На свети овај
дан
Обуци чисту
кошуљу
Јер дуго си
се у калу будио
У катрану
кључалом
У магли
О облаку
општем
У јамама, у
котловима
У људима-рупама
У можданој маховини
 |
| Петар Лубарда, Косовски бој |
Сад знаш
И писање је
јуначко
Огледање
Где врви
Вечно Зло
Н. Тадић, Крај
године: изабране и нове песме, Културни центар Новог Сада: LDI, 1993, стр. 3.
Не реци: живот је гозба пуна сјаја;
илʼ дело глупака, илʼ подлост и срам.
Алʼ нипошто: живот јесте зло без краја
То клонули слабић нека збори сâм.
Смеј се као када шуме гране младе,
Плачи као ветар који вале гна,
Окуси све сласти, претрпи све јаде.
И реци: много је, а све сен је сна.
(препевао: Владета Кошутић)
Када бих поново прогледала
Дуже бих и више оно место гледала
Где с истока сунце пригрљује Звечан
У те остатке града
Знамења једног живота и времена
Дивила се сваком камену и пукотини
Коју издалека видим боље
И болније
Гледала дуго у тај сјај далеког века
И мрак људске охолости
Све док погледом не обавијем
Тај чардак-град
И не узнесем га до висина
Којим су и очи краља Стефана
Новим видом прогледале
У висинама дечанским
* Свет и светске странпутице! Са торбама на
леђима, на којој ћемо се од њих наћи – зар је то важно?
* Нема се куда отпутовати, све је некако исто:
смењују се облици зла.
* Да се не заборавимо у путовањима, да не
заборавимо ко смо.
* У животу се много и на разне начине страда.
Један је пострадао на друму; други у дому своме седећи.
* Кад би свако од нас отпутовао до себе, и тамо
се мало задржао! Имао би шта и видети.
* Зле су наше мисли и зле су наше жеље. Отпутујмо
бар на недељу две, бар на један дан, да не би остали упорни у свом злу.
* Зло је покрило земаљску куглу.
* Да се растеретимо од журбе за поседовањем и
свакодневних брига, журимо за путовањима. Спремамо се на пут, пакујeмо кофере,
маштамо о далеким греховима. И кад из кућа не избивамо, наш дух често скитничи.
* Видимо крај времена; време се испуњава. Стижемо
на циљ.
* Многи желе да знају шта се догађа у страним
земљама, да упознају те земље а оно што је испред њиховог носа њих не занима,
јер то, углавном, смрди.
* Пропадљивост, трулежност. То су кола пропасти.
* Одавно смо скренули са правог пута па лутамо
као туристи у непознатом крају.
* Путовао бих, али на чудесан начин.
* Да сам достојан, отпутовао бих на неко свето
место. Као сваком грешном, потребно ми је присуство светиње. Светиња је лек. Искорачио
бих из долине суза, и то би било право путовање.
* Господ нас упућује благим путевима, а ми лутамо
и не знамо куда смо се упутили.
* Смеши се из таме, не треба ми више светости,
ето рођења.
* А онда су дошле друге страшне светлости:
светлости бомбардоване отаџбине, светлости спаљених цркви и манастира, светлости
мањкавих демагога на српској политичкој сцени.
* То се најдубље тиче мене и моје муке. Сваки је
ту неки одломак, петељка, патрљак.
*
Нестворена светлост нек пројави живог Бога,
спасење наше, васкрсење наше.
Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај
2011, књ. 487, св. 5, стр. 852–853.
* На небу смо 78 дана гледали пропаст запада.
* Хуље су се подигле у ваздух, и одозго нас
засипале својим
слепилом.
* О, нису то биле хуље, него анђели. Анђели Сотонини.
* Мегалополис је велико чудовиште. Са његовог трга види се празно небо.
* И човек расејане пажње примети звезду падалицу
на небу.
Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај
2011, књ. 487, св. 5, стр. 851.
* На златнопечатној повељи, израђеној од
пергамента, записали су: „за поезију што сведочи и светла и таме човека и
света”.
* Не, не устежем се да кажем да је свет долина
плача. И засигурно, плакао сам и ја у њој, једном, поред свог срушеног зида.
* Изврнуо сам само једну песничку слику и цео
свет је, учинило ми се, у њој био задрхтао и постао као нова звезда.
