СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ, Духован човек је – сав бол

Духован човек је – сав бол. То јест, њега боли то што се догађа, боли га због људи. И због те боли му се даје духовна утеха.

ХЕРМАН ХЕСЕ, ***

Иако све мање поверења имам у наше време, иако ми све декадентније и корумпираније изгледа човечанство, још мање верујем да се овој пропасти треба супроставити револуцијом и утолико више верујем у чаролију љубави. Ћутати о ономе о чему сви брбљају већ је нешто.

П. П. ЊЕГОШ, Луча микрокозма

ПОСВЕЋЕНО

Г. С. МИЛУТИНОВИЋУ

(На Цетињу 1. маја 1845)

Да, свагда ми драги наставниче, 

српски пјевче небом осијани, 

задатак је см'јешни људска судба, 

људски живот сновиђење страшно! 

Човјек изгнат за врата чудествах, 

он сам собом чудо сочињава; 

човјек бачен на бурну брежину 

тајном руком смјелога случаја, 

сиромашан, без надзиратеља, 

под влијањем тајнога промисла,

он се сјећа прве своје славе, 

он снијева пресретње блаженство; 

ал' његови снови и сјећања 

крију му се јако од погледа, 

бјеже хитро у мрачним врстама 

у љетопис опширни вјечности; 

само што му тамнијем проласком 

траг жалости на душу оставе, 

те се трза бадава из ланца, 

да за собом проникне мрачности.

Човјек бачен под облачну сферу - 

прима л' овдје оба зачатија? 

Је л' му овдје двострука колевка? 

Је л' му земља творцем одређена 

за наказу какву таинствену, 

ал' награду бурну и времену, 

ал' расадник духовног блаженства? 

Ах, ово је највиша таина 

и духовне најстрашније буре - 

овога су у гробу кључеви.

Колико сам и колико путах, 

дубокијем заузет мислима 

у цвијетно лоно природино, 

хранећи се питателним соком 

из ње сисе голе и прелесне, 

матер штедру запитива смјело 

рад чеса је творац сатворио: 

ради л' ђеце своје многобројне? 

али ђецу за ње удовољства? 

ал' обоје једно рад другога?

Но времена питателница ми, 

окићена цвијетним временом, 

окруњена сунчаним зракама, 

али власе цвијетне плетући, 

бисерном их росом насипљући 

при игрању свјетлокосих зв'јездах, 

- да дичнија на јутро изиде 

пред очима свога владаоца - 

на сва моја жарка љубопитства 

смијехом ми одговара њеним.

Колико сам и колико путах 

свод плаветни неба свештенога, 

брилијантним засијат сјеменом, 

заклињао душом запаљеном 

да ми свету открије таину: 

али га је творац украсио, 

велику му књигу отворио, 

да твар слави творца и блаженство 

ал' да човјек на ње листу чита 

ништавило прекомјерно своје?

С внимањем сам земаљске мудраце 

вопрошава о судби човјека, 

о званију његовом пред Богом; 

но њихове различне доказе 

непостојност колеба ужасна: 

све њих мисли наједно сабране 

друго ништа не представљају ми 

до кроз мраке жедно тумарање, 

до нијемог једног нарјеченија, 

до погледа с мраком угашена.

Сном је човјек успаван тешкијем, 

у ком види страшна привиђења, 

и једва се опред'јелит може 

да му биће у њима не спада. 

Он помисли да је неке путе 

од сна овог освободио се; 

ах, његове преварне надежде: 

он је тада себе утопио 

у сна царство тврђе и мрачније 

и на позор страшни сновиђења!

Хитрост му је и лукавство дато 

само теке да је член достојни 

на земаљски сајам несмислени; 

воље му је основ положена 

на крилима непостојаности; 

жеља му је страстих ужаснијех 

побудитељ, руковођа сл'јепи; 

злоћа, завист, адско насљедије, 

ово чојка ниже скота ставља, - 

ум га, опет, с бесмртнима равни!

У временом и бурном жилишту 

човјеку је срећа непозната - 

права срећа, за ком вјечно трчи; 

он јој не зна мјере ни границе: 

што се више к врху славе пење, 

то је виши среће непријатељ. 

