последице те и такве Истине биће далекосежне и погубне не само по њих, већ по читаво племе Којадиновића.

Трагајући за коренима зла у природи човека, Сарић их проналази у самом Господару, у мрачним дубинама његове психе, оптерећене инцестуозним чином његовог истоименог претка, који је починивши грех са сестром, скренуо с ума. Од крви сестре коју је потом убио, према легенди, настала је Црвена Стијена – синоним  греха. Три века након тога, опијен влашћу и мишљу да је бањански Бог, а истовремено уплашен и несигуран пред снагом оног што се крије испод привидне послушности и поданичких поступака његових Бањана, Којадин Којадиновић, Господар свеколиких Бањана, покушава да понављањем прародитељског греха, поврати снагу сопствене личности. Којадин подлеже стилској типизацији у духу рецепта руске натуралистичке школе (Koпривица, 1999, стр. 232). То су типични ликови у типичним околностима који би као такви владали негде у Ломбардији, Тулској губернији, на Борнеу или у Бањанима.

„За све јаде ми смо криви. Такав нам треба и ми га сами сковали! Да заноћимо без Господара, нико не би зажимао, не би смио завирити у свој дом... Што онда, Њега кривимо, ништа ти Он није крив..., народ је сам и без невоље од Његове краве направио светињу, испјевао јој пјесму, више се иде у мртви до пред говече са шаром на челу но у цркву пред Божје распеће. Тога се Он никад не би сјетио, сами себе самаримо!

Да дође неко из Призрена, кријући од Њега, доста му је дан, видио би да је њима у ропству пуштеније но нама у слободи, и да бисмо се ми објеручке с њима мијењали. Тамо, барем, смијеш да будеш јунак, знаш од кога чинеш и зашто... Овдје ни мртве, ако им тијела пронађемо, не смијемо људски оплакати!“ (Сарић, 1982, стр. 299-300)

Наводна слобода коју је Господар извојевао својим Бањанима победивши и протеравши Турке, претвара се у своју супротост, у најгоре ропство какво се не памти чак ни под Турцима. Та слобода је крвава, јер њу плаћају животом сви Господарови противници, сви слободоумни и храбри који не пристају на ропство звано слобода. „Наопака слобода“, која „носи крвави нож“ је слика тоталитарне владавине једног аутократе чија је моћ, као и свака слична њој, с јачањем све више нагињала укидању. Дошло је до тога да народ почиње прижељкивати повратак Турака. Господар Којадин је типичан тиранин коме закон у топузу лежи. Али, „најјачи није никад довољно јак да увек буде господар, ако не претвори своју снагу у право, а послушност у дужност“ (Ruso, 1993, str. 30). Због тога је и ток догађаја у роману, кулминативно низање све страшнијих и свирепијих Којадинових поступака, неминовно окончан у крви, будући да су право и закон катергорије које Којадинова тиранија не познаје.