* Патња ме баца у другу патњу увиди су све
мрачнији. Јесам ли то хтео?
* „Сада је све другачије”, рећи ће усхићени
сведок Апокалипсе.
* Свет ме немилосрдно зграби; баналности свакодневице ме облију тако да се давим у њима; а приземне ситне мисли направе од мене решето кроз које лако пролазе, и засипају ме да ништа друго не приметим.
* Човек је поцрнео; хоризонт се смрачио; увелико се припрема Антихристов долазак.
* Свет је препун месарских кука.
* Јуда
Неко крикне у врбаку
Да се примириш и отпочинеш
потребно ти је
новца мала сума.
Али Јуда не долази.
Нема га.
Заборавио је на тебе.
* Разоткривајући мрачну страну света, примао сам
ударце и
шамаре, понижења у низу. Није ми било лако у
мучилиштима, код
вражјих шегрта.
* Овај самотњак не трчи за орденом. Зато ми,
чланови жирија, потрчимо и сретнимо га: унапредимо га.
* Књижевници и фарисеји, генијални, морални,
праведни и правоверни.
* Свет је зло место, за зле духове збориште.
* Грех и искушења грехова разарају моје биће и
свету га потчињавају.
* Враг је бацио на мене своје мреже и сад ме у
његову изреку сажима.
* Бог попушта патње и болести на мене, уразумљује
ме у свету.
* Кроз бол сазнајемо свет, упознајемо и љубимо
Христа.
* У свету је сваки човек мали мученик.
* Бог допушта ђаволу да у свему ствара искушења
кроз која, кад прођемо, зарађујемо небеску плату.
* Свет је устројен тако да изневерава многа
очекивања.
* У свету зарађујемо небеску плату. Али, свако од
нас и за ђавола понешто одради.
* Свет је пун немилосрдних егзекутора,
заслепљених убица и ревносних гробара. Нема броја слугама ђаволовим; не промаши
њихова десница.
* Свет и коначни пораз изједначиће се у мојој
смрти.
(...)
* Међу мојим прстима је прах са лептирових крила.
* Нестворена светлост нек пројави живог Бога,
спасење наше.
* Одбачени предметни свет; одбачене и похабане
ствари имају на себи више тајанства од светлих новотарија.
* Песник је неуротична јединка загледана у
бесмисао савременог света; сведок чудеса и апсурдних догађаја, у потрази за
траговима бесмисла и наговештајима који га воде у неизвесност.
Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај
2011, књ. 487, св. 5, стр. 848–850.
* Племенити
људи нису разумели неке моје поступке. Видели су
резигнацију на делу, одбијање, песимизам и пад у ништа.
*
Тамна бића којима сам настањивао просторе свих мојих књига
– шта су она? Мехури од сапунице? Измишљотине? Или описи,
реални и уверљиви?
* Окрутне игре малих демона.
*
Искушења пристижу са свих страна. Ђаво је запосео човека, и све се људско урушава и сипи кроз
бездан.
*
Била су стварнија од сваке стварности – та привиђења. Заклонила
су све остало, и ништа се осим њих није могло видети.
*
Добитник угледне књижевне награде која се сваке године додељује
а сачињавају је плакета и новчани део који није мали за наше
услове...
* Сарказам, иронију и отровни хумор налазим
код очајника и црних удовица.
*Сарказмом
и иронијом одговарао сам онима који су ми причињавали духовне патње. Таквих је
увек било и смењивали су се као
лишће на дрвету.
* Једноставан и смирен човек не одговара
сарказмом и иронијом на светске изазове. Он не показује своју духовну надмоћ; ничим се не истиче и све успокојава.
* Суморан и тежак је сваки мој дан.
Неподношљиво је живети у
свету. Терет на терет пада; крв у бару увире.
*
Ако је некада било све добро, онда нам ништа друго не остаје него да се
стрмекнемо у бездан.
* Многи
су се удавили у целини.
* У
тескоби егзистенције као у завичајној торби.
*
Бол преплави цео свет; садржаје потисне, у незнању замиру. Уништи све пред собом. Затвори нам ока
оба.
*
Тоталитет је ужасан. Као некакав црни шешир у који је стало све зло овог света.
Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај
2011, књ. 487, св. 5, стр. 847–848.
