Луна Градиншћак – ПЕСНИЧКИ ПУТ МАРИЈЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ (Марија Јефтимијевић Михајловић, „Храм тишине“, Партенон, Београд 2023)

 

Књига Храм тишине Марије Јефтимијевић Михајловић нарочито је песничко остварење српске књижевности у којем се, опевањем живота, опева и сама поезија. Збирка обилује зрелим песничким плодовима, што ће рећи да песме које су настајале нису добиле свој коначан облик онда када су биле и написане, већ у тренутку када су се склопиле у једну песничку збирку. Иако је ауторка овом приликом водила бројне песничке дијалоге са другим песницима, попут Хелдерлина, Рилкеа, Новалиса или Ивана В. Лалића и Настасијевића, ослањајући се притом и на Нови завет, песме Марије Јефтимијевић Михајловић имају свој аутентичан глас, који проговара из самих дубина спознаје, тишине.

Појму тишине отуда песникиња даје битно место, у самом наслову, али и у прологу збирке, који служи као увод за упознавање и разумевање  . На тај начин, већ на самом почетку стоји путоказ који казује по којим се путањама креће дух песама. Да би се та путања могла разумети, потребно је ићи уназад, спуштати се са емпиријских постоља у песничке дубине. Марија Јефтимијевић Михајловић свој песнички пут почиње од онога што је у стварању песме последње – од речи. Ако је реч инструмент духа, како ауторка наводи, онда је реч средство да се дође до њеног прапочетка, до архе, а то је мелодија. Та мелодија, која се испрва назире као звучање, ослушкује се на разноврсне начине, да би се потом допрло до саме основе бивствовања – тишине.

Сам пут до тишине тече низводно, што ауторка практичним примером показује спуштајући се кроз пет јасно уоквирених, међусобно повезаних циклуса, корак по корак из песме у песму. Први циклус песама одређује први корак, обасјање, који је осветљавање онога што је видљиво у реалном свету око нас. Када се свет у којем песник обитава обасја, он, на практичан начин, постаје и јасно видљив, али он сам по себи није предмет певања. Отуда у првом циклусу „предметног света у тим песмама као да нема”, јер им је главни именилац душа.[1] У првој песми, „Чудесно призови”, пред песника, па и пред читаоца, поставља се јасан захтев – да нестане за овај свет. Песник, али и сам човек, морају да буду смели, да и сами нестану из овог света какав познају, да не буду оно што за овај свет јесу. Ауторка пише: „ти ниси своје име”, имплицирајући да постоји нешто иза ове видљиве реалности што чека да буде откривено у негацији самога себе, у негацији „неизрецивог”, „недокучивог”, „незамисливог” и „неслућеног”, док оно што није у негацији, јер је „остварено”, „именовано”, „научено”, „очекивано”, у негацији треба да буде „разграђено”, „разобличено”, „одагнато”. Свет функционише по принципу огледала – можда се чини да је оно што посматрамо подударно са посматраним, но суштински, оно што се чини да јесте заправо није, а у оном што није морамо да пронађемо оно што јесте.

Тек овим поступком сагледавања света човек, и песник, налазе се ван исцртаног круга, што представља болан процес – бол, крик, врисак јесу људски део који одзвања у песми када се песник обрео у пространствима незнаним емпиријском свету. Одвајање од себе, међутим, позива на спајање себе једног са Једним целим. Отуда се у централној песми овог циклуса, као средишту између овог и песничког света, налази једноставност. До ње се долази болом, а у њој човек више није само човек, а ни душа није само оно што човек душом назива. Из једноставности се чезне за животом, смислом, песмом, за јединством. У једноставности песник дораста до свог песничког Ја и ту песник, у негацији онога што јесте бол претвара у Љубав, која га практично рађа за неки други, песнички свет.

