„Верујем у духовну суштину поезије. Верујем да она остварује најбољу везу између човекове
душе и суштине (бића) света (...) Поезија, када је остварена, – представља стигмате људског духа.“
А. Тарковски
У Сабраним делима Арсенија Тарковског из 1991. године (која нису преведена на српски језик), између осталог налазимо и један веома важан запис који много говори о његовом животу, али и природи његовог стваралашва: „Мени је додељен дуг живот, био сам сведок промена у самоспознаји човечанства, у карактеру његовог знања“ (Тарковский, 1991б, стр. 235). Дуг живот, који се протезао кроз читав двадесети век (1907-1990), значио је управо оно што и сам Тарковски каже: самоспознају човечанства, али је та самоспознаја, као и свака друга, резултат страшне „унутрашње револуције“ кроз коју је пролазио током живота. Рођен у породици противника царског режима, тзв. „народовољаца“ (познатих по својим терористичким активностима против припадника режима, од којих је, између осталог, страдао и Александар III Романов) и са снажно израженим националним осећањима, на која се у доба Стаљина и Брежњева није са благонаклоношћу гледало, Арсеније Тарковски је пролазио и кроз страшне личне борбе и губитке (као што је ампутација ноге током Другог светског рата, али и наджљивљавање смрти свога сина, чувеног редитеља Андреја Тарсковског). У немилости власти и немилости живота, њему је остао само један пут: пут ка себи, трагање за суштинама унутар бића, трагање за смислом, које се, у његовом случају, може именовати и као боготражитељство. О томе је и сам А. Тарковски у једном есеју записао: „Судбина може згазити човека, и може постати подвиг њеног носиоца“ (Тарковский, 1991б, стр. 223-224).
Ако је у својој првој стваралачкој фази (младићкој, од Октобарске револуције до Другог светског рата, у којој је писао али не и много објављивао, осим по коју песму у часописима) изражавао сумњу у исправност пута којим иде (што се у ширем контексту може разумети и као сумња у смисао позива да се буде Човек, а то је у крајњем – сумња у Бога или одсуство вере), друга, стваралачки и животно зрела фаза (након Другог светског рата, све до смрти 1990) је она „позна зрелост“ о којој пише, а њој је својствена вера – у Бога, али и у човека као Божијег створа, вера у себе самог. По речима славних руских философа – то је вера да у сваком човеку постоји непобедива динамика живота и да је једино што може да омете ову динамику да се оствари и изасте у реалност – кукавичлук, неодлучност, одсуство смелости, а нипошто околности у којима се човек налази. Околности, ма како сурове биле – усмерене на то да сломе човека – представљају само повод за то да се унутрашња, стваралачка динамика, изрази на нов начин. Вера у себе о којој се овде говори садржи увереност да у сваком човеку постоји област за њега самог неухватљива, али да ће непрекидним трагањем за откривањем смисла њене тајновитости, човек бити оно што јесте, близак себи, односно Богу у себи. Због тога нимало не изненађује што је, за сада једину збирку песма Арсенија Тарковског на српском језику, преводилац и приређивач Владимир Јагличић, насловио управо тим Арсенијевим стихом: „Бити то што јеси“.
Надалеко познат по својим књижевним преводима азербеџанске, грузијске, арменијске, пољске, туркменске и древноарапске поезије, Тарковски је као песник био признат тек када је објавио своју прву збирку песама Уочи снега (1962, дакле тек у седмој деценији!), и то тек пошто је његов син Андреј, редитељ, постао славан по својим филмским остварењима. Након ове збирке, објавио је књиге: Земљи земаљско (1966), Гласник (1969), Песме (1974), Чаробне горе (1978), Зимски дан (1980), а током осамдесетих година штампао је четири различита издања својих изабраних и нових песама. Године 1991. изашла су Сабрана дела Арсенија Тарковског у три тома у којима су сакупљени његови преводи, поезија, прозни записи и интервјуи.
Чињеница да се касно појавио на књижевној сцени као песник не значи да он као такав није био присутан и раније. Рођен у породици песника, у окружењу којима су књижевне теме биле свакодневне, касније превасходно познат као преводилац, он је својим изванредним препевима руском народу приближио културу источних народа, а ти препеви у најбољим својим издањима показују управо оне кључне карактеристике којима се и сам Арсеније одликује као песник – а то је синтеза историјског, културног и духовног искуства свог народа, обогаћена личним доживљајем света и човека у њему. Због тога са сигурношћу можемо рећи да је утицај поезије песника које је преводио на стваралаштво А. Тарковског значајан, али је далеко значајније и занимљивије његово друговање са великим песницима Русије, попут Заболоцког, Ахматове, Цветајеве. Тако се најчешће говори о овим песницима као „прецима“ од којих је учио следеће: Од Ахматове љубави према отаџбини и снази трпљења трагедије; од Цветајеве смео и буран језик и смелост да каже оно што мисли; од Заболоцког концепцију природе, бескрајну љубав према руској ибици, шуми и земљи и дубоку замишљеност пред природом и смрћу. Такође се као „учитељи“ помињу и Гаврил Державини и Велимир Хлебњиков (Јагличић, 1995, стр. 8).