Наша земља, мати милионах, 

сина једног не мож' вјенчат срећом: 

самовлацем кад постане њеним, 

тад наздрави чашом Херкуловом.

Наше жизни прољеће је кратко, 

знојно љето за њиме сљедује, 

смутна јесен и ледена зима; 

дан за даном вјенчаје се током, 

сваки нашом понаособ муком: 

нема дана који ми желимо, 

нит' блаженства за којим чезнемо. 

Ко ће вјетар луди зауздати? 

ко л' пучини забранит кипјети? 

ко л' границу жељи назначити?

У чојка је један храм воздвигнут, 

зла обитељ туге и жалости; 

сваки смртни на земљи рођени 

овом мрачном обитељу влада 

под које се сводом отровнијем 

мученија времена гњијезде. 

Ово грко насљедије људско 

човјек чојку, човјек себи дава, 

најсретњи га из ништа стварају 

ради смртне тужне армоније.

Човјек орган доста слаби има 

да изрази своје чувствовање, 

зато знаке различите дава, 

различита тјелодвиженија, 

умна чувства да објелодани; 

но сви наши слаби изговори 

и сва наша слаба чувствовања, 

спрам онога што би шћели казат, 

нијемо су сплетно нарјечије 

и клапњање душе погребене.

С точке сваке погледај човјека, 

како хоћеш суди о човјеку - 

тајна чојку човјек је највиша. 

Твар је творца човјек изабрана! 

Ако исток сунце св'јетло рађа, 

ако биће ври у луче сјајне, 

ако земља привиђење није, 

душа људска јесте бесамртна, 

ми смо искра у смртну прашину, 

ми смо луча тамом обузета.

О свевишњи творче непостижни! 

У човјека искра беспредјелног 

ума твога огледа се св'јетла, 

ка свод један од твоје палате 

што с' огледа у пучину нашу; 

дан ти свјетлост круне показује, 

ноћ порфире твоје таинствене, 

непоњатна чудества дивотах; 

твар ти слаба дјела не постиже, 

само што се тобом восхићава.

Питагоре и ти Епикуре, 

зли тирјани душе бесамртне, 

мрачан ли вас облак покријева 

и све ваше посљедоватеље! 

Ви сте људско име унизили 

и званије пред Богом човјека 

једначећ га са бесловесношћу, 

небу грабећ искру божествену, 

с којега је скочила огњишта, 

у скотско је селећи мртвило.

Будалама кад би вјеровали, 

поете су покољење лудо. 

Нашу сферу да ноћ не полази, 

би л' овако лице неба сјало? 

Без остријех зубах ледне зиме, 

би л' топлоте благост познавали? 

Без будалах тупога погледа, 

би л' умови могли блистат св'јетли? 

Свемогућство светом тајном шапти 

само души пламена поете.

Све дивоте неба и небесах, 

све што цвјета лучем свештенијем, 

мирови ли ал' умови били, 

све прелести смртне и бесмртне - 

што је скупа ово свеколико 

до општега оца поезија? 

Званије је свештено поете, 

глас је његов неба влијаније, 

луча св'јетла руководитељ му, 

дијалект му величество творца.

Дивни пјевче српске народности, 

бич си судбе веће испитао, - 

свијет жељи не зна угодити. 

Судба ти је и моја позната; 

мислим, нејма подобне на земљи: 

до вратах сам изника тартара, 

ад на мене са проклетством риче, 

сва му гледам гадна позоришта; 

ал' на судбу викати не смијем - 

надежда ми вољом творца блиста!

Ја од тебе јоште много иштем: 

да поставиш у пламтеће врсте, 

пред очима Српства и Славјанства, 

Обилића, Ђорђа и Душана, 

и јошт кога српскога хероја; 

да прогрмиш хулом страховитом 

на Вујицу, Вука, Вукашина, 

богомрске Српства отпаднике - 

злоћа њима мрачи име Срба, 

тартар им је наказа малена!

ИВО АНДРИЋ, Брамс

          Брамс – концерт за виолину и оркестар, у Д-дуру. Претпоследњи став завршава складно, али оним дубоким и скупим складом који је искупљен свим оним што му је претходило.