На овом ступњу, песник се налази у међупростору, у сновиђењима, у прапореклу, архе, у којем се назиру звукови песме, али до које се и даље мора долазити песничким путем не би ли се она досегнула. У другом циклусу песама ауторка збирке опеваће чињеницу да се морају затворити очи да би се видело, да морамо себе расточити да би се песнички живело. Ако је песник, дакле, „снагом духа” првенствено морао да „саломи све гранично и мерљиво”, он следствено томе долази у фазу „растакања свог индивидуалног Ја”[2] при чему је реч „индивидуално” веома важна. Она указује на то да се песник разилази од онога што је везивао за себе лично, попут имена, презимена, личног описа и томе слично, али не и од онога што га чини песником. Он ствара из ума и срца, јер „кад затрепери ум достиже се метафизички циљ љубави”[3]. Тајну смисла, међутим, песник не докучује, већ је само слути. А слутња се најбоље и најлакше постиже служећи се истим, Љубављу.

Овим се открива да је негација негацијом потирана и Љубављу сажета. А у тачки где се пресецају смисао и љубав, проналази се и песма. Из ње све бива враћено на почетак, у архе, и престаје да постоји за овај реалан свет. Истовремено, сам свет у својој негацији није престао да постоји за себе, јер он не може да престане да буде присутан све док је песник оно обасјање с почетка, све док од њега песник почиње да ствара песму. То значи да, ако не постоји за свет, песник постоји у пуном смислу. Из ове позиције, патња се расцветава и рађа песму. Тако у песми „У светлости” песник љубављу обасјава свет за који више не постоји, одржавајући његово постојање. Али и даље постоји песничко питање „како је могуће раз-двојити нас / а не зачути цепање света?”, односно како бити песник у свету у којем се више не препознаје.

Одговор на то питање представља наредни корак, којим се Марија Јефтимијевић Михајловић спушта у дубине до тишине, и који је опеван у трећем циклусу песама. У болном одвајању песника и реалног света открива се нов идентитет. Све што је „у наше биће утиснуто (...) ми смо”. Све што нас окружује јесте одраз у огледалу нашег бића и слутња се јавља као смисао живота. Све је доживљај и све је важно, јер „људско биће постаје индивидуа тек у односу на друге с којима је Једно”.[4] У овим песмама описан је простор у ком говор љубави постаје доминантан, док време практично више и не постоји. У озарењима и блесковима песничке мелодије песник тек сад може да „сиђе и завири у свој тамни кутак”, будући да је у свом свету. Све што овде може да траје јесте оно што је одмерено мером Љубави. Божански простор овде преовладава и постаје јасно да је онај који слути „на прагу / живота што се изван граница крије” и сазнаје „да живот је овај ходајући земљом / тек сенка оног што се изнад вије”. Дан нема своје сате, већ пружа песнику могућност да у тренутку доживи Вечност. У тој „мери нашег бивства” мера је света изван нас, где се рађа „клица свемира у нама”, која ће нас упутити на исконско, али и на оно што је само по себи уједно и вечно и непролазно.

Тако се у четвртом циклусу песама долази до спознања да бити у дну душе значи бити у дну песме – у тишини свога бића. То је управо та тишина, тако дуго чекана и којој се дуго стремило, а до које сваки песник корача не би ли испунио свој песнички задатак. Отуда се у овом циклусу песме доживљавају као „засебна, кохерентна целина мисаоних и родољубивих песама, од којих 6 поређаних ’хронолошки’ према дубини урањања у историју – од средњег века, до савременог доба”.[5] А оне су, у ствари, својом увезаношћу означиле просторе тишине као простор који не личи на оне који су до сада били сазнатљиви. У њима се проналазе „временски ближи и лични доживљаји и односи, мада су културно-историјски слојеви у исто време грађа песниковог бића и оквир језика”.[6] Оне су, дакле, темељ самог певања.