Међутим, овде се превиђа једно значајно име које је снажно утицало на развој песничке мисли Тарковског, нарочито због тога што је реч о утицајима који потичу још и детињства и најчешће су пресудни за формирање његове слике света. Реч је о руском песнику и философу Григорију Сковороди (1722-1794), који је стварао током друге половине 18. века, а чије је стихове и промишљања Арсеније Тарковски у детињству често слушао од свог оца Александра Тарковског. Овај значајан филозоф, који се сматра претечом руске философије, чија је мисао била хришћанска с неоплатоничарским, мистичким и пантеистичким утицајима (Riz, 2004, str. 739), има вероватно више утицаја на самог Тарковског него они са којима је друговао. Сковорода је био дубоко религиозан човек, са дубоко израженом потребом за унутрашњом слободом. Због својих слободних мисли долазио често је у сукоб са традиционалним црквеним учењима. Ослањао се на „алегоријски“ метод тумачења Светог писма, при чему га је његова мисао често одвлачила тако далеко да је прибегавао алегоријском тумачењу како би остао у границама библијског Откровења, – у другим случајевима алегоријско тумачење је за њега било извор надахнућа. Он је био мистик у најбољем значењу те речи, у њему је живело истинско просветљење вере, али његов разум у свом слободном надахнућу није знао ни за каква ограничења. Објавио је бројна филозофска и песничка дела, али упркос томе што је литература о њему обимна, његова филозофска дела још нису довољно проучена (в. Zenjkovski, 2002).
Сковородина мисао о две врсте знања, од којих је прва површна, а друга знање „у Богу“, односно мисао по којој се даје примат чулном сазнању које треба да уздигне до духовног, јесте она концепција која је постала Арсенијева и животна и стваралачка мудрост. Његова „вера у бесмртност душе“ потиче управо из учења Сковороде да је живот само пут за који не знамо куда иде и зашто иде, али да је најважније на том путу „сачувати душу“. Не треба се плашити, испитивати границе својих могућности, јер то поверење које је у нас дато, вера која се у нас улаже, не односи се на то да се оствари оно што је за човека уопште могуће, него да човек себе оствари што је могуће савршеније. У песми посвећеној Г. Сковороди, Тарковски пева: „Живео сам, несвесно имитирајући / Григорија Сковороду“, (1991а, стр. 333). „Несвесно имитирање“ је „препознавање“ оних дубоких садржаја нас самих у учењу, делу или животу оних са којима осећамо духовно сродство. Ова констатација о „имитирању“ има двојако исходиште: с једне стране значи захвалност, јер Тарковски на известан начин осећа дуг према Сковороди као свом духовном учитељу; с друге стране, сведочи ону познату идеју да свака добра и велика поезија увек говори о истим темама, односно да А. Тарковски није први који о одређеној теми песнички говори, него да је он као песник само медијум кроз који се преламају велике и вечне идеје човечанства, али да га управо свест о томе чини великим и другачијим у односу на његове савременике и сапатнике по животу и по перу. При томе, А. Тарковски, као и Сковорода, говори о највећој књизи, као тајни човечанства, јер је она душа створеног света, о Библији. Иако нема библијских цитата у самим Арсенијевим песмама, више је него јасно да је библијски подтекст веома значајан и снажно изражен у његовој поезији (в. Ефтимиевич-Михайлович, 2017, стр. 528-543). О утицају Сковороде на његово стваралаштво, А. Тарковки је говорио и у интервјуима, ослањајући се пре свега на „учење о сродству“: „оно је гласило: сваки човек треба да ради оно што осећа да му је блиско, и ништа друго. Верујем, да човек треба да чини оно што је својствено његовим унутрашењим убеђењима. Моји најдражи стихови (може бити да нису најбољи) су они, у којима сам у потпуности изразио свој однос према свету, према предметима, према осећањима људским“ (Тарковский, 2015: http://otrok-ua.ru/sections/art/show/zhizn_kak_otkrovenie.html )
Године одсуства из јавног књижевног живота (мада не потпуно – иако није објављивао, Тарковски је похађао Више државне књижевне курсеве, писао песме, радио на радију итд.), јесу заправо године велике акумулације „песничке енергије“ и припремање да из те тишине у коју је доспео, што пратећим друштвено-политичким околностима, што подстакнут животним трагедијама, за један велики одјек који ће својим стваралаштвом дати у руској књижевности, да „запали постхумно, као реч...“, како каже у једној својој песми.
