КАРЛОС КАСТАНЕДА, Синтакса

Један човек, зурећи у своје једначине,

рече да је свемир имао почетак.

Догодила се експлозија, рекао је.

Прасак над прасковима, и свемир би рођен.

И он се шири, рече.

Чак је израчунао и дужину његовог живота:

десет милијарди окретаја Земље око Сунца.

Сви на Земљиној кугли заклицаше од радости;

његове прорачуне назваше науком.

Нико није помислио да је човекова претпоставка о почетку свемира

тек одраз синтаксе његовог матерњег језика;

синтаксе којој су потребни почеци попут рођења,

развоја и сазревања,

и крајеви, попут смрти, као чињенични искази.

свемир је имао почетак,

и он стари, уверава нас тај човек,

и умреће, као што умиру све ствари,

као што је и он сам умро пошто је математички потврдио

синтаксу свог матерњег језика.

К. Кастанеда, Активна страна бесконачности, с енглеског превела Нада Вучинић, прилагодила М. Јефтимијевић Михајловић

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ, Реч љубав је најдужа молитва

 Љубав ме чини Богом, а Тебе, Боже, човеком.

Где је један, ту нема љубави. Где је двоје уједињено, ту је само призрак љубави. Где је троје уједињено, ту је љубав. Теби је име љубав зато што Ти је име Јединствено Тројство.

Да си један, Ти не би био ни љубав ни мржња.

Да си двојство, Ти би био наизменичност љубави и мржње. Али Ти си тројство, зато си љубав и y Теби нема таме ни наизменичности.

Љубав не зна за време и простор. Она је ван времена и ван простора. За њу је један дан као хиљада година и хиљада година као један дан.

Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти – постоји само Бог.  

Љубав има три ипостаси: девичанство, познавање и светост. Без девичанства љубав није милост, но земаљска себичност и страст. Без познања љубав није мудрост, но лудост. Без светости љубав није моћ, но слабост. Кад се уједине: страст, лудост и слабост, онда постаје пакао, који ђаво назива својом љубављу. 

Кад је душа моја пречиста девојка, и свест моја јасновидна мудрост, и дух мој животворна светост, онда сам ја љубав која се поклапа с Твојом љубављу. Кроз љубав ja видим Тебе као себе и Ти видиш мене као Себе.

Кроз љубав ја не гледам себе, но само Тебе. Кроз љубав Ти не гледаш себе, но само мене. Љубав се жртвује и не осећа жртву као давање, но као добијање. Децо земаљска: реч љубав је најдужа молитва. Постоји ли земаљска љубав, питају ме суседи. Oнолико исто колико и земаљски Бог! Земаљска љубав гори и сагори, Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав. Кад размените златник y грошеве, ви не називате грошеве златником, но грошевима. Зашто онда љубав божанску, уситњену и самлевену y пепeo временом и простором, називате љубављу, а не пепелом?

Господе, удостој ме љубави, којом Ти живиш и живот дајеш.

Удостој ме љубави Твоје, Господе, и бићу слободан од свих закона.  

Усели љубав Твоју y мене и љубав ће ме уселити y Teбe.

Св. владика Николај Велимировић, Молитве на језеру, Evrobook, прво издање, Београд, мај 2018, стр. 68–69.

ОКТАВИО ПАЗ, Лук и лира

Једна Хераклитова слика послужила је као полазна тачка за ову књигу.[1] Излази ми пред очи у тренутку кад је завршавам: лира, која посвећује човека и на тај начин му даје место у космосу; лук, који га одапиње даље од њега самог. Свака песничка творевина је историјска; свака је песма жудња да се негира постепеност и заснује трајно краљвство. Ако је човек пролазност, превазилажење самог себе, песма је најјаснији знак тог вечитог превазилажења самог себе, сталног замишљања самог себе. Човек је слика јер сам себе превазилази. Можда су историјска свест и потребе да се превазиђе историја само имена која сада дајемо том старом и вечном расипању бића, увек одвојеног од себе, увек у потрази за собом. Човек хоће да буде једно са својим творевинама, да се споји сам са собом и својим ближњима: да буде свет не престајући да буде он сам. Наша је поезија свест о раздвојености и покушај да се споји оно што је било одвојено. У песми, биће и жеља склапају савез за тренутак, као плод и усне. Поезија је тренутно измирење између: јуче, данас, сутра; овде и тамо; ти, ја, он, ми. Све је присутно, биће присуство.