У овом циклусу се долази до спознаје да се идући чак иза прапочетка, у корен саме песничке мелодије, где се налази тишина, налази и све оно што је човек за свог живота спреман да остави као део себе. Тако ове песме јесу посвећене бићу, али и Бићу неизрецивог чији смо неодвојиви део. Овде је уроњено све оно што је саставни део Целине, Бога: Симонида, Јерусалим, Призрен, Високи Дечани, Галилеја, Газиместан, али и појединци као прадеда Огњан, страдање у погрому 1999. године, као и винар из Велике Хоче. Ове песме, које мишљу и срцем певају о тишини иза ових догађаја, истачу њихову христолику симболику, што нас увек наводи да се усаглашавамо са тоновима тишине, Љубави и Мајке.

Када се то спозна, тада се долази и до сагласја са животом, али и светом око нас, из којег је песник кренуо на пут до песме. Последњи циклус песама отуда има само једну песму, „Срце руже”, која је послужила као песнички епилог ове збирке. У њој се „као у каквој жижи сабирају и срастају наслови циклуса који су се дотад међусобно прожимали”.[7] Она је попут бајалице, чак попут песничке мантре која је успела да сажме целокупан смисао песничког стварања. Захваљујући том путу, читалац може да види да је пут песника до песме врло сличан путу човека до његовог крајњег циља – а то је да служи другоме, да служи смислу и нечему већем од њега самог. Спознаје се и да пут живота, баш као и пут до песме, подразумева и светле и тамне тренутке нашег суочавања са светом, али и са самим собом, што суштински значи исто, као и да то са чиме се суочавамо није „нити светло, нити тама”, то су доживљаји људског бића кроз која он мора да прође, јер то и јесте живот. Управо кроз „отрежњења” и „освешћења” мора да се прође, будући да без тога нема ни нас, ни живота уопште. Збирком песама Храм тишине спознаје се да је живот, као и песма, процес до којег се корача кроз трње и светлост целога живота, док је на човеку да на том путу спознаје себе, као и свет, не би ли дослухнуо божанску искру у себи, како би свесно проживео живот као биће које је дошло из Љубави и које ће скончати у Љубави – оној у којој борави и сада.

 

Др Луна М. ГРАДИНШЋАК

Универзитет у Београду

Филолошки факултет

Текст је објављен у Летопису Матице српске, јануар-фебруар 2024, књ. 513, св. 1-2, стр. 152-155. 

https://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_513_1/Letopis%20513%20januar%20februar.pdf

---

[1] Драган Лакићевић, „Поезија и тајна” у: Марија Јефтимијевић Михајловић, Храм тишине, Партенон, Београд 2023, 78.

[2] Мирјана Бечејски, „Љубав се родила да би тебе родила” у: Марија Јефтимијевић Михајловић, Храм тишине, 16.

[3] Драган Лакићевић, нав. текст, 79.

[4] Мирјана Бечејски, нав. текст, 18.

[5] Исто, 19.

[6] Драган Лакићевић, нав. текст, 83.

[7] Мирјана Бечејски, нав. текст, 21.

Милица Лилић - ПОЕТЕСА ПРЕОБРАЖАВАЈУЋЕ ТИШИНЕ (Марија Јефтимијевић Михајловић, "Храм тишине", Партенон, 2023)

 

Љубав те прво мора убити.  

(Марија Јефтимијевић Михајловић)

Овако недвосмислно и аподиктично исказан став о љубави, можда  би могао бити кључ за одгонетање дубоких смислова и значења збирке Храм тишине, Марије Јефтимијевић Михајловић јер указује на трансформишући смисао љубави која и разграђује и изграђује биће. Јер, баш као што вас крунише, љубав ће вас и разапети!(Халил Џубран). Она, како следствено томе происходи, посредством љубави биће узводи на вишу раван самоспознаје јер га патњом прочишћава, освешћује и посвећује у најдубљу тајну битисања у себи и Богу у себи. Будући да је љубав ватра која сагорева танане крхке оквире бића те у њега усељава објекат љубави, ту се по принципу спојених судова фузионишу два духовна супстрата и постаје нешто ново, постаје целина која је квалитативно другачија од парцијалних суштина, а лирско очитовање тог процеса се износи у многим песмама збирке. (Ја нисам ја, што собом зовем, увек си ти – Физули). И ако је, а у овом случају јесте, јединка отворена за раст и подизање сопствених граница према вишим сферама, преображај почиње падањем у бездан себе, опоравком и  растом  те и излечењем кроз изричај проживљеног искуства и откривених спознаја о умноженом сопству.  