          Тако би требало да свршава свако, и најмање, моје дело. Тако и мој живот сȃм.

https://www.youtube.com/watch?v=Ev45Knhdlp8

И. Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1981.

ИВО АНДРИЋ, И мислим...

И мислим: како је добро што смо створени овакви,

Што смо сиромаси, сами, танког здравља, и неугледни

Без ичег привлачног за остале људе;

И што можемо (беспримерна, драгоцена милости!) тако често

Да замислимо и оживимо духом сваку лепоту

И свако добро ове земље и неслућених других светова

А за јад, муку и бол не престајемо да тражимо смисао

И разлог. Па и кад не успемо у том ми налазимо увек

Покорност и сажаљење.

 1934. 

ИВО АНДРИЋ, Летећи над морем

Infinito mar de meu desejo!

Camões

Кад год се сетим мора, прође ме лака језа–  талас и крило! – од темена до ножних прстију, и пољуља за тренутак земљу испод мојих ногу.

Изведите човека из балканских планина на море, и ви сте отворили један опојан празник са радосним свитањем и неизвесним сутоном. Жеља за морем изгледа да се сакупљала и расла кроз поколења, и њено остварење y једној, нашој, личности жестоко је као експлозија. Излазак једног племена на море, то је почетак његове праве историје, његов улазак y царство већих изгледа и бољих могућности. Тај одлучни час у историји врсте понавља се сваки пут у историји појединца при првом додиру са морем, само у другом облику и мањем обиму.

Настојим да добро размотрим ову неописиву нежност којом ме испуњава сама помисао на сивкастобелу боју галебова перја, на мирне таласе који у себи носе сунце, небо, Одраз обала, наше ликове, и ломе се с музиком коју слушамо y побожном заносу. Долази нам мисао да су то оне далеке и дивне играчке за којима плачу сеоска деца y нашим планинама, ноћу, док им мајке узалуд нуде дојку која ублажује само прву жеђ и глад.

Остављајући тврдо и опоро копно и прелазећи на немирни ћилим који води у неизвесност и даљину, ми смо на важном прелазу, на путу који води ка одуховљењу. Заиста, спавајући ноћу на броду око којег пева море, долази човеку мисао да је то само први конак на путовању на још нетелеснијим елементима радоснијих и виших светова. Као да се иде од крутог преко текућег до ваздушастог, и тако све даље и даље.

Сам излаз на морску обалу даје илузију да путујемо ка савршенству. Престају шуме које притискују и застрашују дух и у којима се све дави и надскакује у необузданом растењу. Биље постаје све ређе и племенитије, издваја се и усамљује. Оморика постаје кипарисом, планинска дивљака слатком смоквом, а безимена трава рузмарином. Огромне глечерске реке сивог камења, које се руше низ стрме планинске падине, постају све тање, ситније, и на самој обали претварају се y морски шљунак, пун тајанствених шара и ликова као неразумљивих порука.

Исперите уста морском водом! У њој ништа не труне и зато је драгоцена и света као лек, враџбина, и још несавршен облик вечности која нас чека. Горка је, али горчине се не треба бојати; горчина значи растанак; а растанци су неизбежне станице на путу ка савршенству. Поверите вашу брђанску тугу мору; оно je бескрајно и неодољиво као непрестан позив на даље путовање. Ту на каменој ивици, на поглед мора, умукла је наша брђанска песма и завршила се ускликом задивљеног изненађења.

Постајемо лаки и вешти. Бродимо.

Чини ми се да гледам како се брђанин, који причајући сањивим гласом, у планини, крај ватре, личи на дива, исполински великог и тешког, полагано претвара у морнара, y ситног матроза који са два барјачића у раширеним рукама, високо на катарци, сав постаје знак или слово, једно једино слово у сажетој реченици диктованој најпречом нуждом. При помисли на горку стихију у којој се тако гаси свако име и брише сваки лик, шири се у мени неразумљиво гануће и постаје без граница.

Талас постаје крило. Бивамо бестелесни и срећни. Летимо.