Пре него се осврнемо на поетику Арсенија Тарковског, потребно је скренути пажњу на неке чињенице које нису занемарљиве, а тичу се рецепције његове поезије у српској књижевности. Наиме, ако погледамо низ релевантних антологија руске поезије, које су током двадесетог века објављиване у Југославији, односно касније Србији, видећемо да је овај песник заступљен са веома малим бројем песама и то врло често не и репрезентативних. Оно што тај скроман избор чини посебно занимљивим јесте то што је овај велики песник представљен оним песмама које чине само један сегмент његове поетике, али не репрезентује је у њеној пуној снази нити ширини. Иако се у обимним студијама о руској поезији на српском језику пише о Арсенију Тарковском као о најауторитативнијем лирско-рефлексивном песнику у периоду после смрти Ане Ахматове, као песнику аутентичног лирског проседеа, као песнику „звезданих релација“ засведеног у недрима древних култура, на спојевима времена, у митским положајима и ноћобдијској улози, са оријентацијом ка љубавно-лирским циклусима (Јовановић, 1978, стр. 460), број песама којима је заступљен у антологијама али и у изучавању његове поезије међу другим песницима, јасно показује да овом песнику није дато оно место које заслужује, нити је српска књижевна јавност довољно упозната са вредностима његовог стваралаштва. Значајан заокрет у том смислу означила је донекле популарност филмова његовог сина Андреја Тарковског, у којима се, између осталог, наводи и Арсенијева поезија. Заправо, можемо са сигурношћу тврдити да је реч о веома сродној поетици и погледу на свет, али кроз два различита вида уметничког израза. Андрејев деби са филмом Иваново детињство означио је и Арсенијев песнички деби у свету књижевности из којег у свим претходним деценијама није ни одсуствовао.
Поред бројних појединачних препева Арсенијевих песама који се, осим у антологијама, последњих година појављују у часописима, алманасима или електронским часописима, али и различитим интернет порталима (као преводиоци најчешће се појављују Владимир Јагличић, Петар Шумски, Ибрахим Хаџић, Александар Мирковић, Кристина Радовановић), највећим доприносом сматрамо књигу изабраних песама Арсенија Тарковског Бити то што јеси, коју је приредио и превео Владимир Јагличић, а објављена је у издању Београдског графичког завода 1995. године. Овај избор је вероватно начињен према неком моделу који је у Русији већ објављен као књига изабраних песма, али је и такав далеко релевантнији и меродавнији у поимању поетике Арсенија Тарковског, него што су рецимо избори који су ушли у антологије, јер су то углавном његове песме посвећене Русији. Уопште, поезија Арсенија Тарковског има далеко шире утемељење и шире исходиште од националног. Чак и оне песме које су ушле у антологије (а односе се на Арсенијево схватање песника и песништва) не могу се сматрати најбољим избором, јер не залазе у оне дубине његове поетике у којима је доминантна афирмација човекове бесмртности, изражена додиром са свиме што су саздали природа и људски ум. Сама песничка творевина разуме као стваралачки доказ ове бесмртности у духу Заболоцког (од кога је, како се сматра, „преузео“ концепцију природе) – и то су два основна правца у којима се креће песничка мисао Арсенија Тарковског, ослоњена на руску песничку традицију, античку културу, поуке Старог истока, Византије, ренесансе и мудрост Библије. У руској књижевности лирику Тарковског истраживачи дефинишу као „постeкуменистичку”, „неотрадиционалистичку”, с „псалмичким мелосом” и трасформисаним „хришћанским кодом”, као поезију „пантеизма“ и „руског космизма”, али је она одраз особеног уметничког мишљења, које се ретко среће у чистом виду, а то је тип мишљења које стреми ка скривеним метафизичким праизворима бића, ка његовим првобитним начелима (Разниченко, 2004, стр. 7).
Велики део песничке заоставштине А. Тарковског чине песме у којима покушава да се сети најранијих представа о свету. Приређивач и преводилац Арсенијевих песама Владимир Јагличић с правом тврди да што даље и дубље, ка дечјој невиности, спушта сидро, Тарковски је убедљивији, потреснији, истинитији (1995, стр. 10). Он, као што тврди Александар Петров, ствара у традицији тзв. филозофске и тзв. пејзажне лирике и да су његовој поезији својствени савремена тематика и став мисаоног и понекад ироничног посматрача“ (Петров, 2011, стр. 501). Песник Арсеније Тарковски јесте све то, али и много више од тога. Он је „строги свештеник уметности“, чији је тон поезије повишен, драматичан, али узвишен, руковођен начелом да „дивно мора да буде величанствено“. У поезију он улази као у храм, сам пред Вечношћу и пред белим листом папира, трагајући за одговорима који су нису изван нас него у нама. Због тога његову поезију можемо окарактерисати као боготражитељство, што јој даје и религијски смисао. Андреј Бели је тврдио да „уметност нема никакав сопствени смисао, већ само религијски“, односно да уметност лишавамо сваког смисла уколико јој одричемо религијски. Религијски карактер уметности се огледа у њеној улози да „преобликује природу наше личности“ (Бели, 2008, стр. 43), а то се догађа када се смисао одређене уметничке представе у нама одражава, процесом оваплоћења, помоћу низа техничких поступака. Јер, ми уметности можемо да приписујемо ову или ону суштину, али јој ми ову суштину приписујемо „као нашу веру“ (Исто, стр. 43). Уметност служи човековом духовном развоју, где је „спознаја (...) предодређена стваралаштвом“ (Исто, стр. 26). То практично значи да стваралаштво, баш као и спознаја испуњава бивствовање: „претварајући представе живота у представе вредности, уметност, и поред тога што ове вредности не реализује (као религија), ипак указује на пут реализације; оно што започиње у уметности, довршава се у религији“ (Исто, стр, 27). Ту је реч о способности уметности да преображава, да покреће на трагање ка смислу, ка оцеловљењу личности.