Али бол у телу што налази дом

Молитва је Души – не од овог света –

Она ми је гошћа стигла са Небеса

И у њој су гости они моји преци

И предака мијих сва Божија деца –

И Она јемлада, и она је вечна

И она је Патња и она је Песма –

Песма од радости, песма од спокоја:

„Христос Васкрсава, радости моја. 

(„Душа“)

Збирку Храм тишине прате врло исрцпни надахнути и аналитични предговори др Мирјане Бечејски која подробно осветљава ауторкин духовни профил, везе са до тад оствареним поетичким стремљењима, као и настојање  да креативношћу оствари висок ниво исказа које је увек вредновала код других, но да то буде на њен јединствен начин. Да искорачи из познатог круга и оваплоти своју суштину. Ту је и поетички пледоаје Марије Јефтимијевић Михајловић у којем даје тумачење речи, мелодије и тишине бића у којој долази до искорака из индивидуалитета и узрастање на ниво универзалија где се властитост  уступа свеопштем у име којег се пева.

Полазећи од семантике наслова Храм тишине трагамо за могућим значењима овог визуелног склопа речи из којег доминира слика храма  из чије унутрашњости одјекује тишина као посебан вид сакралности. И не можемо а да се не запитамо шта је ауторка све скрила у ту тишину. Да ли је, а могло би бити, ово синтагма за  поезију или за  душу о којој пева у више песама.

Има изгледа да је ауторкино поимање душе подобно Платоновом које подразумева раст душе, очишћење душе која је заправо космичко начело што вуче ка праизвору и нужно га посведочује кроз речено  иако трага за неизрецивим као највишим ступњем бића које је дубински спознало битак. Но, иста врста спознаје а то се у више наврата варира, дешава се и самоспознаја уочавања сопствених креативних потенцијала, до препознавања уникатности  личног универзума који се транспонује у слике као израз оспољене есенцијалности бића.  У том слислу Гастон Башлар указује на коресподенцију између душе и духа у творењу песничких слика што се може применити и на поступак визуелизације духовних и душевних сензација у Храму тишине: „У много случајева се мора признати да је поезија ангажовање душе. Свест повезана са душом је сталоженија, мање интенционална од свести везане за феномене духа. У песмама се манифестују снаге које не пролазе кроз сфере знања*(1). Дијалектика инспирације и талента се расветљава ако се узму у обзир оба пола: душа и дух. По нашем мишљењу и дух и душа су неопходни за проучавање феномена поетске слике у њиховим разним нијансама, а нарочито су потребни да би се пратила еволуција поетских слика од сањарења до извршења (...) Дух може да буде и опуштен, али у песничким сањарењу душа бди*(2), без напетости, одморна и активна“. Насловима циклуса: Обасјања, Сновиђења, Озарења, Спознања и Сагласја,  који су израз феномена духовних сензација поетеса ово  вишеструко потврђују јер указују на сливеност душе и духа који твори и који доводи до хармоније слика и   интендираних значења.

Стога, свакао овде морамо додати и Аристотелово поимање рационалне душе као anima intellectualis, као разумско сагледавање феномена, узрока и последица збивања у поетеси и свету, као могућност досезања до „непокретног покретача“ то јест Бога, Апсолута, кроз домишљено и створено. И самостворено, односно до онога што се у песми разоткрива као мишљено и специфично*(3) (идентитетско) у односу на друге, маријинско, интелектуално и откривалачко и њој самој. Отуда толико пута поновљен појам спознаја, или њене рефлексије у сетлосним синтагмама, јер се у дубоким имагинативним понирањима у себе, светлост личних домашаја проказала као суштина до које се стигло патњом, дакле искуствено, трагањима кроз литературу, филозофију, антропологију, естетику и историју.