Кажу
да сам песник тихане нарави и страсног рада у језику. Одређују ме и као сведока сопственог пада и као
покајника несмиреног.
Али,
дневна бука убрзо ме покрије и заклони, а они што су о мени
изразили своје ставове, забораве шта су рекли.
*
А
шта кажу књижевни критичари? А како то они јуришају на тајну,
и како је обелодањују?
*
Критичари
су ми одредили достојно место у савременој српској поезији. Они су ме тамо сместили.
Можда
и ја имам средишњу књигу око које се сабирају сви моји
рукописи, и они први и ови потоњи. Можда и ја треба да
изнађем наслов под који би, као под
кров, стало све што сам досад написао.
*
Спавају
ми мирно књиге у градским библиотекама?
Хрчу ми
рукописи у ладицама?
Јесу ли
пали у дубоки сан сви они тешки томови?
*
Критичари
су ми често оптимизам увећавали. Они су га изводили и из чињенице што уопште
пишем. И били су у праву.
*
Да само
могу, критичари би одвојили светлост од таме.
*
Пред
мојим су песничким књигама стајали као пред огледалима. У тамним и сивим
нијансама видели су само ликове који су
их подсећали на њих саме: непознате ... знаке и ............
истовремено.
*
Нисам
припадао књижевним групацијама. О свом сам трошку падао и устајао.
*
У
новинским текстовима и изјавама био сам српски Бодлер, српски
Сиоран, српски Мунк који не слика већ пише поезију. Био сам
баш и Тадеуш Ружевич. Довољно је да помислим да сам
неко и нешто, да се надмем.
*
Веома
ретко је критика у мени препознала нов, другачији и оригиналан
песнички глас. И шта сада да радим у позним годинама, шта?
Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 846–847.
Право говорећи ја увек понешто пропустим: битно и
небитно, што време донесе и однесе.
*
Не пропусти да бар неку од мојих песничких књига
прочиташ и као једну једину песму.
*
Које владају над нама
силе небеске
због чијих пропуста ми смо
бића слободна.
*
Данас сам, опет, осетио незаинтересованост за све
што се догађа у свету. То је као да дуго носим неко бреме, па га треснем о
земљу и одахнем.
*
Твоје празнике не прославих, Господе.
Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај
2011, књ. 487, св. 5, стр. 845–846.
Читање јеванђеља нас освештава као и свакодневне
молитве.
*
Брате вољени, ко Свето писмо чита, он и све друге
књиге чита: читач је истинити.
*
Читањем духовних књига пењеш се тананим, лаким лествицама.
*
Читање је бдење.
Ко се врхова држи и
сам врх постаје.
Од екрана се одметни,
пронађи неку књигу, окрени први лист,
иди сад својим добрим путем.
*
Читањем древних књига, овде на земљи ми се
спремамо за небески испит.
*
Хендикепе, душевне поремећаје, недостатке у
расуђивању и многе друге недостатке исправљамо читањем душекорисних књига. Кад
смо међу књигама, ми смо у „Божијој апотеци” и код лекара доброг.
*
Што ја нисам издвојио, ти читањем издвајаш.
*
Кад сам живот проводио у одрицању, књиге су као
добре птице слетале поред мене.
Н. Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај
2011, књ. 487, св. 5, стр. 843–845.
Из крваве масе мог живота капне понекад стих,
неразумљив и збуњујући као сам живот.
*
Прва познања и ејдетске слике у мом су сећању
сложени мозаички, једно крај другог.
*
Општа је одредница да је моја поезија тамна.
Међутим, уз тамну ноту по правилу увек иду хумор и нека друга духовна и животна
искуства. Ако хумора у некој песми нема, ето њега у другој песми циклуса, ето
га у лексици и прикривеног у тамним синтагмама.
*
Поједине песме делују смирено. Емоције се
стишавају и прелазе у раван равнодушности.
*
Осећања стишавам. То постижем радом на језику,
брушењем и дотеривањем израза.
*
Емотивност подређујем раду на детаљу, прелому и
организацији стиха и језика. Тада и језичке схеме постају стабилније, а поетске
слике мирније.
Мојим песмама пулсира прикривена иронија према
свакодневици и људима заробљеним жудњом за стицањем и материјалним поседовањем.
Ововремени људи далеко су од праве вере, побожности и милосрђа.
