Видети земље градове цесте
У језгро дна питом сићи
Љубити усне шумске невесте
Потом отићи
У Плавој крчми вино пити
Да те запамте фићфирићи
Љупко се свему насмешити
Потом отићи
Лутати ноћу као луда
Пољем где ржу коњи риђи
Не бити нигде а бити свуда
Потом отићи
На пустом жалу у маховини
Спаваче бледе из сна дићи
Нека их чудом свет опчини
Потом отићи
И животу не дати мира
Као месечар весело ићи
Срце од једа да експлодира
Потом отићи
Овај текст је писан поводом књиге Храм тишине, али није само о њој. Овде ће бити записане импресије о књизи поезије
Марије Јефтимијевић Михајловић. Чист импресионизам, „... као суза, као
песма...“ Књига садржи и два изванредна академска тумачења др Мирјане Бечејски
и Драгана Лакићевића која, наравно, неће утицати на садржај мога писма. Садржај
ове књиге је поезија колико и филозофија, а ослонац би се могао потражити у Новом завету, у јеванђељима. Мада је књига стилски можда
ближа Лао Цеу. Одмах да кажем није реч ни о каквим компилацијама, пабирчењима,
пресипањима... Реч је потпуно новом јеванђељу, Маријином.
1
Скинем капу, прекрстим се и полако, скоро на прстима, улазим у Храм тишине.
Тишина би требало да је постојала пре свега, али то је недоказиво. Ту
чак ни интуиција не помаже.
У почетку беше – Реч, која је –
Љубав.[1]
Све се мислим да је Реч
нарушила, пореметила, тишину тако да сада разговарамо са Богом у тишини која је
у месту званом Храм.
Храм је место, симбол, у коме можете да се склоните од галаме, од вреве,
од звери, а негда је било и од људи. А сада Храм
је постао симбол туђине и непријатељства. Храм
је постао место око којег обигравају звери очекујући свој плен. Ако им досади
чекање, онда га једноставно униште. Било је случајва да су храм пун немоћних и
недужних људи запалили. Од свега су остале само нагореле кости. Остала су
питања коју вајду су имали палиоци, шта их је на тај чин навело, зар нису могли
да запале свећу, зар нису могли да се помоле у храму, зар...
Зар је поштовање Храма тако
тешко? Зар је до Господа тешко стићи? Зар није он само Љубав, само Мисао? Да, о томе је реч у књизи Храм тишине. О Љубави.
Како се Господе, Љубави моја,
могло десити да су људе спалили, и да то опет чине?
2
Храм тишине је онај у коме ћете наћи мир.
3
Тишина, гледам кроз прозор, нема никога на улици. Мислим се, шта ће ми прозор?! Окрећем се на другу страну и улазим у Храм тишине. Може се сада читалац овога текста запитати шта је са мном, већ сам на почетку написао да улазим у Храм. Не знам зашто сам изашао, али знам да сам се морао поново вратити. Реч је о Љубави. Господе, Љубави моја! О томе је реч, а Реч је Реч.
4
Песме имају помало свечарски карактер, имају елементе библијског,
неке ме подсећају и на Лао Цеа, одишу филозофијом, мудрошћу. Просто види се да
су добро скуване, на тихој ватри, и да се могу читати наштесрца. Чак, чини ми
се да су безгрешне.
5
Како каже песник Милоје Радовић ова поезија је онебљена. Заиста,
ауторка је то мајсторски дочарала у песми „Цветање неба“. Наш корен је Један. „Рађање је болно, али божански
мирис младога пупољка – / светла је патња овога цветања/ – Цвета у којем се
настањује Песма.“[2]
Марија Јефтимијевић Михајловић упорно тврди и доказује да је Љубав
најмоћнија у васцелој васељени, можда зато што се ослања на тишину, на ћутање,
јер „Све се с криком и из бола ствара – само се воли ћутањем.“[3].
6
У принципу не одобравам тумачење сопствене поезије. Аутор би требало да изнесе
садржај, и ту је његово тумачење, а друга тумачења ће се појавити ако садржај
изазива, ако подстиче, ако асоцира, ако... Није ово прва књига која има пролог,
али је ретка која га има. Навешћу крај пролога у којем ауторка истиче ћутање
као тишину у којој се човек одриче свога ја
и спаја са Богом, са Љубављу. Чист исихазам. Као да се
остварује давнашња мисао оца Григорија Паламе: "... тишина је језик
будућих векова". Ево и дела
пролога:
„Ћутање је „духовна суштина“, али тишина
бића је растакање индивидуалних искустава у опште – „заборав себе“, нестајање песниковог „ја“,
врхунско искуство или доживљај Једног, које је клица, семе
свега, које је – Љубав.“
7
„Расправа о кокошки и јајету се може и овде поменути и применити.
Бродски тврди да је поезија старија од прозе, и није он једини који то тврди.
