Есеј није ни филозофија,
јер је она увек систем. Шта је систем? Онај свет мисли који се приказује као да је успео на свим линијама да подигне
засторе с мистерије под велом која нас окружује. Есеј се
задовољава тиме, где год се пружи прилика, да провири кроз рупице вела. И то је стварност. Филозоф не успева ни више ни
друго, само да баци један једини поглед. Али нескромно
разглашава да је разрешио све тајне.
Сваком есеју је иначе
неопходна исто таква прецизна концепција као и филозофском систему. Отуда дакле од сваког есеја, с неопходном подробношћу, може да се
начини филозофски систем, и обрнуто, од сваког
филозофског система, изостављајући небитно, може се написати есеј. Значи разлика између есејисте и филозофа јесте што
филозоф током целог живота има само једну једину битну
концепцију, а есејиста има онолико колико есеја напише. Филозоф је дакле човек бескрајно сиромашнији у идејама. Он
животари целог живота од оног једног јединог надахнућа
које је добио. Залуд, више нема. И ако би ипак било, боји се да га узме озбиљно, јер би претходну идеју довео у опасност.
Евентуалне нове интуиције, можда противречне претходној,
присиљен је да прећути и потисне због система.
Естетика есеја није
ништа друго до естетика прозе. У језику есеја, односно у par excellence прози сусрећу се весеље, озбиљност, једрина, прозрачна
перспектива, тежина и лакоћа, дубина и светлост.
Пророк, научник,
песник, филозоф могу себи допустити развученост. А есеј је управо кратак и језгровит, згуснут и малорек. Прави есејиста пише
теодицеју у пет редака и историју света на три стране. Дела
дужа од тридесет страна неопходна су човеку само онда ако није здрав, а на сто страна се све може рећи.
Бела Хамваш, Хамвашев бревијар: мисли Беле Хамваша, избор
и превод Сава Бабић, Дерета, Београд, 2001.
