Ако
је велики песник онај ко испева ћутања, велики редитељ је свакако онај који уме
да проникне у тишину и да њоме гледаоцу пренесе снажне и дубоке поруке живота,
чија је пулсација нечујна за све окренуте динамичној, бурној свакодневици,
оптерећеној разноликим бригама.
Опредељујући
се да у формату документарног филма представи живот човека, винара из српске
енклаве на Косову и Метохији, који у знак захвалности нобеловцу Петеру Хандкеу
покушава да направи плочу и тако остави трајно сведочанство о овом „светском“
човеку који је разумео суштину њиховог страдалничког живота, редитељ Горан
Радовановић је створио филм посвећен не Хандкеу него Човечности као последњој
одбрани човечанства од света из кога се протерује све људско. Слично Исидори
која је оставила Његошу књигу дубоке оданости, а Петер Хандке путописом
„Кукавице од Велике Хоче“ Хочанима своју књигу дубоке оданости, Горан
Радовановић је ту књигу исписао филмским језиком.
Његови
ликови нису измишљени – они су живи, аутентични јунаци једног злог времена, истовремено
историјског и митског простора, омеђеног злом и несрећом. Крећући се у скученом
физичком и метафизичком простору, Радовановићев јунак, винар представљен је као
нека врста модерног Сизифа, који пустим сокацима велике Хоче котрља буре вина и
чији је стални напор успињања ка слободи, симболички снажно представљен
успињањем ка сеоској цркви Св. Јована Крститеља, одакле је – гле чуда! – једино
могуће успоставити телефонски сигнал, односно контакт, "додир" са
„спољашњим“ светом. У његовом непрекидном и непосусталом напору да истраје у
својој идеји о постављању плоче, редитељ је изрекао много више него да је свог
јунака пустио да прича о својој мучној свакодневици. Јер, патњи није потребна
прича. Она је згуснута у оку мајке за страдалим сином, у једноличном тупом
звуку штаке старог хочанског лекара, у ископаним очима светаца на фрескама
хочанске цркве, у молитви за пострадале током рата; у страхотну тишину, коју
пресеца само лавеж сеоских паса и злосрећно гактање врана, али и непрекидно
брујање хеликоптера КФОР-а који надлећу хочанско небо (огледајући се у једном
другом „небу“ – порушеним споменицима на сеоском гробљу). Уопште говорећи,
доминација тишине над било којом реченицом у филму, снажно је средство којом је
редитељ успео да проникне у тај „универзум бола“.
Филм
обилује снажним симболичким сликама и дубоким контекстуалним значењима која се
учитавају у готово свакој секвенци, као изразитим квалитативним елементима,
због чега се не може третирати као класичан документарац него као филм-симбол.
А можда је најизразитија и најсугестивнија симболизација оличена управо у оном
дрвеном крсту у флаши, који винар склапа.
Није
ли Радовановићев човек у филму „Чекајући Хандкеа“ управо то – распети крст у
затвореном простору, у сталној тежњи за слободом, у сталној нади и ишчекивању
онога који је једном дошао и разумео размере његовог страдања. Отуда и
захвалност као иницијална тема филма и човечност као последња одбрана света,
имају карактер непосустале наде и неугасле вере у Човека који ће тај свет и
спасити.