Он каже да је „књижевност почела од поезије, од песме номада која претходи
писмености насеља“. То нико жив не може
потврдити. Поезија је настала независно од тога да ли је неко номад или не! Куд
баш номад? Исто би било и да је рекао стрелац, ковач... И ништа од тога не би
опстало јер нема аргумената који би то потврдили.
Човек се рађа са плачем. То је његова најава, његов оглас, његова
обзнана, и то је прва и најлепша песма. И само је први плач песма! Дакле, како
смо и напред приметили, живот је почео са песмом, чак и онај прозни.“[4]
И у Прологу ауторка наглашава да је тишина испред мелодије, а да „апсолутна тишина јесте хармонија“. Ово би требало да послужи као дефиниција апсолутне тишине или хармоније. Али хармонија не значи мир, па ни душевни мир. Она значи сагласје или суживот. Мало напред у Прологу који као и песме ове књиге представља поетски текст, дато је решење: „Васељену песниковог бића не опева реч, него мелодија која је старија од речи.“ Приземнија је Казанцакисова Тишина. А и она је врхунска. Он каже: „Највиши степен аскезе зове се – Тишина.“ Читалац ће лако запазити да обе тишине о којима је овде било речи нису физичке појаве. Може бити да ћу се проблему првенства којим сам се бавио у више покушаја опет вратити, а немам ништа против да и други пробају.
8
Нисам морао да дођем довде да бих устврдио да се о свакој песми из ове
по броју песама невелике књиге, али велике по садржају и по дубини мисли, може
нaписати повећи есеј.
9
Нека буде тема: „Једноставност“[5].
Заиста, ова песма није мање занимљива нити мање дубља од оне Лао Цеа[6],
зато ћу је овде навести целу. Не тврдим ни да је то најбоља песма ове књиге.
Све су најбоље. Само образлажем дубину. А дубина није доле, него горе.
ЈЕДНОСТАВНОСТ
Постоје једноставности које су савршенства
– као круг, као кап, као суза, као песма...
као светлост, као рука, као нежност, као сета...
Постоји празнина Смислом испуњена
и недостајање пуно Присуства
рука за нежност и рука за храброст
– обе су руке што грле бескрај
постоји тишина за разговор душа
и Душа која говори тишином
линија живота – и живот-линија
постоји дубина, светлосна дубина
пребивалиште огња и дом пламена
искре вечног тренутка
Постоји човек... у њему човек... у њему Човек
облик и одраз – слика свога Творца
једноставан као круг, као кап, као песма
благородан као светлост, као рука, као нежност света
– гнездо на грани, птица у гнезду, у птици Небо
Постоји човек... у њему човек... у њему Човек
– у њему Душа савршена као Песма.
Додаћу овде и нашег Иву Андрића: „До једноставности се треба уздићи“. То наравно не успева свима, али пред нама је књига Храм тишине Марије Јефтимијевић Михајловић којом се Марија објавила свом својом дубином и једноставношћу.
10
Небо је симбол дубине. Реч небо
често је замена за реч Бог. Небо све обухвата. Оно је бесконачно велико. Само
мисао може обухватити Небо. А то се може десити изађемо ли из круга, као
Паскал, Борхес, Вукадиновић или као наша Марија.
Има и оваквих погледа на Небо: „Човек је одвајкада тежио да буде у центру збивања. Он је небо снабдео
Богом и поверио му душе својих предака иначе би оно било само једна обична
провалија која гута погледе, која је способна да прогута сваки поглед. Ни
Паскал није одолео небу. И он се пожалио на страх који оно изазива. Писао је: „Застрашујућа сфера, чији центар је свуда а
кружница нигде.“ Осећао се усамљено, тражио је одговоре о
космосу, али одговора није било па је и он потражио друштво Бога. Бог је тај
центар који су сви тражили од Ксенофона надаље.“[7]
11
Нећу се упуштати у
расправу ко је створио Бога. Али ћу рећи да о њему највећма брину песници. Има
чак мишљења да је Песник створио Бога. И Храм
тишине је због њега и за њега створен и то његовом вољом. „Боже, хвала ти
што сам жив!“[8]
12
Песме су избрушене. Видљиво је да нису писане у једном даху, па се не могу
ни читати у једном даху. Оне су плод дугогодишњег таложења искуства,
сопственог, из сопствене душе, а и оног које је ауторка ископала у књигама
многобројних књижевних мудраца („И чије
је ово наше сећање на рај?“[9]).
И други су копали и орали, али нису сви копачи исти нити су све њиве исте.
Наравно да су битне алатке којима се прекопава и оре. А и временски услови
током живљења нису свуда исти. Овде се све наместило. А да би се могла читати
оваква поезија потребна је озбиљна концентрација, а богме и ерудиција, макар да
све изгледа једноставно и „савршено као песма“.
Храм тишине представља излив
љубави према Господу, а то опет значи према љубави. Толико љубави у једној
књизи заиста нисам срео. А „додири душа су наша вазнесења.“.
Децембра, 2023.
[1] Стр.
41.
[2] Стр.
43.
[3] Стр.
47.
[4] Стојан Богдановић, Ехо,
Ниш, НКЦ, стр. 316.