Понашање поданика у директној је констелацији са механизмом самог господарења, будући да су подаништво и тиранија узрочно-последично повезани. Рекло би се да подаништво више производи господаре него што господари производе поданике.[4] На то упућује реченица: „Ми га сами сковали!“ То значи да је граница Господарове моћи директно зависна од димензије коју му поданици дају како би имао контролу над њиховом слободом. Човек је природно склон ропству или подаништву на исти начин као што стреми слободи без граница. Али слободан се може бити само ако се преузме одговорност за мисао и делатност, једном речју, одговорност за живот, а то могу само најсмелији. Бити слободан у том смислу значи бити слободан изнутра, слободан у духу. То је сасвим у складу са тврђењем Никојала Берђајева за кога је личност укорењена у унутрашњем плану постојања, у духовном свету, у свету слободе. Личност није објект међу објектима, сматра он, већ субјект међу субјектима и њено претварање у објекат значи смрт. „Људи воле ропство и ауторитет... маса не воли слободу, она се слободе боји“ (Берђајев, 1987, стр. 30). О таквој смрти говори Сарић када приповеда о ропству Бањана. Његови истински слободни јунаци јесу само они који су духом независни од Господарове воље и који су спремни да преузму одговорност (а то значи и ризик) за сопствени живот, који је њихов а не Господаров. Други, свесно се одричући слободе, верни до самопоништења, задобијају Господарово поверење и бивају проглашени „Господаревим људима“, док се највећи број Бањана у страху од репресивних мера које би Господар могао да примени, али и у „страху од слободе“ са којом не знају шта би без Господарове воље, приклања и поклања овом бањаском богу: „Морамо увијек уз Њега и Његове мисли. И кад није с нама, вјерујмо да јесте“ (Сарић, 1982, стр. 40). Природном склоношћу ропству поданици су створили не само Господара, дајући његовој вољи деструктивни карактер, него и „строј међу чијим су се точкићима нашли: тај строј је касније стварао њих, тако да то паклено коло изгледа нераскидиво“ (Кордић, 1994, стр. XVIII). Јер, човек је сувише слаб да би био сам и свој; радије ће служити ономе ко је незаслужено изабран за вођу, него да буде слободан: „Свуда ћемо за Тобом, Господару, као брави на солило!“ (Сарић, 1982, стр. 250). Слепо веровање Господару аналогно је Домановићевом „Вођи“, јер се и Сарићеви Бањани не питају о смислу пута којим их он води, нити знају куда ће их тај пут одвести. А води их – у провалију!

„Сви ћемо Твојим путем, јер другог за нас нема. Покуша ли ко странпутицом, стићи ће га Небеска казна. Све што треба да радимо, то је Тебе да слушамо. Све што имамо, Ти си саздао!“ (Сарић, 1982, стр. 161)

Ауторитет који је Господар наметнуо својим поданицима изазива страх, страхопоштовање, лажно дивљење, али истовремено и љубав и мржњу. Ако неко воли моћнијег и јачег, то не значи да му истовремено не завиди и да га не мрзи и тај однос Фром назива мазохистичком перверзијом (From, 1984, str. 107). Та мржња је најчешће потиснута. Оног тренутка када ауторитету не успева да потисне те негативне осећаје појединаца, долази до отвореног непријатељства управо према њему самом. За многе је људе њихов однос према ауторитету најистакнутија одлика њиховог карактера. Док су једни само тада доиста срећни када се могу подати и потчинити неком ауторитету, и то утолико више уколико је то подавање и потчињавање јаче и безобзирније, други се понашају одбојно и пркосно, и то чим треба да се потчине неким наредбама чак и када су оне сврсисходне за њих (From, 1984, str. 43). На таквој поларизацији заснован је и свет Бањана, с тим што су први, они „срећни“ због служења Господару, далеко бројнији, док други свет, свет „слободних“ чини неколицина људи, свесних свог ропског положаја под Којадиновићевом влашћу. Тај први свет чине, у првом реду „Господареви људи“, људи од поверења, и већина Бањана која, иако свесна тога да „слобода“ у којој живе и није слобода већ ропство, али из страха за сопствени живот и живот својих ближњих, радије кличе самопрокламованом доносиоцу слободе. Али, човек у маси не размишља као појединац, не постоји као индивидуализована личност, него је у својим поступцима и одлукама „руковођен магијом своје колективне припадности која не познаје разумске и рационалне критеријуме“, већ је „подложна искључиво ирационалном, нагонском, магнетском опонашању“ (Глушчевић, 1998, стр. 189).

Слободом називају ослобођење од Турака, али не узимају у обзир тортуру којој су изложени у стеченој слободи, кличући да „слобода не може без песме“. А песма је и лелек и радост, и тужбалица и коло. Разноврсност звукова који одјекују Бањанима осликавају својеврстан бекетовски театар апсурда у коме је све постављено на погрешним основама и, сходно томе, правац у ком се развијају догађаји, јесте трагичан.