Поезија Арсенија Тарковског по својој суштини је дубоко религиозна. Бројност хришћанских мотива (Христос, крст, распеће, преображење, Богојављење, вечност), који су ретко када у првом плану, указује не толико на то да се ради о религиозном несвесном (које се дефинише као област интуиција о Богу, интуиција светог, дакле као подсвесна религиозност која се често суздржава од сваког свесног позивања на њу, да би је заштитила од огрубљивања и изопачивања (Епштејн, 1998, стр. 10), колико потврђује песничко и животно уверење А. Тарковског о смислу хришћанског пута.
Захвалност коју песник осећа за живот који му је дат, баш такав какав јесте, јесте поверење (у чијем је корену реч – вера), у пут који му је намењен, а то значи да све што се на том путу дешава, дешава се с разлогом и због човековог духовног развоја. То што „упорно избегава да именује трансцедентног адресата те захвалности“, како каже Јагличић (1995, стр. 13), не значи да мање верује у њега. Напротив. „Бог се познаје у свим стварима и ван свих ствари“, као што је тврдио Дионисије Ареопагит, дакле, познаје се знањем и незнањем. И без обзира што од њега потичу „разумевање, разум, знање, додир, опажај, мишљење, машта, име и много чега другог“, – „Он је несхватљив, о Њему се ништа не може рећи, Он се не може именовати“ (према: Лаут, 2009). Не покушавајући именовати Оно(г) што (који) се не може именовати, нити изрицати оно што је неизрециво (чија је суштина, као и сам Бог – божанска), песник се налази у једном парадоксалном положају „усред света“, дакле, распет, али та распетост није позиција очајника, него позиција искушеника, који ће са захвалноћу и вером прихватити своју позицију као најидеалније место за унутрашњи, духовни раст:
Ја сам човек, ја сам усред света,
Иза мене – безброј протозоа,
Испред мене – милијарде звезда.
Међу њима лежим целим својим растом –
Две обале што спаја их море,
Два космоса сједињена мостом.
Распетост је овде готово синоним за распеће – испружених руку, човек заиста личи на крст, који спаја обале, звезде и васељене. Али то распеће има своју тачку из којег „полази“ и у коју се враћа, као у средиште, а то је душа, која у себи сажима цео космос, цео тај „божански садржај“. Због тога нити у овој нити у другим песмама не доминира туга или очајање, иако се често осећа носталгија или чежња за повратком у „прадомовину“ којој припада. Тај интелектуални облик носталгије, јесте знак да савременом човеку нешто недостаје (Paz, 1979). Али, док год је то осећање „обезбожено“, то је онда пакао, то је очај, бездан у који се сурвава биће, и супротно – где год је то осећање „ологосено“, „обогочовечено“, ту је, пушкиновски речено „патња светла“, односно њој је дат Смисао. Ту није реч о помирености него прихватању, мудрости да у путу који му је задат, зацртан, види управо божанску промисао да своја људска ограничења (тела) превазиђе унутрашњом неограниченошћу (душе). Због тога захвалност о којој Тарковски пева јесте синоним најдубље религиозности или „осећања Бога“. У том смислу, стваралац, песник се може сматрати привилегованим јер може да наслути пре и више од других то Једно у свему и Једно са свиме, из кога је потекао и у које ће се вратити по напуштању овога света. Моћи осетити Једно у свему и у Једном све значи и открити Истину постојања, а то је основна сврха уметности. Уметност је, писао је и Момчило Настасијевић, „у својој битности религија“ (1991, стр, 23), јер тежи да скине вео са те непробојне стварности и открије истину постојања. Песник више него други може наслутити ту надстварност, будући да се она не може открити, али се може осетити. Из тог осећања слутње произилази и мистика, „со уметности“, која се манифестује као лепота, као „начело спајања“, као „мост између коначног и бесконачног“, „појмљивог и непојмљивог“ (Настасијевић, 1991, стр. 24). И управо због тога што припада свету тајни, те је недокучива, непојамна и неизрецива, слутња такве Истине оставља човека / уметника /песника задивљеним али захвалним што му је дато да о њој сведочи.