*
У песмама сам естетизовао зло. Страхотна су
непосредна сучељења са починиоцима и њиховим делом.
*
Поетика растројства и нестајања; градња у
разграђеном.
Поетика изобличења и отварања према оностраном.
Поетика установљења ђавољег и демонског света.
Поетика покајничког призивања светог и жудње за
Вишњим.
*
Ружно је пропаст материјалног и сликовито
пројављивање оностраног, страшног и ужасног.
*
Само понекад затрепери нешто танано и скоро
неухватљиво; призив из даљине заборављеног завичаја, или сећање неко што се још
није смирило и пало у заборав.
*
Састављам бесконачну поему од мноштва фрагмената.
Расте неко чудо под мојом руком, пред мојим лицем.
*
Осећај језе и угрожености пулса кроз све поетске
шифре изговорене или написане.
*
Мени уклетом несреће се најављују.
*
У песми неки мали догађај опишем; у стиховима
испричам шта ми се догодило и шта ме је потресло.
*
Привржен сам био опскурном и маргиналном толико
да сам се излагао злу и често пружао и „други образ” изопштеницима, људима са
улице, насилницима и злоименим сваке врсте.
*
Ако си ми сродан и естетички ћеш уживати у мојим
песмама; ако си ми далек, видећеш нешто друго.
*
Банално ћу победити тако што ћу га потрошити.
*
Крајња значења и најдубље корене моја
свакодневица је прикривала и ја сам трагао за њима.
*
Бог је у свему. Трагати могу само за скривеним
Богом; пред пројављеним падом на коленима и молити за опроштај Свемилостивог.
*
То су, изгледа, из мог далеког завичаја за мном
пошли и многи ђаволчићи, пратили ме на путу и, један по један, ускакали у моје
песме као у кавезе.
*
Час је куцнуо и ја ћу вам се још једном наругати.
*
Тањила се фолклорна жица, тањила, али није пукла.
Ево је још под прстима.
*
Стварао сам и био на извору стварања; умивао се
водама Непознатог.
*
Никада нисам тврдио да знам посигурно шта је
извор стварања; само сам му прилазио на свој начин, својом екстазом.
*
Зло је сликовито; демони се пентрају по лествама
и одозго падају као неки сликари, та ђавоља мазала. Многи остају хроми и скитају
такви по свету.
*
Ја живим апокалипсу откада сам вас упознао, о
браћо моја, синови страшни, унуци утварни.
*
У свеопштој пустоши ја сам бићима своје фантазије
насељавао те празне и бесмислене просторе. Та измишљена створења личе на нас
саме, и ми смо то кад се боље погледа.
*
Без двосмислица нема поезије, нема песама.
*
Општа места су ме гутала и ја сам се бранио
колико сам могао: недокучивим, новим симболима, живим сликама, иронијом и
цинизмом.
*
Отрцали су језик, и он је тако постао блесаво
брашно.
*
Кад ме нешто тишти, ја кажем себи: та песма негде
почиње.
*
Понекад песник у борби злоћа надмаши демона и
изазове његово дивљање и завист.
Н.
Тадић, Записи, Летопис Матице српске, мај 2011, књ. 487, св. 5, стр. 842–844.
Књижевно дело
Братислава Р. Милановића, настајало од седамдесетих година наовамо, већ је
прошло ону строгу књижевноестетску проверу и валоризацију и књижевне критике и
историје књижевности, али и строг и истанчан укус поштоваоца праве, чисте
поезије. У тумачењима и вредновањима углавном је истицан особен песнички израз,
везаност за културно и историјско наслеђе, али и висок степен естетизације који
овај песник негује од почетка у свом изразу.
Да је реч о
песнику и књижевнику високе културе сведочи, осим тога, и избор ствараоца о
којима је Милановић писао и теме и проблеми којима је посвећивао своју
критичарску пажњу. Тако је у избору и предговору Најлепших песама Анице
Савић Ребац, преко вредности које препознаје код ове особене личности наше
културе, која се добрим делом ослањала на Хеладу и јелинство – симболе
мудрости, уметности и чистоте[1],
могуће учитати и оне узвишене поетске принципе којима је и сâм тежио. Интервјуи
које је у различитим периодима живота и различитим поводима давао, као прави
мали есеји или аутопоетички записи, такође говоре о принципима којима се у
стварању руководи, о доследности да прати своје високо постављене естетске
критеријуме, чак и онда, или баш онда када се свет вредности какав познајемо
духовно и цивилизацијски урушава и када је, како каже, „пад несумњив“, „у
свему“[2],
а песник позван да се томе, на свој начин, супротстави.