Господар је истовремено вешт владалац и врстан манипулатор који користи сваку прилику да сазна шта се о њему и његовом господарењу заиста говори, а врло се вешто, али подло и бескомпромисно, решава својих противника, јер је свестан последица незадовољства виђенијих Бањана. Он користи свадбу свог синовца Марка да на њој окупи све виђеније племенике и остави их саме, да уочи свадбе, под дејством пића и његовог одсуства, кажу своје мисли наглас, које ће му „његов човек“ Лазар пре зоре донети на Пандурицу. Страх који осећају свадбари у Љесковом Долу није само страх да се нешто наглас не изговори, већ је то страх и да се нешто не чује о Господару, јер чути значи бити сведок, а „сведок у Бањанима – глава у торби!“, Јолове су речи. Отуда је толико прича о страху:

„...сваки Бањанин плаши се да прича о Њему, једнако је страх и оног што говори  и оног што слуша. Ризик је исти кад прича отац сину или син оцу. А пуна их је свака кућа!“ (Сарић, 1982, стр. 32-33)

(...)

„Кад ти причаш о Њему, ја не смијем да слушам!“ (Сарић, 1982, стр. 63)

(...)

„Ниси сигуран ни кад сам са собом причаш!“ (Сарић, 1982, стр. 235)

(...)

„Већи ти је страх од Њега но од смрти која ти је под пазухом!“ (Сарић, 1982, стр. 270)

Страх је начин живота обичног Бањанина – живети у страху то за њих значи живети обичним, „самоподразумевајућим“ животом понизника под Којадином Којадиновићем. Бити у страху не значи плашити се само Господарове моћи, већ се плашити себе, оног што иза послушности и покорности заиста лежи – а то је свест о слободи које се неспособни и немоћни плаше. Сва мудрост бањанског човека, али сва развијена свест о човековој слободи као праву које је човеку рођењем дато, сажета је у гномским исказима слободоумног Миљана Прентова, чије ће се речи, и након његовог нестанка, цитирати и понављати као метафора буђења успаване поданичке свести. Миљанове речи о страху су преиспитивање граница слободе, односно дефинисање страха од слободе:

„...нема живота без страха; разумјећеш: кад год си се плашио, плашио си се себе! Не ваља кад је страх превелик (као што је овај наш), али је најгоре кад га нема. Тада је човjек гори од животиње, од најкрволочније звијери, у њему потону међе и вјеровања. Ко ни у шта не вјерује, ко се ничега не плаши, ничему и не припада, ничији је, нема полазишта ни станишта, нит му свиће, нит му мрче!“ (Сарић, 1982, стр. 40)

„Страх има дубоке жиле, посеци их, људе ћеш оставити без равнотеже, уклонићеш им тло, покрашћеш их, одузети им што су имали. Они нису увек свесни да то што говоре није оно што дубоко у себи имају и чувају.“ (Сарић, 1982, стр. 248)

Господарова Кула на Пандурици симболичан је бастион вековног моћништва. Одатле, са највишег врха Бањана, он има поглед на своје племе којим влада помоћу убица и доушника. На извесно „обоготворење“ његове личности писац указује већ самом употребом великог почетног слова сваке речи којом се означава „његово“ име: Господар, Он, Њега, Њему... Међутим, Господарово име Којадин доводи се у везу са истоименим претком који је починио инцест са сестром. Легенда о греху и проклетству којом је обележена лоза Којадиновића неповољно утиче на ауторитет и углед самог Господара, па је он, као сваки свемоћни и самовољни властодржац, забрањује. Он је, дакле, тај који креира историју према својим мерилима. Покушава и да промени назив топонима Црвена Стијена, чије се име везује за ову легенду. Наравно, поданици се утркују ко ће брже и боље измислити нову и другачију причу о стени. На сеоској скупштини проглашава своје празнике Дан победе и Дан правде, иако истински нити има слободе након победе на Седлу, која се узима као празник, нити има правде ако се над недужним човеком спроводи казна по Господаревом закону за лупеже. Ти празници „биће важнији од крсних слава, од Божића и Васкрсенија...“ (Сарић, 1982, стр. 315), чиме се симболично Господар самопроглашава новим Месијом у Бањанима.