Због тога једна од песама Арсенија Тарковског носи ту светлу узишеност осећања захвалности, па читава песма може да се назове химном Творцу. Јер, упркос својој незахвалној позицији „усред света“, у тачки распећа, песник осећа захвалност због могућности да из те и такве позиције сведочи себе као тачку у бескрају, односно као тренутак вечности, као Једно са свиме и Једно у свему, које нема почетка нити му се види крај, јер је несагледив:
За овај хлеб мој насушни, за сваку капљу воде,
Хвала ћу рећи.
За то, што Адамове понављам труде,
Хвала ћу рећи.
За ове дарове пророчке, бесмислене, што ме воде,
Хвала ћу рећи.
Зато што не могу
Ни речју, ни заклетвом птичјом, спасити се беде,
Хвала ћу рећи.
Зато, што ће ме тешка родна земља скрити
И што ћу са травом опет једно бити,
Зато, што је мој пут – од земље до звезде,
Хвала ћу рећи.
Иако наизглед једноставна, чак и структурално, и сигурно не на нивоу оних песма А. Тарковског, у којима „заумност“ језика и значења затамњује сам смисао песме, па се читалац „пробија“ до светлих идеја песама, ова ода садржи готово све битне одреднице његове поетике, а оне се могу означити као: принцип свејединства, адамизам, пантеизам, доживљај вечности, песнички дар као дужност, однос према језику и однос према стварности. Такође, овде је више него очигледно позивање на псалме Давидове: „Боже! Ти си ме учио од младости, и до данас казујем чудеса твоја“ (Пс 70: 17-18). Тај „пут од земље до звезде“ је парадигма читаве животне и стваралачке филозофије Тарковског, у којој се налазе све поменуте поетичке тачке. Он означава меру човековог бескраја, односно изражава могућност његовог духовног развоја – од „земље“ (праха „нижег света“) до „звезде“ (праха „вишег света“). Али док се код већине песника тај пут „од – до“ манифестује као борба на свим нивоима, унутар бића, али и као сукоб са светом изван, дотле поезија Арсенија Тарковског, као поезија позне зрелости, тежи обједињењу те две тачке, односно спајању супротности, јер почетна тачка („од“) није ни прва, нити је последња („до“) и коначна. Обе се супстанцијално и онтолошки „утапају“ у вечност, а Живот кога песник слави упркос његовој тежини, само је једна тачка дата човеку да осети меру своје бесконачности, односно да се осети делом вечности. Из овога произилази читава једна лична песничка космогонија А. Тарковског која се може означити као Свејединство.
Своју философију свејединства Тарковски је често образлагао и у својим есејистичким записима, али и интервјуима које је давао, па они чине драгоцену допуну за разумевање његовог сложеног песничко-философског система који је сав у знаку тежње за превладавањем поларитета два света (материјалног и духовног, људског и божанског, пролазног и вечног, земаљског и небеског). При томе се поезија (или у ширем контексту, уметност) сматра мостом који обједињује та два света (односно превазилази, надвладава разлике међу њима – јер води човековом духовном развоју и расту), што и сам Тарковски сведочи речима:
„Верујем у духовну суштину поезије. Верујем да она остварује најбољу везу између човекове душе и суштине (бића) света. То испољавање може бити сасвим случајно... Поезија, када је остварена, – представља стигмате људског духа“ (према: Разниченко, 2014, стр. 7).
Веза између „човекове душе и и бића света“ је срж философије свејединства, које означава универзално јединство бића света, узајамну прожетост и раздељивост његових делова, идентитет једнога с другим, и обају њих с целином, уз квалитативну специфичност и индивидуалност. Али, упркос томе што је било представљено у бројним философским учењима (у религији и философији старога Истока, затим код Платона, Парменида, Плотина, Светог Августина, а нарочито касније у руској философији под утицајем Владимира Соловјова), свејединство се тешко изражава и прецизним појмовима философије и конкретним терминима науке, већ „поливалентним изразима симболике“ (в. Калезић, 1998), а то значи уметношћу или, у овом случају – поезијом. Збога тога је на мали број примера у светској поезији којом се апсолутизује тај принцип свејединства, чак и када као такав није именован. Р. М. Рилке је, на пример, у својим писмима пољском преводиоцу Виктору Хулевичу, а поводом „Елегија“, говорио управо о том превладавању поларитета између два света, тврдећи да „нема ни овог ни оног света, него постоји велико јединство...“ (Rilke, 1986, str. 197-199). Песништво је у том смислу пут ка том, рилкеовски речено, „отвореном свету“ (дакле, доживљају света без подела и ограничења или свету – свејединства), а философија само „накнадна свест“ о том доживљају (свејединства). При томе, доживљај о коме Тарковски пева и око кога се, као око епицентра, окупљају све друге теме и мотиви (љубав, детињство, стваралаштво), јесте оно духовно искуство, како Жарко Видовић назива „сећање на дух“ (искуство које претходи мишљењу) (Видовић, 1989).