О. Паз, Лук и лира, у преводу Радоја Татића, «Просвета», Београд, 1990, стр. 278.

---

[1] Лук и лира, прим. М.Ј.М.

ОКТАВИО ПАЗ, Поезија је тражење смисла

Сваки спис је позив читаоцу. Рукопис наступајуће песме подстиче слику неке церемоније: игре, рецитације, страданија (никада спектакла). Песма ће бити изнова створена колективно. У неким тренуцима и на извесним местима поезију могу сви да доживе: уметност светковине очекује своје ускрснуће. Старинска светковина заснивала се на концентрацији или оваплоћавању митског времена у једном затвореном простору, који се силаском божанства изненада претварао у центар света. Модерна светковина пре би одговарала супротном принципу: растурању речи у разним просторима и њеном кретању тамо-амо од једног до другог, њеном вечном преображавању, рачвању и умножавању и коначном окупљању у само једном простору и само једној реченици. Ритам сачињен од двоструког кретања, раздвајања и спајања. Плуралитет и симултаност, призивање и гравитација речи у једно магнетско овде. И кад се тако у тишини и усамљености чита или слуша можда у интерпретацији неке групе, песма асоцира на појам позоришта. Реч, ритмичка целина: слика је једина личност тог позоришног комада; страница је сцена, трг или нека пољана; радња, непрестано спајање и раздвајање песме, усамљеног и множинског хероја који је у вечном дијалогу са самим собом: заменица која се распршује у све заменице и поново апсорбује у једну једину и огромну, која никад неће бити оно "ја" модерне књижевности. Та заменица је говор у свом контрадикторном јединству: ја нисам ти, а ти си моје ја.

Поезија се рађа у тишини и муцању, у немогућности да се искаже, али неодољиво тежећи да поврати назад језик као потпуну реалност. Песник претвара у реч све што додирне, не искључујући ћутање и белине у тексту. Недавни покушаји да се речи замене обичним звуковима – словима и другим шумовима – још су неуспелији и неинвентивнији од калиграма: поезија губи, а музика ништа не добија. Једно је поезија музике, а друго музика поезије. Песма прихвата крик, обрт речи, реч захваћену гангреном, мрмор, шум и несхватљиво, али не и безначајно. Уништавање смисла имало је смисла у време дадаистичке побуне и могло би га и сада имати када би садржала неки ризик и не би представљало уступак више анонимности пропаганде. У добу у коме је смисао речи нестао, таква делатност се ни по чему не би разликовала од војске која митраљира лешеве. Данас поезија не може бити уништавање, него тражење смисла. О томе смислу ништа не знамо, јер се значење не налази у ономе што се сада говори, него тамо, даље, на неком хоризонту који се једва назире. Пред нама је стварност без лица, не као зид, него као празан простор. Ко би знао како ће заиста изгледати оно што долази и каква је слика која се ствара у свету, који је, по први пут свестан да је нестабилна равнотежа која лебди над потпуним бескрајем, једна случајност између безбројних могућности енергије? Спис у променљивом простору, реч у ваздуху или на страници, церемонија: песма је скуп знакова који траже једно значење, идеограм који кружи сам око себе и око сунца које се још не рађа. Значење је престало да осветљава свет: због тога данас имамо реалност а не слику. Вртимо се око неког одсуства пред којим се поништавају сва наша значења. У свом окретању, песма одашиље зраке који се наизменично пале и гасе. Значење тог трептања није коначно значење, али је тренутни спој оног нашег ја и ти: Песма: потрага за оним "ти".

О. Паз, Лук и лира, у преводу Радоја Татића, «Просвета», Београд, 1990, стр. 275–276.