Све је у Бањанима у знаку Господара: „Питај Бањанина шта ти је мило, питање окрени како ти је драго, у одговору мора стајати: чекамо Господара, а то значи: добро смо, срећни смо, уроди, Боже, овако да потраје, док Њега чекамо, добро смо и ништа нам не фали, тисни прст у уво и пјевај“ (Сарић, 1982, стр. 334). На весељима се пило Господарево вино, орила се Господарева песма. Свака и најмања победа над Турцима приписивана је Господару („Побиједио си на Црном Куку, Господару“ (Сарић, 1982, стр. 271), јер „у Бањанима нема ни Бога, ни народа, постоји само – Он“ (Сарић, 1982, стр. 60). Имао је своју Господареву столицу у Кули, на Пандурици, али и у свакој знаменитој кући у коју је одлазио. На свакој је био уклесан Господарев грб, на који је он био посебно поносан. Столица је, као и све друго везано за Господара, својеврсна реликвија коју Бањани обожавају: „Додиром Његове столице постајеш други, чио и лак као сламка, лице ти гране, крећеш из почетка као да наново видиш и чујеш!“ (Сарић, 1982, стр. 337). Врхунац иронично-сатиричног тона садржан је у реченици: „Прилазили су као моштима светог Василија Острошког“ (Сарић, 1982, стр. 338), чиме се експлицитно указује на јасну идеју: нема другог Бога осим Којадина; Он је свемоћан и његова је милост безгранична; Он је донео живот Бањанима; ничега није било пре Њега; Од Њега све почиње! На тој се основи развија даљи ток романа: Господар жели да сагради нову Воду и цркву у Бањанима, јер то треба да буде знак новог поретка и нове ере коју је успоставио Господар Којадин Којадиновић!

Иако је у роману представљено да власт чине Скупштина племенских првака и Господар, јасно је да је улога скупштине само фиктивна. Праву власт представља сам Господар Којадин, а скупштина је ту не да доноси већ само да подржава одлуке свог деспота, певајући Господареву песму којом почиње и завршава се свака скупштина:

„О највећи, бањски сине,

Господару Којадине!

Донеси нам ти Слободу!

Са Слободом сваку згоду!“ (Сарић, 1982, стр. 30)

Господареву песму којом народ изражава своје обожење, сам Господар назива народном химном, јер „кад се крене коло, или се у било којој прилици запева, она је прва“ (Сарић, 1982, стр. 30). Којадина свуда дочекују и испраћају Његовом песмом, песмом на чије оглашавање све мора да стане („путник је стао тамо где га је затекла песма... ратар ће јочнути волове, пушач ће угасити цигарету... Све људско што живи и креће, на глас Његове песме, обустави ход и рад, обамре, спусти руке низ тело и састави ноге. Ово је одлука скупштине...“ (Сарић, 1982, стр. 298-299).

Тиранин показује врхунац моћи када се на скупштини изгласа доживотност његове власти. Та одлука је, као и свака претходна, унапред донета и утрт јој је пут наводним писмом које Бањани добијају из Призрена. У писму се величају Господар и његове заслуге, али је значај његовог уметања у приповест романа управо у функцији грађења лика Господара Којадина снажнијим исказивањем понизности његових Бањана. Поданици тако не само граде Господара него и јачају његову тиранију. Његова моћ постаје бескрупулозна и свирепа управо зато што му сами послушници дају прилику за то. Отуда је велика истина сажета у Миљановим речима:

„Његово дјело није Његово, но ваше, никаква мука није с Њим, но с Вама! Окренимо се на се: кад ми постанемо други, Он ће се без опирања обрнути!“ (Сарић, 1982, стр. 336)

Над свима је био Лазар Савин, Господарев синовац, али што је још важније „Господарев човек“, јер у систему владавине у Бањанима родбинске везе се губе пред хијерархијским устројством на чијем је челу један човек. То најбоље показује Лазарева спремност да због оданости Господару жртвује и мајку Стеванију, истинског јунака у борби против Турака, али Господаровог неистомишљеника, дакле непријатеља, као што ни блиска рођачка веза и презиме Којадиновић које носи јунак Миљан неће бити препрека да Господар нареди његово убиство. То убиство ће извршити управо Лазар, иако зна да ће тиме заувек раскинути ионако слабе везе са мајком којој је Миљан био све. Ово је само један од многих апсурдних и замршених односа на којима почива Господаров систем: „Мало ти вјерујем, сине, понекад ни мало. Јер, ти си Господарев човјек више но мој син!“ (Сарић, 1982, стр. 201), узвукује Стеванија, а клетва коју потом изриче сину Лазару има тежину проклетства мајчине клетве, чије ће последице бити далекосежне по будућа поколења.