Песникова позиција „усред света“ – света кога не раздваја него тежи да буде мост међу његовим крајностима, јесте она, елиотовски речено, „мирна тачка света у којој се све врти“ или тренутак највеће освешћености, својеврсно „духовно искуство“, када човек поставља питања о духу, води дијалог са самом својом људском природом. У тој освешћености, човек „води дијалог и са метафизиком, са метафизичарем у самом себи и у другима“ (Видовић 1989, стр. 8), доводећи у питање саму метафизику и подређујући је уметности (поезији) као искуству духа које претходи самом мишљењу.
Познато је да су два основна мотива свих философских и песничких система – свет и човек. Преко њих се, полазећи од стране човека, прилази идеји Бога који је основ сваке религије и крајњи домет људскога умовања – философије. Али, оно што претходи том „умовању“ јесте доживљај, односно духовно искуство које је блискије уметности (стваралаштву), односно духу, него философији, која је „накнадна свест“ о том искуству. Песништво Арсенија Тарковског се у том смислу може посматрати као песничко „сведочење“ о духовном искуству, које није ништа друго до доживљај свејединства. Отуда нимало не изненађује његова велика окренутост и ослањање на Библију, јер је идеја свејединства најприсутнија у Новом завету који обилује акцентима те узајамне прожетости (духовног и материјалног), а врхунац обједињености духа и материје, натприроде и природе, Бога и човека, имамо у појави Богочовека Исуса Христа, потпуног Бога и потпуног човека.
Човек, као „икона и подобије Божје“, се налази не само „усред света“ (објективног) него и „усред песничког света“ Арсенија Тарковског (субјективног), сведочећи „муке распећа“ али и величину тог „подвига“ за човека. Најиндикативнијом и најзначајнијом песмом у том смислу може се сматрати песму која започиње стихом: „Ко Христ на крсту разапет“:
Ко Исус, на крсту разапет,
Зуб горе се црнео у висину узнет
Граница неба и земнога праха,
А сунце је на крсту дизало главу,
И сви смо, ко на каменом сплаву,
Океаном каменим пловили без даха.
Тако сам уснио.
Усред каквих степских мора
У каквој земљи, сред каквих гора
И чија је душа, мојој тако блиска,
Своју патњу слепу носила без вриска?
И који, од предака мојих давних
У наследство усуд ми остави –
Трње, над гредом крста, кривом,
Плавичаст сјај на лицу воштаном
И натпис над погнутом главом.
Осим што суштински пориче идеју да је њен аутор песник „пејзажне“ лирике, ова песма, поред тога што показује дубоку религиозност кроз смисао патње који истиче, доноси и ону поетику безвремености, односно укорењеност бића човека у биће света или свејединство; она је израз трагедијског искуства које је „предуслов“ за духовно уздизање. Подсетимо да је још Платон говорио о уздизању, о трима хипостасама душе (суштог) човека: о души телесној, о души распетој између два света (управо трагичној) и о души духовној. А Жарко Видовић је поводом Луче микрокозма писао да је уздизање човеку у трагедијском искуству неопходно, а онемогућено – неком кривицом (одвојености од Бога) која је трагична. „Човекова племенитост (божанственост) – без које не би била могућа трагедија – несумњива је. Али и кривица која онемогућује остварење и коначни доказ племенитости (божанствености) несумњиво је: трагична кривица, која је управо Грех (...): кидање заједнице са Богом“ (Видовић, 1996, стр. 53-54).
Потреби и неопходности повратку тој духовној заједници с Богом посвећене су најуспелије, рекли бисмо антологијске песме Арсенија Тарковског, које нећемо срести у антологијама руске поезије на српском језику. Том кругу песама, осим претходно наведених, припадају и многе које су неименоване (па неке наводимо према називу првог стиха): „Живот, живот“, „Ја сам сен од оних сени“, „Стварност и језик“, „Природа и речи“, „Кактус“, „Реч“, „Имена“ и многе друге. У песми „И то ми се снило“ песник апострофира идеју о „вечном повратку“, односно о бесмртности или вечности:
И то ми се снило, и то ће ми се снити
И то ће се мени још каткад приснити,
И поновиће се све, и све доваплотити,
И што видех у сну, и ви ћете уснити.
Тамо, далеко од нас, далеко за светом
Талас иде за таласом, бије о литице,
На таласу звезда, и човек, и птице,
И јава, и снови, и смрт, талас за таласом.
Датум ми не треба: био сам, јесам, и бићу,
Живот – чудо је чудеса, и у чуду клекнућу
Сам, ко сиротица, себе на колена бацићу
Сам, међу огледалима – зазидан приказама
Блиставих мора и градова у облацима дима.
И мајка у сузама дете у крило узима.
