ВЕСНА КАПОР, Трнови је венац, оче

 У свим аутобусима. На свим цестама. Испод небеса, Оче. Наше је време.

Сунце греје у пролетњем расипању, светлост не престаје да трепери, бела, тужна, вечна. Сви су часови, небески. И догађа се то, унутра, у нама. Светли и не престаје. Гужва се, и боли. На овој цести, земној, остало је много недодирнутих радости, Оче. Нека се догоди y причи, каже мој муж, све што није стигло да се деси.

Kyпујем ти одело и ципеле. У једној скромној београдској радњи. Нежно осиона.

Велиш, ово ми је за укоп. После, одлазиш на свадбу и свираш усну хармонику, уплићеш ногама тројанац, коло, као да је цео свет у тој малој дрвеној кутији.

И сад, кажу, падала је киша, не сећам се, y том вуненом петролеј кроју, путујеш. И одмараш се. Свако одело је укопно.  

И сваки час. Трнови је венац.

Оче.

Весна Капор, „Венац за оца“ (одломак), Венац за оца (приче), СКЗ, Београд, 2018.

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Колико среће y хармонији и вери

   14. VII 1915.

Xoћe ли се једна нова мисао, један скривени тајни брег негде у дубини непознатог, сјајан са своје лепоте, леп са своје тајанствености, један брег, једна тајна непозната стална тачка, са које пада нека нова светлост на свет, са које се виде људи и ствари у новим бојама и новим облицима, где ишчезава чудо и где се појављује апсолут... Хоћу да видим биће истинитог, лепог, величанственог. Један неизлечиви црв сумње покреће и распаљује најогорченију борбу свих могућих противуречности. Треба велике борбе, оне страховите борбе која раздире човека и у неколико тренутака ствара од овце тигра, од једног облика из кога избија живот и дух света, расплинуту масу, поглед који зјапи једном страховитом празнином, и чији се видни зраци не пресецају нигде. Победити значи изићи из једног страховитог сплета путања, по којима се не зна ни одакле се иде, ни куда се иде, чији се крајеви стапају у периферију једног круга, онај који би хтео кретати се правцем свих стаза, окретаће се око самог себе у једном вечитом и стално вртоглавом кругу сумњи и противуречности. Победити значи упутити се једном путањом која се кришом искрала из тога сплета и пошла негде усамљена. Колико савршенства у хармонији где влада једна основна мисао водиља, једно основно осећање покретач – колико среће y хармонији и вери.

М. Настасијевић, Есеји. Белешке. Мисли, Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991, стр. 258–259.  

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Све je једна дубока нераздвојна целина...

7. август 1915.

Гледаш y ведро дубоко плаво небо и осећаш интимни додир своје душе са целом, целокупном васионом израженом y светлоплавом небу. Гледаш и осећаш да си ти плаво небо, и да је плаво небо ти, да сте ви једно и да је све једна дубока нераздвојна целина. Гледаш, слушаш, oceћаш, али су ретки, врло ретки светли тренуци духа и душе и бића.

Зашто цео живот није такав?

М. Настасијевић, Есеји. Белешке. Мисли, Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991, стр. 259.  

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Зашто сам? Откуда сам? Куда ћу?

19. јуни 1915.

Нашто то, и откуда то? Често се пише у књигама, а још чешће се говори да је човек сам узрок својим недаћама на земљи и да је он творац своје среће или своје несреће, да човек може створити овде на земљи своју срећу, тј. хармонизирати свој телесни живот са душевним, а оба та живота са природом. Срећа је хармонија, тако се вели. Али човек је изгубио ту драгоцену хармонију онога тренутка кад се у њему појавило оно кобно питање – зашто? Кад се осетио усамљен са својим ја на свету, кад је свест започела своју паклену игру у њему. То је тренутак одвајања од природе, кад један молекул спутан свим законима целине започиње истинску борбу са свим оним што њиме господари.   

Коме и зашто је то требало да се у овој несхватљивој покретљивости онога што ми називамо материјом и несхватљивој просторности онога што ми називамо простором и временом, и дубоко несхватљивој сталности y појавама што ми називамо законима природе, јави једна искра свести која би хтела да осветли и прожме ту несхватљиву целину, њену немилосрдну и грубу матер.

Оно што је највише и најјаче падало човеку y очи кроз све векове, то је она јединствена хармонија у природи коју је он кроз разна доба разно и тумачио, али је кроз сва та доба стално осећао тежњу да своју свест измири са оним што он назива инстинктом, оним што је покренуло, створило живот и организам у космосу. Али је свест горда и упорна, уколико се више угушује, утолико она све више расте, уздиже се и јача. Она у себи има једну тежњу које ће нестати онда кад и ње, да све расветли и прими у себе, по чисто њеном схватању и тумачењу ствари и појава, да обухвати космос у себе и да се прогласи владарком васионе, оне несхватљиве васионе у простору и времену која је неким несхватљивим начином за човека, његов дух и разум постала несвесно сама из себе. Највећи изражај човекове гордости и човекове самостворене висине у природи јесте она позната Паскалова мисао: ,,L’homme n’est qu’un roseau.“ Човек према својој планети, а још више према космосу, само је једна слаба трска коју би један најнезначајнији покрет могао уништити. Али он је виши од свога уништитеља, јер пропада свесно од свога несвесног творца.  