Овако дубинскопсихолошко карактерисање поданика, али и властодршца снажне аутократије, Сарића чини модерним приповедачем који има смелости и књижевног талента да продре у најдубље тајне људске природе, износећи на светло оно што је у човеку најмрачније, о чему нису сви ради говорити. То је новина и у књижевности стваране на овим просторима током друге половине прошлог века, јер је сигурно да нема таквог књижевног остварења које тако јасним, прецизним психолошким пресецањима профилише колективну свест једног народа, али и индивидуалну свест једног владара. За Сарића, као и за већину модерних романописаца, човек постаје средиште макро и микросвемира, исходиште сваког сукоба; његов унутрашњи свет постаје центар око којег се плете судбина света и човечанства. То показује и у сликању другачије, боље и светлије стране човека црногорске патријархалне заједнице.

Другу, светлију страну романа Сутра стиже Господар чини мала скупина оних који у тесним просторима своје животне егзистенције покушавају да остваре пуну слободу своје личности, али, што је још важније – покушавају да остваре слободу својим Бањанима, а то значи да одбаце Лаж, а Истину прогласе за основно начело бањанског човека, познатог по чојству и јунаштву, а не по понизности и страху. Они остварују своју индивидуалност (лат. individuus – неподељен, недељив) тако што се не приклањају обезличеној маси Господарових поданика. Они немају страх од слободе, већ страх да такозвана слобода коју је Гоподар „извојевао“, може значити крај црногорском племенику, јер му сече корене традиционалних етичких принципа патријархалног живота. Иако њихово присуство у роману у многоме мења ток радње, они углавном бивају или поражени или убијени, тако да завршна реч не припада њима. То су: Миљан Прентов, Јоле Дукин и Стеванија, Господарова снаха.

Ако је заплет „најчешће заснован на тајни, која тражи одгонетку, или на сукобу, који тражи разјашњење“ (Лешић, 2011, стр. 404), та тајна романа Сутра стиже Господар садржана је у Миљановим речима: „ми не гинемо само од Турака, браћо! Ми гинемо од...“ (Сарић, 1982, стр. 117) и Јоловим: „Којадин није Господар Бањана, Он је наш убица!“ Сарић, 1982, стр. 120). Наглас изговорене те речи имају двојако дејство: на једној страни, имају функцију приче у причи, јер о Господару сазнајемо више на основу њих него на основу догађаја у роману. Оне су, дакле, есенција, срж у којој је садржана основна идеја романа. С друге стране, ове Миљанове и Јолове речи ће највише рећи и о самим Господаровим поданицима, јер страх који их обузима од могућих последица показује њихово право лице, што и јесте била намера писца: „Ако га пуштимо да збори, ако га будемо мирно слушали, значи вјерујемо му, мислимо што он“ (Сарић, 1982, стр. 116). Уместо очекиваног смиривања страсти након првобитног потпиривања, престрашен народ бежи главом без обзира, бојећи се онога што би могло да проистекне из тих речи. То је заправо бежање од онога што у себи дубоко носе, а што се може именовати као – страх од слободе.

Неспособност и неспремност да прихвате Истину која би их ослободила, Сарић метафорично представља и као њихово кукавичко „бежање од речи“. Након што су се удаљили од „места злочина“, Бањани се утркују да проговоре о бесмисленим, свакодневним темама, које су уједно бежање од савести, од истине, од оног што би могло да им промени животе. Кријући се иза обичних прича из својих малих и безвредних поданичких живота, они показују и своју ништавност, јер њихова позиција не може бити беднија, а понизност већа и очигледнија када нису кадри ни да чују истину, а камоли да се за њу боре; страх од слободе коју себи могу обезбедити сада када Турака нема, али и пристајање на пут којим им је Господар наменио.