Арсеније Тарковски је песник који трага за „идеалном мером“ ствари и односа, односно свој положај „усред света“ он користи за преображавање природе човекове личности и у том смислу његова поезија добија карактер религиозне поезије. Његови стихови: „Ја сам човек усред света“ говоре не о „дистанци“, већ о тајанственој вези (која је блиска и средњовековном доживљају света, укључујући и религиозни и мистички „модел“ јединства човека и васељене). По Тарковском, човек је постављен у центар, он је „централна фигура простора и времена“, због чега искључује „поглед на човека као ништавно зрно песка у свемиру...“ Успостављајући такав однос „мере“, он се већ за корак приближио циљу, својим делом размакао границе слободе и показао да уметност не треба да постоји ради уметности, него ради људске душе. У том смислу, уметност има и моралну вредност, о чему је посведочио речима:
„И ја знам да у поезији делују закони слични законима живота. Та друга реалност нам даје могућност и начин целовитог опажања стварности. Једном су ме питали да ли могу песме да предскажу судбину песникову, да на њу утичу. Знате, могу. Чудно, али могу. Песникову осећајност претиче његова свест. Поезија каткад не само да предвиђа судбину, већ и утиче на њу.“( Преузето са: http://otrok-ua.ru/sections/art/show/zhizn_kak_otkrovenie.html)
Сродно учењу Григорија Сковороде је и идеја Тарковског о томе да душевну радост човек постиже тек кад спозна своју суштину и уреди живот у складу с вољом Божијом, јер тада је у њему „царство Божије“. И зато, да би се оно постигло, треба живети у складу с индивидуалном природом, не гушити своје склоности и таленте. У том смислу свакако је најзначајнија песма „Живот, живот“ коју наводимо у целости:
I
Предосећањима не верујем, и знамења
Не бојим се; ни клетвe, ни кад отров вреба —
Не бежим од њих. На свету смрти нема.
Бесмртно је све. Бесмртни су сви. Не треба
Бојати се смрти, ни када је седамнаест,
Ни у седамдесетом лету. Свет и светлост — јесу!
Ни таме, ни смрти нема на овоме свету.
На жалу морскоме — сви смо већ ту,
И један сам од оних који мрежу вуку,
Кад бесмртност дође у своме јату.
II
Живите у дому – и неће пасти он.
Позваћу свако од столећа,
Да у њега уђем и саградим дом.
Ето зашто су са мном ваша деца
И ваше жене за истим столом —
А сто је један прадеди и унуку:
Сада — збива се будуће,
И ако подигнем своју руку,
Свих пет луча у вама остаће.
Сваки минули дан, ко грудобран,
Кључњачама својим сам подупро,
Земљомерским ланцем време премерио
И кроз њега се, ко кроз Урал пробио.
III
Век сам за себе по расту изабрао.
Ишли смо на југ, дизали прашину над степом;
Димио се коров црн; и цврчак је, брком
Дирнувши потковицу, и не знајући прорицао,
И смрћу ме плашио, као монах.
Своју судбу сам за седло привезао;
И сад се ја, у долазећим временима,
Као дечак, придижем на узенгијама.
Моје бесмртности мени је довољно,
Да би ми крв из века у век текла.
За топлину што се у куту нежно свила
Животом бих платио драговољно,
Кад не би његова летећа игла
Ко конац мене по свету водила.
Осврт на само неколико наведених песма јасно показује да је квалитативни а не квантитативни избор оно што једног песника представља у његовој пуној величини и уметничкој снази. У том контексту, још једном треба нагласити допринос Владимира Јагличића да умногоме измени слику Арсенија Тарковског у српској преводилачкој књижевности. Он не само да је једини (за сада) објавио књигу препева овог значајног руског песника и показао да антологије често не репрезентују опус једног песника, него је заинтересовао ширу читалачку јавност у Србији за поезију Тарковског. Али, с друге стране, отворена је могућност (и потреба) за тумачењем једне врхунске поезије каква нам до сада није била позната, управо због тих погрешних путоказа на које су упућивали антологијски избори. Ако свему томе додамо и шири контекст – озбиљнији проучаваоци дела Арсенија Тарковског свакако ће се заинтересовати и за његове есеје, цртице, преводе и записе – јасно је да озбиљнија тумачења, текстуална и компаративна, тек предстоје. Овим се такође отвара питање (и претпоставка) да има толико добрих песника и вредне поезије за коју мало или нимало не знамо, а која тек чека да буде представљена.
Извори
Тарковский, A. (1991a). Собрание сочинений в трех томах. Том I. Стихотворения. Москва: Художественная литература.
Тарковский, A. (1991б). Собрание сочинений в трех томах. Том II. Поэмы, стихотворения разных лет, проза. Москва: Художественная литература.
Тарковский, A. (1991в). Собрание сочинений в трех томах. Том III. Переводы Москва: Художественная литература.
Тарковски, А. (1995). Бити то што јеси. Београд: Београдски издавачко-графички завод.
Литература
Бели, А. (2008). Смисао уметности. Београд: Логос.