ОКТАВИО ПАЗ, Љубав је „ходање у сусрет“

Љубавно искуство даје нам на муњевит начин могућност да, барем за тренутак, назремо нераскидиво јединство супротности. То јединство је биће. Сам Хајдегер каже да је радост због присуства вољеног бића један од путева који воде откровењу нас самих. Мада ту своју тврдњу није разрадио, она је значајна зато што је немачки филозоф потврдио оно што сви знамо и неслућујемо: љубав, људско кретање, љубав је „ходање у сусрет“. У очекивању, читаво наше биће се нагиње напред. То је жеља, једно пружање према нечем што још није присутно и могућност до које може и да не дође: појављивање жене. Чекање нас држи у неизвесности, ван себе смо, напети. Само пре минут били смо у нашем свету и с таквом природношћу и лакоћом смо се кретали међу стварима и бићима да нисмо ни примећивали њихову удаљеност. Сада, како расту нестрпљење и жеља, тако се удаљава и пејзаж, зид и ствари преко пута се повлаче и увлаче сами у себе, сат иде спорије. Све је почело да живи неким посебним, недокучивим животом. Свет се отуђује. Већ смо сами. Само чекање претвара се у очајање, јер је наду у присуство заменила извесност усамљености. Неће доћи. Неће бити никог. Нема никог. И ја сам нико. Ништавило се пред нама раскриљује. И у тренутку се дешава неочекивано, оно што више нисмо очекивали. Задовољство које осетимо при појави вољене особе је као замирање душе: тло нам измиче испод ногу, недостају нам речи, радост нам прекида дисање. Све застаје на половини скока у празно. Недокучиви, неразумљиви свет који се не може именовати, тешко се сваљује сам на себе, изненада се пропиње, подиже и полеће у сусрет присуству. Намагнетисан је паром очију, застао у некој тајанственој равнотежи. Све је било изгубило смисао и били смо на ивици амбиса сировог постојања. Сада је све светло и добија значење. Присуство избавља биће. Или, боље рећи, отрже га из хаоса у који је тонуло, поново га ствара. Биће се рађа ни из чега. Али довољно ће бити да ме не погледаш па да све поново пропадне и ја потонем у хаос. Напетост, ходање над понором, ходање по оштрици сабље. Ти си овде, преда мном, шифра света, шифра мене самог, шифра бића.

О. Паз, Лук и лира, у преводу Радоја Татића, «Просвета», Београд, 1990, стр. 154–155.

ОКТАВИО ПАЗ, Песнички чин представља откровење наше судбине

Као и религија, поезија полази од човековог првобитног положаја од тога да смо ми, што знамо да смо ту бачени, у тај непријатељски, односно равнодушни свет – и од чињенице која га чини тако несигурним: временске ограничености, коначности људског живота. Путем који је, на свој начин, такође негативан, песник стиже до руба говора. А тај руб се зове мук, неисписана страница. То ћутање личи на језеро, на једну глатку и компактну површину. У њему, загњурене, чекају речи. И треба се спустити, ићи до дна, ћутати, чекати. Јаловост претходи инспирацији, као и празнина обиљу. Песничка реч избија после читавих епоха суше. Али какав год био њен садржај, њено конкретно значење, поетска реч афирмише живот овог живота. Хоћу да кажем да поетски чин, писање стихова, песничка реч независно од посебног садржаја тог говора – јесте чин који не представља, бар у зачетку, тумачење, него откровење наше судбине. Без обзира на то да ли говори о овоме или ономе, о Ахилу или ружи, умирању или рађању, муњи или таласу, греху или невиности, песничка реч је ритам, временост која избија из саме себе, непрестано се изнова зачињући. И будући да је ритам, она је и слика која обухвата супротности, живот и смрт у једном једином говорењу. Као и само постојање, као живот који и у најузвишенијим тренуцима носи у себи отисак смрти, поетска реч, млаз времена је симултана афирмација и смрти и живота.

О. Паз, Лук и лира, у преводу Радоја Татића, «Просвета», Београд, 1990, стр. 151.

ЖАРКО ВИДОВИЋ, Разлика између Његоша и „фолклора“ (патријархалне мудрости)

Разлика између Његоша и „фолклора“ (патријархалне мудрости) – чак и оног највишег „фолклора“ какав је у Филипа Вишњића или у Старца Милије – је огромна. Неспособност или несклоност да те разлике уочимо потиче од Просветитељства, има дугу „традицију“ (још од Доситеја) и, видећемо, трагичне последице по нашу културу. Та просветитељска несклоност читавог једног доба или чак епохе учинила је да Његош остане усамљен и, како Иво Андрић каже, „трагичан јунак Косовске мисли“.