Отуда његово
схватање да је суштина поезије нека врста отпора, односно непријстајања[3]
„на свет који рођењем нисмо бирали, на језичке склопове који су потрошени, на
туђу вољу која жели да се наметне, на божанску и људску неправду, на љубав
вољене према другоме, на лоше карактере, на живе људске карикатуре, на глупе
законе, на нормирање свести, на физичко насиље и, на крају крајева, на
пролазност и смрт“[4].
Промене у схватању и природи поезије донеле су нужно и промене у схватању и
природи самог песника. Некада је, како Милановић каже, „песник био принц
књижевности, префињен дух, оштар ум, племић у језику“, те он, у том смислу,
себе сматра старомодним[5].
Сама чињеница да је у свом вишедеценијском бављењу поезијом и књижевношћу
уопште, неговао принцип узвишености, где га ниједног тренутка није напуштала та,
андрићевски речено, жеђ за лепотом и савршенством, при чему су
свеукупно цивилизацијско и национално, културно наслеђе, историјско колико и
митолошко, чинили често полазиште његове поетске инспирације и песничке
имагинације, говори да је за Милановића песник и да је Милановић песник високе
културе, аристократа, тачније, духовни аристократа, што је сасвим у духу
мисли Николаја Берђајева да „аристократија није друштвени слој већ духовни
принцип“.
Тај принцип
оличен је и у најновијој књизи Плава медуза, објављеној у јубиларном
Колу Српске књижевне задруге, којим се оправдавају сви побројани квалитети
његовог песничког израза. Овом збирком песама Братислав Р. Милановић је на
најцелисходнији начин потврдио неке од својих важних аутопоетичких ставова, пре
свега да „поезија, ако је права, ниједну тему не може да заобиђе“, друго, да је
поезија „шифровани говор времена у којем живимо“ и, треће, да се својом
поезијом „ослања на неке правредности“ како би могла „да промисли ово време
насиља, рушења, злочина, општег срозавања, разореног хуманитета и неугасле жеље
за бољим светом и љубављу“[6].
Да поезија
припада и сфери ерудиције и сфери имагинације, односно ониристике или луцидног
сањарења, Милановић је више пута говорио[7],
а једном таквом пролошком песмом („Сан“), отворио збирку Плава медуза.
У том смислу, могуће је говорити о високом степену сагласја између његових
аутопоетичких исказа, у којима сведочи о успостављеној мери сна и његове
поезије, у којој ониристички садржај често представља фундус многоструких и
разновсрних значењских димензија, то јест о својеврсној песничкој, стваралачкој
искрености без које нема ни праве, добре поезије.
Плава медуза представља песников природан поетички ток
који је изградио претходним збиркама, јер се њоме надограђују теме и мотиви „из
прастаре будућности“, па је могуће тумачити је у контексту који чини са његовим
претходним остварењима, али и као круну досадашњег песниковог промишљања
историје, културе и прошлости, односно (осећања) савремености и (предосећања) будућности.
Збирка је конципирана тако да су њени циклуси само формално целине за себе,
будући да су преплети које песник успоставља на више нивоа, укључујући и оне формалне
– версификацију, мелодију и риму – само наизглед од мале важности. Овде су се у
складном јединству нашли мотиви историје, митологије, љубави, пролазности и
смрти. Чини се да је готово могуће ставити знак једнакости између живота и
смрти, односно да се та граница флуидно губи пред очима читаоца.
И када
узвисује и слави (било љубавне узлете, било националне победе) – песнички
субјект ламентира; али и када сетно тугује и болно тужи (над пролазношћу највећих
спознаја љубави и трагедијама којима је у прошлости био изложен српски народ),
он слави (поезију, песму и реч), јер само реч, односно песма
има божанско, творачко својство – „у стању (је) да обликује хаос и да свет
постави у важећи поредак како би се између појава и ствари могле успоставити
законитости тренутног живота и свеколиког памћења“[8].