[5] Стр.32.
[6] Лао Це, Књига Тао те –
Начела Таоа (XI), Београд,
Изабрани списи, Просвета, 2006.
„Стога постојањем ствари ми добијамо,/ А непостојање ствари пружа нам
корисност.“ Стр. 43.
[7] Стојан Богдановић, Грозница, Ниш, НКЦ, 2021.
Стр. 355.
[8] Стр.
35.
Вјетар у
телеграфске жице
ускотрачне пруге
што води до
уског грла шуме,
свира заборављену
пјесму
копача камена
за живи креч.
Долином тихе рјечице
без повратка
сипи дивљим
гускама
њихов први
весео снијег.
Ђорђо де Кирико, Мистерија и мелахнолија улице (1914)
Док близином
блатног пута
жури дјечак
до куће
која ће га
огријати; друга су
дјеца већ
одавно заспала.
На телеграфским
жицама,
у плавом
дјечаковом сну,
тихо се чују
неуснуле птице.
М. Кордић, Грло
у ребрима, Српска књижевна задруга, 2023, стр. 13.
Бол је кад гурнеш руку у џеп
и схватиш да је празан. Улазиш
у крчму и угледаш црног ђавола
и његовог блиједог шегрта
за столом који је још јуче био твој.
Изнад тебе се њишу вјешала густог дима,
а твој врат истањио се у гранчицу тужне
врбе. Пијане дави кашаљ јефтиног вина.
Потамњела дама, за дугим каменим
столом, кикоће се поводом приче
о својим некад тврдим годинама.
 |
| Стеван Алексић, Велики косач (1918) |
Кад изађеш напоље, велика ријека
живота однијеће ти све што си сањао
да посједујеш. Давно је ђаволов шегрт
осуђен за оно што ни у Змајевој „Пачјој
школи“ није научио.А ти си у слободи
свог бола, с руком у празном џепу
поред контејнера нађеног, нитима
мокре паучине крпљеног, свога
једног јединог озимог капута.
М. Кордић, Грло у ребрима, Српска књижевна
задруга, 2023, стр. 37.
Видим Вилијема Блејка који је свакога дана
налазио анђеле у крошњама дрвећа
среће Бога Оца на степеницама
скромне куће и светлост у прљавом сокаку –
Блејка који је умирао
певајући радосно
у закрченом Лондону, граду
проституки, адмирала и чуда,
Вилијам Блејк, Тајна вечера
Вилијема Блејка гравера који је тешко радио
и живео у беди, али не очајавајући,
јер је стално добијао огњене знаке
с океана и са звезданог неба,
и није губио наду, јер се нада
рађала увек изнова као дах;
видим и оне који су као и он ишли
сивим улицама
ка ружичастој орхидеји свитања.
А. Загајевски, Vita
contemplаtiva, с пољског
превели Петар Вујичић и Бисерка Рајчић, КОВ, Вршац, 2014, стр. 145.
Поштовани
господине Фридрих;
чини ми
се да вас видим, да,
на
тераси сте санаторијума, у свитање,
док
пада магла и пој разара
грла
птица.
Онижи
сте, главе рељефне попут метка,
пишете
нову књигу
око вас
струји необична енергија:
Чини ми
се да видим ваше мисли које поигравају
као
велика војска.
Знате
ли да је умрла тамнокоса Ана Франк
и њени
другови и другарице,
вршњаци,
и другови њених другова
и њени
рођаци.
Хоћу да
вас питам шта су речи и шта је
јасноћа,
због чега речи горе
и после
сто година, иако је земља
тако
тешка.
Очигледно
је да не постоји веза између задивљености
и
тамног бола, окрутности.
Постоје
најмање два краљевства,
ако не
и више.
Ако
нема Бога и никаква сила
не
повезује различите елементе,
шта су
онда речи и откуд њихова
унутрашња
светлост?
Одакле
долази радост: Куда води ништавило?
Где
станује опроштај?
Због
чега мали снови пред јутро ишчезавају
а
велики се разрастају!
А. Загајевски, Vita
contemplаtiva, с пољског
превели Петар Вујичић и Бисерка Рајчић, КОВ, Вршац, 2014, стр. 46–47.
Црн, растављен од пољана зрачних,
Ту се Дунав о кланце разбија,
Лаки чун се као перце нија
Изнад стене и провала мрачних.
Наваљене рукама титана,
Древне горе почивају с миром;
Мир је вечни оковао широм
Споменике изумрлих дана.
Ђорђе Крстић, "Бабакај" (1892)
Ту ступаше у времена стара
Легионар преко мрког стења,
А у дане бурног пресељења
Страшне чете Хуна и Авара.
Изумрли древни великани,
Силне војске и војводе оне,
Од Кавказа до грозне Шалоне
Што им пола бејаху мегдани!
Вали брује... Но над хуком речном,
Што с грмљавом око њега стиже,
Сам Бабакај суморно се диже
Мрачни борац на бојишту вечном.
јуни, 1892.