У целини збирке потврђује се интенционалност ка сазнајним исходиштима, укрштаја са временом, простором, људима, али првенствено са сопственим ја које се раскрупњава и профилише кроз дубоку мисаоност и филозофско поимање нужности и жуђења, егзистенцијалних ограничења и духовних узлета у безмерје:  

Треба изван круга ићи (...)

све мерљиво, с изразима

премерити немерима

оцртати бескрајима

путовати ка суштини, ка нутрини

с Тајанственим се сусретнути

себе с новим суочити

опет облик свему дати

-         Безграничје Домом званти. 

(„Треба изван круга ићи“)  

Стапање бића и поезије збива се у спознаји душе као средишта интуитивних спознаја, преображаја и емоционалног и креативног потенцијала личности која све примљено умом и хтењима, мора обожити амалгамом душевне силине која је ватра (Хераклит)  да би се досегли духовни хорозонти који се призивају кроз искуствено и пројектовано хтење чиме се поетеса приближава Аполинеровом поимању Умности жарке која је спој страсног изгарања над чудима егзистенције, интелектуалног ангажмана и умних домета реализиваних у сопственој поетској филозофији која досеже до радости откровења највишег смисла, стварања новог света, дела као израза система сопствене мисаоности, поимања лепоте и одблеска своје духовне егзистенције.

          И није случајна насловна синтагма, храм тишине, не само стога што живимо у време „буке и беса“ из којих је тишина изгнана, (о чему врло мудро пише др Мирјана Бечејски у предговору) већ што је тишина, одсуство звукова, она пуноћа егзистенције која је светлосно, логосно испуњење празнине, насупрот вакума који убија креативност,  тишина пуни поре бића и попут нежне свиле обавија његову унутарњу рањивост. Она упућује ка мелодији космичких сфера које су израз нечујне хармоније виших сфера духовног постојања  где се јасно назире његошевска загледаност у „миријаде сфера“, и логос се сам обзнањује у пробуђеном импулсу за новим обликом битисања а то је почетак рађања песме, односно преображаја бића које стварајући и само бива наново створено:

Ослушни, милошћу одјекује васељена

Одаја је ова црквица наша небеска

Љубим ли или целивам Светлост

Што се из мог срца на твоје чело прелива. 

(„Храм тишине“)

Готово да је очигледан пут који је поетеса, која је свесно или не, била потиснула своје песничке стваралачке пориве, дубоко уроњена у тишину свеколике литературе коју је деценијама помно истраживала и постигла озбиљне резултате у српској науци о књижевности, на крају морала изронити целином свог сензибилног и обогаћеног женског бића као поетеса преображене тишине која слови у њено име.

Сва она посвећеност уметничким вредностима, људској мисаоности, естетици врхунских домета, па у коначном и тежња ка спознаји Бога и обожењу, природно је изродила други део синтагме, храм. И ова поезија јесете духовни храм у којем се слави све узвишено, тежња за досезањем натчулних и метафизичких спознаја, лична просветљења које долазе из љубави као пута, у смислу који му је Исус Христос одредио, ја сам пут... дакле,  искуство у разоткривању властитости као дела божанске тајне која је вишим смислом надахнута и у чијем корену је семе Логоса које је позвана да развије.

Ако се сагнеш довољно ниско

Можеш дотаћи бездане своје

Устремиш ли биће ка Богу

Видећеш себе и тамо горе.

Ал ниси само од праха и блата

Нит су ти само небеса дата –

Укрштај тај – мирна је тачка

У којој почиње мера твог раста

Ка лику Творца у самом себи!... 