То поверење у песничку реч, односно орфички принцип који Милановић
негује, близак је песницима неосимболистичког круга, пре свега Бранку Миљковићу,
са којим је више пута довођен у везу. Осим
тога, Милановићева окренутост славној прошлости, херојском добу и величање
вредности минулих времена, носи понешто од духа поезије Војислава Илића.
Па ипак, упркос
тој сродности са другим песницима, Братислав Милановић је од прве збирке до
најновије, био и остао аутентичан песнички глас, прави песник, а прави песник,
како сâм каже, „неће понављати неког другог, јер говори из себе, и то је већ
само по себи ново“[9].
А он говори узвишено, врло често у химничном тону, без патетике – о суштинском,
а не маргиналном. Код њега су и туга и сета и осећање пролазности – узвишена
осећања. Кључна реч Милановићевог песничког израза била би, дакле –
узвишеност! Узвишеност је мера свих ствари, односно мера доброг нађеног израза
који „свагда тежи за дисциплином маште“[10].
Упркос тематској разнородности и богатству
садржаја, Плава медуза би се начелно могла сагледати као збирка у којој
су доминантне три тематске, односно идејне целине, од којих свака стоји у вези
са оном другом и свака од ње је поетски свет или поетски ентитет за себе, што,
другим речима, говори о поетској
концентрацији значења, коју свака песма или свака поема носи
појединачно. Ове тематске целине кореспондирају на више начина
и са целокупном поетиком Братислава Милановића, што је у критици раније и констатовано.[11]
Прва целина
припада орфејско-љубавном, односно античко-љубавном кругу његових песама. Важну
конструктивну улогу у овим песмама има орфички мит и уопште митско наслеђе,
како античко, тако и српско, национално, где долази до поетског прожимања
културних кодова различитих цивилизација, мада са истог географског поднебља. Том
кругу припадају циклуси: „Под голубачком кулом“, „Купање богова“ и „Уље,
маслине и вино“. Иницијално надахнуће античким митовима у овим песмама и
поемама, нека врста егзотизма или надахнућа у сусрету са Грчком надограђено је националним
митовима и легендама, посебно оним везаним за Ђердап, Голубац и Дунав, где се појавила
и цивилизација лепенског вира, али пре свега снажним емотивним набојем, јер је
емотивност код Милановића непрестано „на високим фреквенцијама“. Емотивност у
поезији, како сâм песник сведочи, има дијалошку форму, јер више рачуна на преображај
читаоца, него на исповест песника.[12]
Поема „Слово
о љубави“, грађена на принципу градацијског низања („било је ту и мало љубави“ –
„било је ту, свакако, љубави“ – „колико
је само било љубави“), сажима две космогоније: ону личну, емотивну, песникову,
са оном другом, општом, универзалном, у којој читав митолошки систем
(прошлости) и звездани систем (будућности), учествују у поетској реминисценцији
на љубав, која од емотивног физичког прелази у метафизичко, трансцедентално
искуство:
Било је
ту, свакако љубави
док нас
чуваху шарани и змајеви
од црне
звезде што кола у крви,
док су
цвркутали, кликтали и рикали
модри гајеви...
И
веровасмо Влашићима
да нам
се овде смеши замаман сан
– на овом рубу где је Дунав за виле
и демоне, за неко ведрије доба
наместио
стан.[13]
Орфички
принцип јавља се овде као нужност певања у свету померених вредности, односно
као принцип путем кога је једино могуће очувати правредности, међу
којима је љубав највећа. Лирска вокација или дијалог Одисеја и песничког
субјекта, Олимпа и Голупца, Егеја и Дунава, Бога и човека – односно Бога кога
љубав чини човеком и човека кога љубав чини Богом – сублимирани су у поеми „Уље,
маслине и вино“, истинској апотеози љубави, где се у духу античких песника пева
о вину, љубави и страсти, која у окриљу богова опстојава у свету који се руши,
цивилизацијама које нестају, јер је и сама божанског порекла. Предмет песништва,
тврдио је и Дилтај, „није стварност каква постоји за неки дух који спознаје,
него својство мене самог и ствари, које наступа у животним односима“[14].