Изговорена реч увек има снагу већу од неизговорене и овде је у функцији замајца динамике радње. У тим речима, ма колико бежали од ње или је не признавали, лежи клица побуне и оне ће кад тад покренути ону „искру светлости“ коју Миљан види у сваком човеку. Те речи ће једном убити Господара, јер су у плашљивим, слабим и ситним људима покренули онај ситан камен који би на крају могао постати лавина. Иако свесни казне коју су сами себи одредили, Миљан и Јоле су далеко свеснији значаја тренутка када је изговорена реч добила снагу побуне. То је тренутак истинског ослобођења од Којадиновог господарења, јер све што се рађа најпре је било семе и тада се не зна у чему ће бити његова истинска моћ:

„Ми можемо бити погубљени (Турцима нећемо бјежати!), али остаће ноћашње ријечи, оне неће умјети да старе, неће знати ништа осим да се враћају, као огањ који не сагоријева. Оне  су неуништиво сјеме! Сјутра може свашта с нама бити, али, ноћас нијесмо залуд зборили. Ја познајем наш народ: у њему стољећима може да таји клица. Што дуже таји, опаснија је и љућа кад крене.“ (Сарић, 1982, стр. 124)   

Ако за жртву „постоје само два излаза – да заврши као херој или као издајник“,  онда се живот „затвара у круг насиља у коме свака разумна иницијатива завршава у безумљу политичког цинизма“ (Ковач, 1991, стр. 116). Самовољно жртвовање на које себе осуђују ова двојица јунака, у духу античке трагедије, поуздан је знак да Сарић није сасвим изгубио веру у човека, те да се она искра светлости која га држи на правом путу неће сасвим угасити, све док има оних који ће те речи проносити кроз нараштаје. Зато и можемо рећи да Сарићева филозофија живота није сасвим песимистичка, као што није ни сасвим виталистичка, већ је формулисана у Његошевој сентенци по којој је живот „борба непрестана“. У тој дијалектичкој игри живота и смрти, јунака и кукавице, старог и новог, патријархалног и савременог, Сарић је драматизовао једну вечно живу тему односа човека према колективу и обрнуто – поданика према свом претпостављеном. Отуда ни мало не чуди што Миљанову и Јолову смрт писац оставља недовољно осветљеном, без реалистичих описа њиховог пута у Далмацију на коме су погубљени, или натуралистичких детаља мучења које читалац, ношен развојем и динамиком догађаја у роману, може само да наслути. Смисао жртвовања тако ће наћи своје право исходиште тек у времену које долази, јер ће означити буђење успаване свести и савести изгубљених Бањана. Од тврђења да је народу бањанском „Миљан његова душа, а Јоле његова снага“ (Сарић, 1982, стр. 321), далеко је значајније то што њихова смрт означава почетак нечег новог, смрт ће имати виши циљ – слободу. То претпоставља и сам Миљан:

„Ми им живи сметамо, а мртви смо им потребни! Ко зна кроз колико година оне могу да подигну буну. Оне ће једног дана да убију Господара Којадина! Већ му раде о глави!“ (Сарић, 1982, стр. 125)

Атмосфера која је нагло почела да се мења након Миљановог и Јоловог нестанка, чинила је да страх постаје јачи од подаништва – парадоксално: обожавање Господара је бивало све израженије и све бесмисленије, али све неискреније! Страх се најснажније манифестује кроз привиђење Миљана и Јола у скоро свим крајевима Бањана и готово код свих. У том вртлогу који је све више добијао на интензитету што су се чешће понављале Господарове „грешке“ у владању (проглашавање кукавице за јунака, невиног за лопова, себе за вечитог Господара, показивање знакова поремећености кроз страх од птица и сексуалну жељу према сестри), скривање и непризнавање оног што је јасно видљиво постало је „потреба и навика“. Али из тог ћутања које је било опасније од било какве јавне побуне, рађале су се приче, које су све мање личиле на страх, а све више добијале карактер отпора. Оне су почеле да мењају однос према људима, али и однос људи према себи самима. Нарасла, застрашујућа и опомињујућа, прича је родила привиђење – Миљан се све чешће привиђао Бањанима, па и самом Господару, како долази са пута или чак обилази куће виђенијих Бањана. Уметање фантастичног у фунцији је симболизације процеса самоосвешћивања код заведеног и залуђеног народа који је уместо Господаровом, почео мислити својом главом. Миљанове речи које се све чешће помињу у народу, које се „саме враћају, иду од уста до уста“ (Сарић, 1982, стр. 219), наговештавале су долазак једног новог времена (бољег, јер „горе од овог не може“) за црногорске племенике, које некада и сада не значе исто.