(„Срећа“)

У том споју дуалности, телесности и спиритуалности, садржана је имплицитна поетика ове танане поетесе где се поезија поима као сакралност, посвећеност и подвижништво. Јер пре но што се у тај храм уђе мора да се одстрани све профано и да се речима удахне свето миро божанског послања да се кроз речено понови божја креација, да се створи нови свет по мери поетесине душе, ума, духа, укуса и образовања. Стога је поезија Марије Јефтимијевић Михајловић дубоко медитативна, проосећана и добро промишљена с јасним поетичким циљевима осветљавања судбине човечанства, сопствене историје и национа и властите посебности бића које се ослобођено винуло да досегне врхунску лепоту и посведочи личне конструкцијске, естетске и идејне домете.  Да на личном примеру покаже доследност у поштовању строго изграђеног система вредности с којим као научник  прилази уметничким делима које тумачи и проучава.

          Строга у обуздавању мисаоних и еруптивних бујица емоцијом покренутих слика и процеса у развоју лирског сижеа, она савршено осећа меру до које треба ићи како би поентирала у максимуму мелодијског регистра који се складно слива са значењем тако да је свака песма  израз постигнуте хармоније замишљеног и оствареног.

Тиховања љубави јесу созерцања –

 Молитва су чистој светлости у нама

Додири су ови миропомазања

И свето је миро на нашим уснама.

 

Ми не постојимо – то су обасјања

У Светлости овој тиха нестајања

Ми не постојимо –  то су озарења

Додири душа су наша вазнесења. 

(„У светлости“)

 Марија Јефтимијевић Михајловић у целини збирке, без обзира на формално тематско-мотивско груписање у циклусе, (које Драган Лакићевић у поговору темељно расветљава и са мотивске и фромалне стране, апострофирајући њихове вредности), демонстрира стваралачку иницијацију у свет тајне која је сушто сопство, посведочује искорак из општости бивствовања и улазак у есенцијални сусрет са властитом суштином као непоновљивом божанском креацијом јер је несумњиво да  Творац у сваку индивидуу уграђује посебан код, јединствену шифру  (Јасперс, „Човек је шифра“) коју зрењем треба спознати, растумачити и из ње рекреирати тај уникатни садржај кроз новоствореног (и поетички освешћеног) себе. И ту есенцију индивидуалности подићи до универзалних висина у којима се могу огледнути и други са сличним тежњама и трагањима:

Кажи, изреци, слогом посложи

Понорнице бића најтиши шум.

Опевај, препевај у песму преточи

Речи што ломе кости и ум...

 

Оснажи, окрилати, у птицу претвори

Мисао којој висина је дом.

Пусти од себе, пусти да плови

Звездана прашина, звезданим друмом... 

(„Мисао“)

 

Како се постиже та самосвојност? Као што видимо из појединачних песама, а и неких наслова, том процесу нужно доприносе сусрети са другима, укрштаји и стваралачка прожимања што ауторка јасно сугерише кроз апостофирање песника чија мисао ју је изводила из хаоса свакодневице и посвећивала у храм тишине и трагања за одјецима у себи као специфичном космичком „пријемнику“ који бележи оностране титраје универзума у души и која жуди да самери сопствене дубине висинама духовних остварења која су је богатила и изграђивала, јачала темеље њене духовности и жељене самоартикулације. Стога тајна (Човјек чојку тајна је највећа, П. П. Његош) као једна од носећих семантема збирке добија разрешење у креативном одговору на питање, ко сам, иако се јасно наглашава веза са прецима, и крвним и духовним. Препознатљива је и крипто цитатност осим дословне у постављању мота као назнаке могуће везе са врхунским узорима, као и са библијским постулатима и легендама. Дакле, ово што је неизрециво тињало у мени и што је плануло како бих посведочила све те преображавајуће процесе и проживљене сударе са собом и другима, сам ја – изнедрена песма, као да чујемо одјек ромора који избија из ауторкине поетички изузетно освешћене лирике. Јединствена и непоновљива сва од моје крви, мојих дрхтаја, потонућа и мојих озарења. Јер, песма је она видљива мера умних, емоционалних, естетских и етичких интенција аутора који је изнедри.

Тајна је највиши наук спознања

Знање које у слави живи

Онима што ћутећи у буци света

Говоре свештеним језиком љубави. 