То није више „као вино црвено море“ по коме броде галије и јунаци, него „неисцрпни океан љубави божије“ чији је шум чуо један испосник у тишини своје ћелије. Шум y ушима човека који бди у хладној ноћи. Тај бескрајни и нејасни разговор између самца човека и тишине око њега, значи да смо при крају пута. То је последња реч свих мора овога света. У нашој самоћи, служећи се још чулима, али не више за чулни свет, тај шум има да нас пренесе у пределе где се не зна ни за звук ни за тишину. Зато ми пруга мора y дну видика изгледа

увек као капија која одводи са свега a хук таласа као последње што позајмљујемо од ове земље и понори од сјаја који се проламају понекад, лети, на олујном небу над морем, само су бледе наговести унутрашњих океана, јер сва земна мора остају за нама – ни таласа ни крила! – као симболи које смо превазишли.

Иво Андрић, Стазе лица, предели, Сабрана дела Иве Андрића, књига десета, Удружени издавачи, Београд, 1981. 

ЛАЗАР ВУЧКОВИЋ, Купачица

Пчела са цветним прахом на крилима

Тражи је до подне.

Тад јулско сунце заборави да зађе,

Река заборави ушће,

Кад купачица на обалу дође.

И, гле, као што јужне птице

Око усамљеног дрвета круже,

Као што лептири досађују светиљкама,

Тако се рибе са њом друже.

Преко своје сенке прелазим на другу обалу.

Река постаје чистија док се умива,

Јер сунце и она и у води горе.

Паја Јовановић, Купачица 

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ, Серената

Чуј, плаче Месец млад и жут.

Слушај ме, драга, последњи пут.

Умрећу, па кад се зажелиш мене,

не вичи име моје у смирај дана.

Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.

Певаће ти: да сам ја љубио јесен,

а не твоје страсти, ни чланке твоје голе,

но стисак грања руменог увенулог.

 

А кад те за мном срце заболи:

загрли и љуби грану што вене.

Ах, нико нема части ни страсти,

ни пламена доста да мене воли:

Но само јабланови вити

и борови пусти поносити.

Но само јабланови вити

и борови пусти поносити.

Поткамиен, у Галицији, 1915.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ, Успаванка

Кад шума свене

остаће над њом звезде румене.

Понећеш свуд, пошла ма куд,

само срце своје горко.

Ветар студени душе, не стиди се мене,

нема душе,

ни закона ни части,

над болом има власти

још само тело голо.

Све што сам волео

умрло је вичући име моје,

а ја му не могах помоћи.

Збаци одело своје.

У целој звезданој ноћи

једина радост над болом

у телу твом је голом.

Све нам допушта туга.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ, Његош у Венецији

Насмешио се последњи пут.

У прозору се сјаше као запети лук,

као Месец у води, млад и жут,

Риалто.

Мирисаше болан своје беле руже

и гледаше како галебови круже,

тужни и бели, ко мисли на Ловћен,

и смрт.

Док ноћ пљушташе, читаше Омира,

црн и тежак, ко Ахилов,

што само крај мора нађе мира,

гроб.

Богови, на плећима са облацима тамним,

болови и мора са валима помамним,

пређоше по његовом белом лицу без трага.

Али, кад читаше о Бризеји, што се буди,

и отвара очи, пуне таме, у зори,

бол неизмеран паде му на груди.

Јер свему на свету беше утехе.

Свим мислима, за све јунаке, и грехе.

Али држећи му главу рукама обема,

сузно, умирући, помисли, болно,

да за очи невесте утехе нема.

Тада заплака у води звоно

Светог Марка.

Оља Ивањицки, Његош у Перасту, 1997.

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, Хтела бих да лежим...

Хтела бих да лежим на таруском хлистовском гробљу, под жбуном јоргована, у једном од оних гробова са сребрним голубом, где расту најлепше и најкрупније јагоде у овом крају.

Но ако је то немогуће, ако тамо не само да нећу ја лежати него и тога гробља не буде било, хтела бих да на једном од оних брежуљака преко којих су Кириловне долазиле к нама у Песочно, и ми одлазили к њима у Тарусу, буде постављена плоча из таруског каменолома, с натписом:

Овде би хтела да лежи

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА

Париз, мај 1934.

М. Цветајева, Неовдашње вече: приповетке и сећања, избор и превод Петар Вујичић, Рад, Београд, 1977.