У том смислу, Милановићеви стихови сажимају древне обрасце и личне доживљаје,
градећи један посебан, ненарушив песнички свет, достојанствен и суверен. Две
песме се притом издвајају као својеврсна поетска модификација српског прометејског
мита, о девојци Голубани („Баба Кај“ и „Голубанина молитва“), у којима мотив из
народне легенде о девојци окованој над Голупцем, обједињује не само историју и
егзистенцију, митологију и легенду, већ и национално и родољубиво осећање
(„Нека сам те, Голубано, утего у ланце, / нека сам те везао за камен над
водом... / Паши се не одриче, мила, могла си / да се ушушкаш у свилу а изабрала
си – / с пасјим народом“).
У духу
Шелингове мисли, да песник, и када не познаје божанско он га ипак изражава на
основу своје природе, и открива, не знајући то, онима који то разумеју
најскривенију тајну – а то је јединство божанске и природне суштине у којој
нема супротности – Милановић и богове уводи у свој митопоетски простор Голупца,
то јест спушта на земљу, у савремено доба:
Богови
су ту, међу нама,
за
ситнину купују вино...
А данас
се још игра драма
Између
њих и светлости,
–
Указују
зракова ости
што већ
палацају над тмином.[15]
Та идеја,
међутим, мотивисана је и нечим другим – свешћу да свет у коме данас живимо, ни
издалека не личи на херојско доба оних цивилизација чији смо потомци, јер данас
богове више нико не тражи на небу, већ у гипсаним фигурама које се продају по
тезгама. Отуда онај ироничан отклон од ефемерности и површности садашњице у
његовим песмама, достојанствено прибежиште у поезију као склонишу за дух, јер
„ово недоба је – права заседа“ („Аристотелов трг. Голубови“).
Друга целина збирке, у тематском смислу
представља прави искорак из претходне, премда се може рећи да донекле припада
песмама културноисторијске инпирације. Она укључује поеме „Сто на раскршћу“ и
„Једна глава лута преко поља“, и у њима је доминантна историјска димензија.
Поема „Сто на
раскршћу“ улази у ред остварења у српској књижевности која су мотивисана
трагичном судбином српског народа – посвећена је страдању више од 5000 цивила у
Краљеву, у периоду од 12. до 21. октобра 1941. године, од стране нациста, када
је, како песник каже, „цела Србија (...) била обучена у црнину“[16].
Међутим, оно
што ову поему од свих других разликује, и због чега се може сматрати
антологијском, тиче се саме структуре – која у свему подсећа на античку драму.
„Сто на раскршћу“ би се пре могла сврстати у драму него поему, јер садржи све
елементе драме: јединство радње, места и
времена, хор који уводи у радњу, као и трагичне слике стрељања, ишчекивања
смрти, колективне атмосфере црнила и црнине, које су учиниле сам простор
нестварним, готово митским. Сажимање и сабирање историјског и песничког
искуства о Србији као „кући насред пута“ код Милановића је изражено метафором
„сто на раскршћу“. Хор који певањем уводи у сваку песму (певање) апострофира
управу ту трагичну српску (предис)позицију:
Сви
су се ушушкали испод Божјег скута.
Што
ли Србин направи кућу насред пута?[17]
Митски
простор краљевачког стратишта у песниковој визији добија све димензије српског
Хада – има своју подземну реку Златарицу, свој Олимп (Столове), своје трагичне
јунаке и њихове личне судбине препознатљиве већ у насловима: „Станоје
Станојевић скривен на крову фабрике вагона посматра припреме за стрељање“,
„Миодраг Баталић копа заједничку раку“, „Миладин Лазаревић – утекао са
стрељања“, као и слике колективног страдања у насловима: „Ишчекивање смрти у
ложионици фабрике вагона у Краљеву“, „Скупљање избеглица“, „Немачки војници по
други пут убијају стрељане и њихове гробове газе тенковима“. Ова својевсрна
есхиловска драма има и свој врхунац или кулминацију у осмом певању „Куповање
црнине“, где се у уводним стиховима хора, апострофира трагедија невиђених размера:
Префарбаше
шамије, кољуље, тканине
– Никад није било да нема црнине.[18]
Трећу
целину збирке карактерише лиризам егзистенцијалистичког профила, где песме два
циклуса – „Дом стараца“ и „Плава медуза“ – припадају езгистенцијално-сазнајној
или метафизичкој равни. У њима песник сажима не само искуства прошлости, већ и
горка искуства суровог савременог доба у коме диктат младости, попут каквог
митског бића, прождире све из чега живот чили. При томе, поема „Дом стараца“ у
средиште поетског света ставља усуд самоће старца, који остављен и заробљен у
савременом казамату – старачком дому – постаје човек без идентитета, упоришта и
смисла („Намигују врази – унучад, кћери – / што су га на чудну коцку довели: / он
иде – на ништа, на све – те звери, / таква су нова правила увели, /
њима све стечено у дугој драми / у којој је он и од самог самљи“). Но, чак и
овако снажно апострофирана коб самоће и напуштености, не губи у снази и
интензитету поетске изражајности, у којој вербални спрегови и версификацијско
умеће поентирају у чврстој композицији (најчешће секстинама), колико и у
узвишеном тону трагедије (савременог доба).