Сам процес освешћивања је исто толико дубок, тежак и спор колико је било јако укорењено осећање подаништва и обожавања Господара. Роман се завршава сликом Господарове сахране у којој изгубљен народ, несвестан да је могуће остварити слободу и да им никада није била ближа, нариче и жали за тиранином. Иако је тада био у прилици да се слободно и без размишљања о последицама коначно обрачуна са свиме што је Господар представљао (његовим људима, његовим наредбама, његовој вољи), народ се и даље понаша као да је Господар жив. Једини истински слободан човек у Сарићевом роману јесте Стеванија, која најпре слободу остварује вишегодишњом ванбрачном везом са Миљаном, за коју знају сви Бањани, па и сам Господар. Она је једина која се слободно, без страха и устезања обраћа Господару, пред којом и Он сам осећа одређену несигурност. Зато нимало не чуди да Сарић управо Стеванију, мушкобањасту и слободну жену, приказује као убицу Господара. Иако није моћна да мења природу бањанског човека огрезлог у подаништву, Стеванија мења ток бањанске историје, јер означава крај једног времена – тиранија као свака тиранија завршава се трагично за тиранина, јер је на крвавим темељима и изграђена.

Сарић овим романом показује једно ново лице патријархалне културе и патријархалног система црногорске заједнице, а истовремено, потврђује познато лице историје, јер се свака апсолутистичка власт темељи на идентичним полугама система бескрупулозности тиранина, с једне, и понижене, послушне, беспоговорне масе народа која се са таквим системом скоро мири. Господара каквог Сарић слика обликују више поступци поданика него само његово господарење. Због тога Стеван Кордић каже да „нису деспотски владари односно господари једини кривци за неслободу ближњих: кривица је и до самих људи који често пожуре да горко воће слободе замене за тамне и ниске сласти робовања и подаништва“ (Кордић, 1994, стр. VIII). Јунак романа, тврдио је и Бахтин поводом Достојевског, није само „реч о себи самом и о својој најближој околини, он је и реч о свету“ (Bahtin, 2000, str. 75). Зато и Сарићев Господар није само владалац једног црногорског племена у деветнаестом веку; он је реч о свету препознатљивом у различитим историјским, друштвеним и животним околностима у којима се тиранин понаша тирански, независно од географске или временске детерминације. Овај роман такође није само слика и критика тираније, већ у исто време слика и критика подаништва. Односно, Господар и поданици су два лица једне исте појаве, узрочно-последичне повезаности, јер нити би Господар господарио да му сами поданици то не дозвољавају, нити би поданици били послушни да сам Господар од њих то не захтева. У уметничком представљању тог и таквог система власти, Сарић се не само показао као врстан романописац, него је читаву српску књижевност,  настајалу на просторима Косова и Метохије у другој половини прошлог века, проширио и учинио је ближом токовима матичне књижевности централне Србије, и тиме релативизовао све границе, узоковане идеолошким, политичким и истиријским разлозима, што права уметност увек и чини.

Литература

Андрејевић, Д. (1988). Портрети косовских писаца. Приштина: Јединство.

Bahtin, M. M. (2000). Problemi poetike Dostojevskog. Prevela s ruskog Milica Nikolic. Beogrrad: Zepter Book World. 

Берђајев, Н. (1987). Самоспознаја: покушај аутобиографије. Превео Милан Чолић. Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада.

Берђајев, Н. (2006). Философија слободе. Превео с руског Небојша Ковачевић. Београд: Логос.

Бјукенан, Џ. (2002). Границе слободе: између анархије и Левијатана, Београд: Дерета.

Глушчевић, З. (1998). Књижевност и ритуали. Београд: Српска књижевна задруга.