За оне по чијим је теоријама праузрок света свест, Бог, тај дубоко несхватљиви проблем решен је релативно лако (постанак свести у свету) оним у исто време дубоко наивним и дубоко истинитим закључком: свест и чула морао је створити неко, који такође има и свест и чула, јер не може се створити неко, или нешто, са особинама које сам праузрок стварања не би имао у себи. Друго схватање и тумачење овог тешког проблема највећи је притисак на човекову душу, највећи бол и највећи напор који се икад могао јавити код једног бића у космосу, једна ужасна горчина која се стално кроз сва времена његове прошлости упијала y његову душу и која ће га стално и неминовно пратити док год он постоји. Вртоглав је то посао за онога који се загњури у те ужасне тајне природе, посао од кога мозак свирепо заболи, због прекомерног напора, а чула се блесаво изгубе у плаветнилу несхватљивог, лепог, величанственог, тајног... Зашто сам? откуда сам? куда ћу? И ако је све несвесно, откуда свест, разум? – То је оно што човека оставља у једној ужасној недоумици, тиме је условљен основни и неизгладиви бол једној развијеној свести.

М. Настасијевић, Есеји. Белешке. Мисли, Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991, стр. 256–258.  

АУРЕЛИЈЕ АВГУСТИН, Зло је изопаченост воље која се одвратила од врховне супстанце, од тебе Боже...

И искусих да није чудно што је болесном непцу мучан хлеб који је здравом непцу сладак, и болним очима мрска светлост која је чистим очима пријатна. Твоја праведност не свиђа се неправеднима, а нарочито им се не свиђају змија и црвић, које си створио као добре, прикладне нижим деловима твога створења, а њима су прикладни и сами неправедни, уколико су различитији од тебе, док су утолико више прикладни вишим деловима, уколико постају сличнији теби. И питао сам шта је зло, и открих да није супстанција, него изопаченост воље ка најнижем и одбацује своју утробу и надима се споља.

Аурелије Августин, Исповести, превела с латинског Татјана Ђурин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2017, стр. 176.

АУРЕЛИЈЕ АВГУСТИН, Просуђивао сам да су више ствари боље од нижих, али да су све заједно боље него више саме за себе...

И за тебе уопште не постоји зло, не само за тебе, него ни за сва твоја створења, јер изван њих нема ничега што би продрло и покварило ред који си им ти поставио. А у неким њиховим деловима, за ствари које нису у складу са осталима, мислиш се да су зле, а управо те ствари јесу у складу са другима и добре су и добре су у себи самима. И све те ствари што међу собом нису у складу, у складу су са нижим делом свега, који називамо земљом, а која има своје небо облачно и ветровито које је у складу са њом. И далеко било да кажем: „Те ствари не би требало да постоје“, јер кад бих видео само њих, желео бих да су боље, али бих већ и само због њих морао тебе да хвалим, јер да те треба хвалити показују то на земљи змајеви и сви бездани, огањ и град, снег, лед, ветар силни који извршава реч твоју, горе и сви хумови, родно дрвеће и сви кедри, звери и сва стока, гмизавци и птице крилате, и цареви земаљски и сви народи, кнезови и све судије земаљске, момци и девојке, старци и деца нека хвале име твоје. И пошто те и са небеса хвале, нека те хвале, Боже наш, на висини сви анђели твоји, све силе твоје, сунце и месец, све звезде и светлост, небеса над небесима и воде над небесима, нека хвале име твоје, и зато нисам желео више ништа боље, јер сам промишљао целину, и разборитијим судом просуђивао сам да су више ствари боље од нижих, али да су све заједно боље него више саме за себе.

Аурелије Августин, Исповести, превела с латинског Татјана Ђурин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2017, стр. 174.

АУРЕЛИЈЕ АВГУСТИН, Пробудио сам се у Теби и видео сам Те бесконачнога...

Немају разборитости они којима се не свиђа неко од твојих створења, као што је ни ја нисам имао кад ми се није свиђало много тога што си ти створио. И пошто моја душа није била толико смела да јој се не свиђа Бог мој, није хтела да призна да од тебе потиче све оно што јој се не свиђа. И то ју је одвело у мишљење да постоје две супстанције и није имала спокоја и говорила је безумно. И вративши се одатле, створила је себи Бога који се шири свуда по неизмерном простору и мислила је да си то ти и њега је сместила у своје срце и поново је постала храм свог идола, теби омражен. Али, након што си, без мог знања, пригрлио моју главу и склопио очи моје, да не гледају ништавила, мало сам се одвојио од себе и успавало се моје безумље, и пробудио сам се у теби и видео сам те бесконачнога, али другачије, а то виђење није долазило од тела.