На
готово истоветан начин, и „Плава медуза“ – и као самостална песма и у контексту
циклуса којем припада – као снажна метафора смрти, егзистенцијалне и метафизичке
језе или метафизичке слутње надолазећег краја – изражава песникову елиотовску
страст за редом и пропорцијом, строгом версификацијом као орнаментом који краси
његов песнички израз. Хармонија, уравнотеженост, мера, не одсуствују као
принципи упркос оном „трагичном осећању живота“ (М. Унамуно), што саму песму
репрезентује као финале збирке:
Када ме
са дна небеса ожеже
У
одсудном часу модра медуза,
Остаће
речи што сам попут мреже
Спуштао
у језик уз помоћ муза
Да ми се
песма са сужајом свеже
Док не
утрне и та тињалица.[19]
Хелдерлинова
мудрост да „ко промислио је оно најдубље, воли оно што је најживотније“, у
Милановићевом случају се може односити на катерогије Реч, Поезија и Песма,
којима даје онтолошки статус. Метапоетски аспекти његове поезије задржавају
дозу ироније, не лишавајући је принципа узвишености, која за песника није
никава пука арифицијелност већ права мера ствари, али и litentia poetica (песничка слобода) у којој остварује свој поетички и стваралачки
напор да се „надиђе постојеће“.
Текст је објављен у Летопису Матице српске, књига 511, свеска 4, април, 2023, стр. 567-573.
https://www.maticasrpska.org.rs/letopis_511_4/
[1] Братислав Р. Милановић, предговор у: Најлепше песме Анице Савић
Ребац, Ариадна, Београд, 2010, 7.
[2] Братислав Р. Милановић, „Песник у времену“, у: Братислав Р.
Милановић: песник, зборник, уредник Драган Хамовић, Народна библиотека
„Стефан Првовенчани“, Краљево, 2010, 18.
[3] „Поезија је непристајање на уобичајено. Она је изван важећих
система, посебан, јединствен, аутентичан. То провоцира постојећа, утврђена,
општа и помало излизана правила у језику, синтакси, семантици, друштвеним
облицима понашања. Самим тим што говоре друкчијим језиком, они друкчије и
мисле“ (Братислав Р. Милановић, „Ништа нећу да прећутим“, „Разговор са
песником“, разговарао Драган Мраовић, Песничке новине, број 8/74 (2011),
16.
[4] Б. Р. Милановић, „Песник у времену“, 21.
[5] Исто, 23.
[6]
Исто, 21.
[7] „Већ на почетку сам се определио да сан буде мера реалном свету, а
не обрнуто. Преокренуо сам правила: за мог лирског јунака једина права мера
постала је мера сна. Када учините тако шта, онда вам се указују
несамерљиве креативне могућности“ (Исто, 25).
[8] Исто, 25.
[9] Исто, 22.
[10] Бојана Стојановић Пантовић, „Лирске ауре и тамна пространства“, у: Братислав
Р. Милановић: песник, зборник, 150.
[11] Исто, 148.
[12] Братислав Р. Милановић, „Песник у времену“, 32.
[13] Братислав Р. Милановић, Плава медуза, СКЗ, Београд, 2022,
13.
[14] Вилхелм
Дилтај, Доживљај и песништво
(Лесунг – Гете – Новалис – Хелдерлин), превео
Саша Нови Сад: Орфеус, 2004, 141–142.
[15] Б. Р. Милановић, Плава медуза, 22.
[16] Исто, 37.
[17] Исто, 39.
[18] Исто, 52.
[19] Исто, 97.