Достојевски, Ф. М. (2006). Браћа Карамазови. Превео Јован Максимовић. Београд: Новости.

Zorić, P. (1980). Duh romana. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.

Јеротић, В. (2010). Сећања. Београд: Ars libri – Задужбина Владете Јеротића – Беокњига.

Јефтимијевић Михајловић, М. (2010). „Власт и подаништво у роману Сутра стиже Господар Петра Сарића“. Баштина, бр. 28 (2010), стр. 93-102.

Јефтимијевић Михајловић, М. (2016). „Бањански театар апсурда: Сутра стиже Господар Петра Сарића у светлу бекетовске филозофије чекања“. Баштина, бр. 41 (2016), стр. 35-47.  

Ковач, Н. (1991). Простори романа. Приштина – Београд: Јединство – Просвета.

Копривица, Д. (1999). „Велики ахавски тргови Петра Сарића“. У: Стварање, год. 55, 1/5 (јануар-мај 1999), стр. 229-243.

Кордић, С. (1994). „Кажа о господарењу и подаништву“. У: Петар Сарић, Сутра стиже Господар. Цетиње: Обод, стр. VII-XXIII

Лешић, З. (2011). Теорија књижевности. Београд: Службени гласник.

Makijaveli, N. (2010). Vladalac. Beograd: Riznica.

Ruso, Ž. Ž. (1993). Društveni ugovor: o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima – rasprava o naukama i umetnostima. Preveli Tihomir Marković, Radmilo Stojanović, Mira Vuković. Beograd: Filip Višnjić.

Сарић, П. (1982). Сутра стиже Господар. Београд: 1982.

          Tibode, A. (1961). Istorija francuske književnosti. Preveo, predgovor i komentar napisao Midhat Šamić. Sarajevo: „Veselin Masleša“.

          From, E. (1984). Bekstvo od slobode. Preveli Slobodan Đorđević, Aleksandar I. Spasić. Zagreb – Beograd: Naprijed – Nolit.

 Рад је објављен у Зборнику радова Филозофског факултета, XLVII (2) / 2017, Косовска Митровица, 2017, стр. 53-74.

[2] Тим поводом и Стеван Кордић у предговору романа каже: „Историја као и свако памћење, често подлеже извесном улепшавању, заборављању наличја и дотеривању оног што је за показивање – лица. Сваки изгубљени рај има такав један поступак за предуслов – заборављање свега нерајског, својеврсно пречишћавање. Заћи у просторе иза оног за приказивање припремљеног – дуг је колико истини, толико и уметности. Сарићев роман у те просторе смело залази. Он се бори против заборављања, против штетне идеализације; он разара упрошћену и окошталу слику једнога света. (Кордић, 1994, стр. XXIII).

[3] „Ти хоћеш да идеш у свет, и идеш голих шака, са некаквим обећањем слободе, које људи, у својој пропасти и у својој рођеној разузданости не могу схватити, и којега се они боје и плаше – јер ништа и никада није било за човека и људско друштво неподношљивије од слободе!  А видиш ли ово камење у овој голој и врлетној пустињи? Претвори га у хлебове, и за тобом ће потрчати човечанство као стадо, захвално и послушно, премда вечно у страху да ћеш повући руку своју од њих и да ће им нестати твојих хлебова. Али ти не хтеде лишити човека слободе и одбио си предлог, јер каква би то била слобода – закључио си ти кад би послушност била купљена хлебовима?“ (Достојевски, 2006, стр. 264).

[4] О потреби за потчињавањем Достојевски пише: „Нема непрекидније и мучније бриге за човека него, кад остане слободан, да што пре нађе онога коме ће се потчинити. Али човек тражи да се потчини оном што је већ неоспорно, толико неоспорно да се сви људи наједном сложе да се томе сви потчине. Јер брига тих бедних створова не састоји се само у томе да се пронађе оно чему ћу се ја или неко други потчинити, него да се нађе нешто такво да сви поверују у то да се потчине, неизоставно сви заједно. Ето, та потреба за заједничким потчињавањем и јесте најважније мучење свакога човека лично, као и целог човечанства од почетка векова.“ (Достојевски, 2006, стр. 265).