Видовић, Ж. (1989). Огледи о духовном искуству. Београд: Сфаирос.
Видовић, Ж. (1996). Трагедија и литургија: есеј о духовној судбини Европе. Ниш: Визанстијско огледало.
Епштејн, М. (1998). Вера и лик: религиозно несвесно у руској култури XX века. Нови Сад: Матица Српска.
Ефтимиевич-Михайлович М. (2017). Традиционное и современное как вызовы поэтического искусства: влияние Арсения Тарковского на поэзию современного сербского поэта Желько Медича. У: Международная научно-практическая конференция „Межкультурный диалог и вызовы современности“ (г. Орел, 19-21 апреля 2017 г.). Орел: Орловский государственный университет им. И. С. Тургенева. стр. 528-543.
Zenjkovski, V. (2002). Istorija ruske filozofije. Podgorica: CID; Beograd: Službeni list SRJ.
Јагличић, В. (1995). Арсениј Тарковски или умеће тихе лирике. У: А. Тарковски, Бити то што јеси (7-17), Београд: Београдски издавачко-графички завод.
Јовановић, М. (1978). Руска совјетска књижевност. У: Руска књижевност, књига II. Сарајево – Београд.
Калезић, Д. (1998). Антропологија философије свејединства и Библија. Београд: Богословски факултет.
Лаут, Е. (2009). Дионисије Ареопагит. Београд: Отачник.
Настасијевић, М. (1991). Есеји, белешке, мисли. У: Н. Петковић (пр.). Сабрана дела Момчила Настасијевића. Књига четврта. Београд: Српска књижевна задруга; Горњи Милановац: Дечје новине.
Paz, O. (1979). Luk i lira. Beograd: Vuk Karadžić.
Петров, А. (2011). Антологија руске поезије XVII- XXI век. Београд: Завод за уџбенике.
Поповић, о. Ј. (1999). Философске урвине. Београд, Манастир Ћелије.
Rilke, R. M. (1986). Izabrane pesme. Beograd: Nolit.
Riz, V. (2004). Rečnik Filozofija i religija: istočna i zapadna misao. Beograd.
Сибиновић, М. (2007). Антологија руске лирике (X-XXI век). Београд: Паидеа.
Текст је објављен у зборнику: Наука без граница 1: изван оквира, Универзитет у Приштини - Филозофски факултет, 2018, стр. 209-227.
У већини својих фимова („Иваново детињство“, „Огледало“, „Носталгија“, „Соларис“) Андреј Тарковски умеће стихове свога оца, али не да би њима оснажио своје идеје, већ су те идеје, доживљај света, које реализује у филму дубоко укорењене у поетици њрговог оца и, можемо са сигурношћу рећи, његовог духовног учитеља, Арсенија Тарковског. Чини се да се ова чињеница често превиђа када се говори о његовој филмској уметности или се бар не истиче у оној мери у којој су Арсенијеве заслуге и утицај очигледни. Из дневничких записа, интервјуа и белешки које је Андреј Тарковски оставио, произилазе оне исте концепције уметности и промишљања смисла и сврхе човековог постојања које се непорециво могу извести и из поезије његовог оца, као и из његових прозних и аутопоетичких записа које је оставио. Основни смисао уметности за Арсенија Тарковског био је духовни преображај човека, духовно уздизање и томе је и стваралаштвом и животом тежио. Готово идентичне ставове налазимо и код његовог сина: „Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: ʼУ чему је смисао нашег постојања?ʼ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи…Ако бих пронашао неки други принцип, онда бих и концепцији уметности морао да приђем на другачији начин. Али, пошто смисао нашег постојања дефинишем овако, онда верујем да уметност треба да помаже човеку у његовом духовном развоју. Уметност треба да помогне човеку да се духoвно промени, порасте…“ (Преузето са: http://www.tarkovskiy.su/texty/Tarkovskiy/Tzeli.html )
„Јер, шта је пакао? – Осећања без Бога Логоса; осећање из кога је потиснут Бог. А рај? Осећеање Бога, осећање прожето и испуњено Богом Логосом. Уствари: пакао је обезбожено, „чисто осећање“, а рај је ологосено, охирстосено, обогочовечено осећање.“ (О. Јустин, 1999).
О поезији, Тарковски даље пише: „Поезија је друга реалност, унутар њених граница одигравају се догађаји, паралелни са животним догађајима, она живи оним истим чиме и живот, а живот – то је чудо, чудо и поезија. Најчудесније у животу је способност виђења света и самоспознаја – најизразитија разлика између живе и мртве природе. Уметност живи овим принципом. Гледано из те тачке, поезија, и проза, и остали облици примене људског духа су једнако вредни. Не желим да понављам, али ћу свеједно рећи: поезија се односи према прози као чудо према физичком искуству. Разуме се само по себи, једино у случају када је аутентична.“ (Тарковский, 1991б, стр. 223-224).