(„Језик љубави“) 

Песма је како овде видимо и онај скуп звукова (еуфоничност, рефрени, леонинске риме), и боја који нас попуњавају како би се иницијални мук бића који одузима снагу заглушио и испунио смирујућим тоновима хармоније коју рађа плодотворни  сусрет са собом и другима (песма „Легура“, једна од најлепших у збирци). И како би се бесмисао празнине која зјапи из често заглупљујућег јавног свакодневног дискурса, потро пронађеним смислом самоисказивања у самоисцељујућој лепоти креативног чина. У случају Марије Јефтимијевић Михајловић која је потомак солунца, народног хероја и која је стасавала гледајући у остатке дворца Стефана Дечанског на брду изнад Звечана, спретно се повезује историјско и лирско, и кроз Симонидине очи апострофира се дијахринијски след и трагичних збивања у српској и косовскометохијској јави, а у криптоцитатности се указује  на улогу песништва и песника у сведочењима те судбине простора и времена. Без  патетике која би чак била и разумљива јер је ауторка учесник тако трагичне збиље, она с мером маркира трагичне моменте указујући на континуитет страдања српског народа, али и на опстанак и васкрсавање. И на уметничко сведочење тих процеса (М. Ракић, Симонида)  и других у овој збирци: Уочи дана српског страдања, Винар из Велике Хоче...

Да на крају кажемо да је збирка песама Храм тишине, заправо круна у стварању и  израз синтезе личности Марије Јефтимијевић Михајловић те и природно исходиште њеног интелектуалног и духовног развоја јер на крајње софистициран начин указује да су њени избори тема које је као научник истраживала, заправо били израз сушине њеног уметничког бића које је носило и велики песнички потенцијал и тежило савршенству. Сетимо се само наслова њених књига: Слика и идеја (поетика и критика) све обухваћено насловом збирке Храм тишине и формулисаном поетиком поезије као слике која обједињује чулно, визуено и недокучиво. Потом, Миљковић између поезије и мита,  јер је ватра која пламти из бића поетесе уткана у њене избрушене и светлосне песме,  вероватно  било оно што ју је и упутило да трага за  песником ватре, заумног и трагичног; Знамења и значења у којима се разматра однос између реченог и узначеног, такође...  Добар део онога је што је у тим књигама теоријски образложено, лирски је транспоновано у  ове песме које имају дупло дно, јасан метаниво и увек двоструко зраче, лирски и аутопоетички, што је посебан квалитет ове збирке јер поезију показује као вишеструку пројекцију ума и емоција, вештине обликовања али и носиоца, стања, духовних зрачења и раскошног спектра идејности и мисаоности што су главни атрибути ове озбиљне и у науци потврђене ауторке, коју овде откривамо и као страсну, али и нежну и сензибилну природу.

И да  на крају  поменемо Његошеве стихове: „Васкресење не бива без смрти“, с којима се успоставља кореспондентан однос са стихом Марије Јефтимијвић Михајловић са почетка текста, заокружују поетесино виђење снаге љубави али и поезије као исцељујуће, просветљујуће и трајне моћи да посведочи ватру у бићу  које и страда због ње, али се и уздиже помоћу ње до вечних суштина које човековом животу дају врхунски смисао јер доводе до жарке умности која обесмрћује и патње и жуђења  преображавајући  их у чисту спиритуалност која је бесмртна.

 

Марија Јефтимијевић Михајловић – О ПРИЗОРУ ВЕЧНОСТИ

 

Лако као газела

девојка у хаљини боје пурпура

у ципелама којима додирује облаке

а не Булевар ослобођења

претрчавала је

кораком од седам миља

лакшим од сна

прелазећи из века у век 

Можда је завршена проба црквеног хора

представа у оближњем позоришту

говориле су очи пролазника

мимоилазећи се

са овом сликом вечности у покрету

 

Осмех на крају усана

девојке-сна с Булевара ослобођења

говорио је да је сваки век њен

Пурпур у мирису босиљка

херувими су певали химну љубави

у коси играо се ветар

док је попут снохватице

трчала за градским превозом

да је одведе у неки други век