Аурелије Августин, Исповести, превела с латинског Татјана Ђурин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2017, стр. 175.

АУРЕЛИЈЕ АВГУСТИН, Добро које волитe, од Њега долази: али добро је и слатко само кад је са Њим...

Ако су ти мила тела, у њима Бога хвали и усмери своју љубав на њиховог творца, да не би у томе што ти се мили, постала немила њему. Ако су ти миле душе, воли их у Богу, јер су и оне промењиве и у њему учвршћене постају сталне: иначе би одлазиле и пропадале. У њему их, дакле, воли, и повуци к њему са собом све које можеш и реци им: „Овог волимо: он је створио ове ствари и није далеко. Није их створио па отишао, већ су оне од њега и у њему. Ево, где је он, где одише истина? Најдубље у срцу је, али срце је одлутало од њега. Вратите се, преступници, срцу и приљубите се уз онога који вас је створио. Станите уз њега и стајаћете, почините у њему и имаћете мир. Куда ћете на стрмине? Куда ћете? Добро које волитe, од њега долази: али добро је и слатко само кад је са њим, а горко ће бити, и то је праведно, јер погрешно волите оно што од њега долази, ако њега напустите. Зашто да и даље ходите путевима тешким и мучним? Нема мира тамо где га тражите. Тражите оно што тражите, али нема га тамо где га тражите. Блажени живот тражите тамо где смрт влада: није тамо. Како може бити блаженог живота тамо где живота нема?

И сишао је код нас онај који је живот наш и поднео је смрт нашу и убио ју је обиљем живота и громогласно узвикнуо да се одавде вратимо њему y ону тајанственост из које је дошао код нас, најпре у ону девичанску утробу у којој се са њим венчала људска природа, смртно тело, да не буде увек смртно, и оданде као женик што излази из ложнице своје, кличе као див да потрчи путем својим. Није закаснио него је потрчао вичући речима, делима, смрћу, животом, силаском, узнесењем, вичући да се вратимо њему. И нестао је пред нашим очима, да бисмо се вратили срцу и пронашли њега. Отишао је, а ево, овде је. Није хтео дуго да буде с нама, али нас није оставио. Отишао је онамо одакле никад није отишао, јер је свет кроз њега створен, и у овом свету беше и дође на овај свет да спасе грешнике. Њему се исповеда душа моја, и он је исцељује, јер њему сагреших. Синови људски, докле ћете бити тврда срца? Зар ни након што је живот сишао нећете да се успнете и живите? Али куда се успињете кад сте на висини и дигли сте уста своја у небо? Сиђите, да бисте се успели и да бисте се успели к Богу. Јер сте пали кад сте се успињали против Бога.

Реци им то, да би плакали у долини плачевној, и тако их повуци са собом ка Богу, јер им из духа Божјег то говориш, ако говориш пламтећи огњем љубави.

Аурелије Августин, Исповести, превела с латинског Татјана Ђурин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2017, стр. 103–104.

АУРЕЛИЈЕ АВГУСТИН, Не буди ташта душо моја...

 Не буди ташта, душо моја, и нека бука твоје испразности не заглуши ухо твога срца. Почуј и ти: сама Реч ти виче да се вратиш, и место ненарушивог мира је тамо где љубав није напуштена, ако сама то не учини. Ево, ствари нестају, да би друге дошле на њихово место и да би се сачинила ова најдоња васељена свим њеним деловима. „Да ли и ја некуда одлазим“? пита Божја Реч. Тамо смести своје боравиште, тамо повери све што си од ње добила, душо моја, бар онда кад си уморна од варки. Повери Истини све што си добила од Истине, и нећеш изгубити ништа, процветаће што је труло y теби и оздравиће све болести твоје и што је пролазно на теби преобразиће се и обновиће се и приљубиће се уз тебе и неће те одвести тамо куда силази, већ ће с тобом стајати и остати пред увек постојаним и вечним Богом. Зашто наопака следиш тело своје? Окрени се на нека тело следи тебе. Шта год да њиме осећаш, само је делимично, и ти не познајеш целину чији су то делови, а ипак те веселе. Али кад би чувство телесно било способно да разуме целину и кад не би и оно, за твоју казну, праведно, схватало само део васељене, ти би хтела да прође све што постоји у садашњости, да би више уживала у целини. Јер и оно што говоримо, истим чувством телесним чујеш и нимало не желиш да слогови стану, већ да пролете, да би за њима дошли други и ти чула целину. Увек је тако са целином сачињеном од делова, кад ти делови од којих је сачињена не постоје истовремено: већу радост доноси целина него делови, ако се може осетити целина. Али је далеко бољи од овога онај који је све створио, а то је наш Бог, и он не пролази, јер ништа не долази на његово место.

Аурелије Августин, Исповести, превела с латинског Татјана Ђурин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2017, стр. 102–103.

"...кроз зјапеће пукотине људског разума постаје видљива плавет Вечности."

П. Флоренски