                Његошево дело је од „наше патријархалне мудрости“ одвојено читавом једном провалијом. А наша склоност да ласкамо народном стваралаштву („фолклору“) чини да ту провалију не видимо и не желимо да видимо. Међу онима који Његошево дело поистовећују са „фолклором“ (додуше са „врхом патријархалне мудрости“) има их две врсте: једни који мисле да ће тиме Његошево дело учинити нама разумљивијим, а Његошу поласкати једнако као и народу, и други који мисле да Његош спада y прошлост, и то баш зато што је „фолклоран“.  

Рецимо да међу прве спадају они који Његошу прилазе гусларски, па га и у позоришту виде гусларски или епски, мада је од гуслара до Његоша растојање веће него од Хомера до трагеда грчких. А међу друге спада низ критичара, па чак и писаца од времена Доситеја до данас. Ни једни ни други не виде провалију која Његоша раздваја од „фолклора“, дубљу него што је провалија која је раздвајала грчке трагеде од Хомера. Та провалија је нарочито уочива кад се y трагеда јавља иста тема (исти мит, мотив) који и y Xомepa или кад се y Његоша јави иста тема као и y „фолклорној“ песми.

Провалију не запажају ни они који, y поистовећењу национално–историјског Његоша са племенским „фолклором“ („патријархалном мудрошћу, итд.), виде похвалу, ни они који у томе поистовећењу виде разлог да се Његош закопа y прошлост заједно с „фолклором“.[1]  

Ми тиме не желимо рећи да је Његошево дело (или ма којег песника, писца, трагеда) изнад „фолклора“, да је, рецимо, Толстојево дело изнад Слова о полку Игорову, а Софоклово изнад Хомера. Ми само желимо да нагласимо разлику: два дела („фолклор“ и Његош) су на двема странама, једно с једне, друго с друге стране провалије, растављена онако како су растављене две епохе и језик (значењска садржина) једне епохе од језика друге епохе. Највећа заблуда и највећа сметња да Његоша схватимо је заблуда да је Његош близак и разумљив народу! Да је он „народни“ песник, малтене, гуслар, „слијепац“. Он је, нажалост, неразумљив народу српском (који се срозава на ниво племена), као што је и Платон био неразумљив Грцима (који су зато поражени!).

Ту провалију измећу „фолклора“ (патријархалне, племенске „народне мудрости“) и национално-историјског Његоша могуће је прећи само на крилима Луче Микрокозма, искуством уздизања које се – као духовно уздизање – збива y Лучи Микрокозма.  

Тема тога уздизања као уздизања y Небеско Царство или као кретање по „Оном свету“ – обрађивана је и y народној, „фолклорној“ поезији (па и ту највише y Црној Гори). Неке од тих песама стигао је, пре њиховог коначног нестанка, да забележи и Вук Караџић: Свеци благо дијеле, Опет то али друкчије (из Црне Горе), Огњена Марија y паклу (из Црне Горе), Змија младожења и, поред те песме, још једна прозна варијанта истог мита, као приповетка Змија младожења, затим опет то али друкчије (из Црне Горе), Цар Дуклијан и Крститељ Јован (из Црне Горе), све y другој књизи „у којој су пјесме јуначке најстарије“, Српске народне пјесме. Но, колика је год разлика између тих песама и Луче Микрокозма, између Небеског Царства како је оно схваћено y тим песмама и Небеског Царства како је оно схваћено y Лучи Микрокозма, између начина како се улази у „Онај свет“ тих песама и начина како се улази у „Онај свет“ Луче Микрокозма, толика је и разлика између „народних пјесама“ (овде називаних „фолклор“) и Његошевих дела Горски вијенац и Шћепан Мали.  

Ако наша пажња није довољно усмерена и заокупљена Лучом Микрокозма, онда нећемо ни запазити ни свесни постати разлике између дела Његошевих, с једне стране, и „народних пјесама“, с друге. Спевом Луча Микрокозма је одређена читава Његошева трилогија, па и дело Шћепан Мали у тој трилогији, те ћемо и разлику између „народне пјесме“ („фолклорне“) Шћепан Мали и истоимене драме Његошеве одредити помоћу Луче Микрокозма веома лако. Одмах нам пада у очи да у „фолклорној“ песми Шћепан Мали (у Огледалу српском, песма бр. 24) нема Игумана Теодосија Мркојевића. Нема нити иједног лика, на пример неког монаха, који би и по чему био сличан Игуману Теодосију Мркојевићу. И не само то: нема ниједне народне песме („фолклорне“) у којој би се јавио неки лик сличан Игуману Теодосију Мркојевићу. Баш као што им у „фолклорној“ песми о „истази потурица“ Српско Бадње вече (Огледало српско, песма бр. 3) нема ни помена о Игуману Стефану, те се услед тога и сам Владика Данило из Горског вијенца и сви јунаци и читава структура тога дела битно разликују од владике Данила и јунака и структуре народне песме („фолклорне“) Српско Бадње вече. Јасно је да онда није могуће тврдити да се y народној песми Шћепан Мали ради о истом као и y Његошевој драми Шћепан Мали или да се у народној песми Српско Бадње вече („истрага потурица“ y Црној Гори) ради о истом као и y Његошевој драми Горски вијенац. Није могуће тврдити, чак, ни то да су те поменуте народне песме биле модел Његошевим делима. Пре би се могло рећи да Његош својим делима о истом „историческом собитију“ побија и сузбија онај приказ и оно тумачење који су о истом (епском, „неисторическом“!) „собитију“ дати y нароцним песмама Српско Бадње вече и Шћепан Мали. Тако y народној песми Шћепан Мали само Млечани говоре да је Шћепан узурпатор, лажљивац и будала, да је за њим народ Црне Горе полудио клањајући се свему што је руско, па тако и Шћепану који се представља као руски цар. Али, y Његошeвој драми Шћепан Мали то млетачко мишљење о Шћепану и народу Црне Горе изриче Игуман Теодосије Мркојевић! Дакле, то мишљење изриче, чак га много дубље, јасније и оштрије образлаже, па и лаж доказује много ефикасније Игуман који говори – не са становишта млетачких интереса, него – са становишта Луче Микрокозма, тј. Небеског Царства и Косовског Завета! А кад га изриче Игуман, онда је то и сам Његош. До становишта и лика једног Игумана Теодосија Мркојевића није Његош стигао из „фолклора“ (народне песме и „патријархалне нароцне мудрости“), него из Луче Микрокозма (а до Луче из монашког исихазма Светог Петра Цетињског).

Ж. Видовић, «Његошева трилогија», у: Његош – песник српске слободе, Catena mundi, Београд, 2014, стр. 126–129.

---

[1] Жарко Видовић овде мисли пре свега на Јована Христића и Душана Матића: «Поводом представе Горског вијенца у Народном позоришту, у Београду, Јован Христић, у часопису Књижевност (бр. 3, год. 1981) назива Његошево дело «мудровање у народном стилу, покушај једног теократског (!) владара са песничким амбицијама (!) и песничким талентом да изрази Волксееле свога племена и да се идентификује (?!) с њом... Његошеви јунаци се за сваку, ма и најмању ситницу бацају у највише метафизике, што не може, а да данашњем уху не зазвучи помало празњикаво. Његошев спев је, свакако, врх, али и завршетак наше патријархалне (?!) мудрости, патетике и реторике која се са њим заувек исцрпла (!) имао је Матић право када је једном рекао како би га требало закопати и пустити на миру једно стотинак година.» (преузето из: Политика од 4. Јула 1981, стр. 10) – прим. М. Јефтимијевић Михајловић

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Молитва

Христе и Боже! Ја чекам чуда

Одмах, сада, с почетка дана!

О, дај ми да умрем док посвуда

Живот ми је ко књига дарована.

Ти си мудар, Ти не кажеш строго:

— „Није време, још ти није крај.“

Дао си ми — исувише много!

Желим одмах — све путеве, знај!

Свега жељна: са душом Цигана

Хоћу да пљачкам уз песме пôј,

За све да страдам уз звук òрга̄на,¹

Ко Амазонка да јурим у бој!

Да гатам у кули кад звезда дође,

Да водим децу напред, кроз сан…

Да буде легенда — дан кад прође,

Да безуман ми буде — сваки дан!

Ја волим и крст, и шлем, и свилу,

Трâга магновења душа је рôј…

Детињство си ми дао — принцезу-вилу,

Дај ми и смрт — у седамнаестој.

Таруса, 26. спетмбар 1909.

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога: https://srodstvopoizboru.wordpress.com