НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ, Пакао или губитак целовитости личности

Пакао, као и рај, само су симболи духовног пута. Искуство пaкла управо је затварање у субјект, немогућност да се уђе у објективно биће, оно је самоурањање за које се затвара вечност и остаје само рђава бесконачност. Вечни пакао је неправилна и противречна фраза. Пакао је одрицање вечности, немогућност да се уђе у вечни живот и ступи у вечност. Не може бити никакве паклене и ђаволске вечности, могућа је само божанска вечност, вечност Царства Божјег, а напоредо с њом не може постојати никакво биће. Али у субјекту, у затвореној субјективној сфери може се открити рђава бесконачност мука. Искуство, из којег је преузета идеја вечног пакла, дато је у човековом осећању, које је у субјективној сфери, да је мучење нешто што нема краја у времену. У искуству овог нашег живота дато нам је да доживимо муке, које нам изгледају бесконачне, али паклене и страшне су једино оне муке које нису за минут, час или дан, већ за бесконачност. Али, та бесконачност уопште није вечност и никако није објективно биће. Ту бесконачност одређује затварање субјекта у сопствену усамљеничку муку, немогућност да се из ње изађе у објективно биће. Та бесконачност мучења објективно може трајати магновење, часак или дан, али се оно назива вечним пакленим мукама. Доживљај вечних паклених мука јесте немогућност да се човек истргне из затворености субјекта у свом мучном доживљају. Пакла нигде и нема осим у привидној, небивственој сфери лишеној сваке објективности, у којој је субјект затворен у самога себе и немоћан да уђе у вечност. Пакао уопште није вечност, пакао је бесконачно трајање у времену. Паклена мука је управо привремена, јер се налази у рђавом времену, а никако није вечна и уопште не означава пребивање у вечности другачијој од вечности Царства Божјег. У паклу су они који остају у времену и не прелазе у вечност, у паклу су они који остају у субјективној затвореној сфери и не прелазе у објективну сферу Царства Божјег. Пакао је, у суштини, привидна, фантазмагорична, небивствена сфера. Али он може бити највећа психолошка, субјективна реалност за човека.

Пакао је фантазмагорија, кошмарни сан који не може да буде вечан, који човек не може да доживљава као вечан. Фантазми, који се рађају у људским страстима, бацају човека y пакао. Тако се тка привидно ткиво кошмара и снова од кошх човек не може да се пробуди у вечности, али који управо због тога могу бити вечни. Ничег објективно-бивственог у човековим пакленим кошмарима нема. Није објективна праведност Бога та која предодређује човека за доживљавање паклених кошмара и злих снова, већ ирационална човекова слобода која вуче ка пресветском небићу. Али то небиће добија карактер пакла после искуства бића, после искуства живота у Божјем свету. Твар може да осећа паклене муке једино уколико се у њој није сасвим угасио лик Божји, уколико божанска светлост још осветљава таму злих фантазмагорија. Ако замислимо да ће се лик и обличје Божје коначно угасити и да ће божанска светлост потпуно престати да светли, онда ће престати и паклене муке, догодиће се коначни повратак y небиће. Коначна погибељ замислива је једино као небиће које више не зна за муке. У пакленим мукама човека не мучи Бог, већ човек сам себе мучи, али мучи себе Богом, Божјом идејом. Божанска светлост је извор мучења, као подсећање на оно што је човеково позвање. Борба против сила пакла јесте борба за такву трезвеност, снагу и целовитост свести, које омогућују буђење у вечности, буђење из кошмарног сна који као да траје у бесконачном времену. Паклена фантазмагорија јесте губитак целовитости личности и синтетизујуће силе свести, али у њој и даље постоје и сањају раскомадани парчићи личности и траје раздробљена свест личности. Ти раскомадани парчићи личности преживљавају апсолутну усамљеност. Ослобађање од пакленог кошмара и мучних снова, који су пребивање између бића и небића, јесте или победа целовите свести (може се рећи и надсвести) личности, њен повратак правом бићу и прелазак у вечност, или коначно уништење раздробљене свести и прелазак на коначно небиће. Човек иде од подсвесног, преко свести, ка надсвесном. Целовитост и пуноћа постижу се само у надсвесном животу. Наш “свесни" живот, од рођења до смрти, садржи у себи претећа и сневачка стања, која су наговештаји пакленог кошмара. Та стања су плод грешних страсти. У њима је свест раздробљена и обогаљена непросветљеним и непреображеним подсвесним. Али у човековом животу постоје и други снови и сновиђења у којима постоји наговештај раја. У њима се открива живот надсвесног, у коме се подсвесно преображава и уздиже. Проблем пакла као субјективне сфере, јесте проблем корелације подсвесног, свести и надсвесног. Борба против пакла јесте буђење надсвести, тј. духовног живота. У супротном, однос подсвесног и свести ствара кошмарна и зла сновиђења. Свест, сама по себи, још није постизање целовитости личности. Једино постизање целовитости личности омогућава борбу са оним раздробљеним комадићима свести који бацају у пакао. Целовитост личности нестаје у паклу услед урањања и затварања личности y себе, егоцентричности, зле усамљености, тј. немоћи да се воли и постигне надсвесна целовитост. Ми све то знамо и можемо да изучавамо према искуству сопственог живота који протиче у средњој зони, тј. у међузони свести. У разлагању личности клизимо надоле, у кошмарне снове и сањарије. Коначно буђење, пак, постиже она духовна трезвеност која води ка светлости целовите надсвести. Духовна трезвеност и светла екстаза подједнако говоре о настанку такве целовитости која ће учинити немогућим повратак на кошмарно, паклено полубиће. Првобитна подсвесна, стихијска целовитост постаје немогућа после разбуктавања свести и проласка кроз раздвајање свести. После тога могуће је или кретање увис, y paj надсвесног, или разлагање и пад у паклена стања у којима остају сачувани комадићи свести. Бол и мука повезани су са свешћу, али свест се не може уништити коначно. Сам настанак свести већ је раскомаданост и свест се мучи због целовитости. Али раздвојеност свести може да пређе у потпуну раскомаданост, а у тој раскомаданости бол и мука се појачавају. Престанак бола и муке јесте настанак надсвесне целовитости или коначног небића.

Н. Берђајев, О човековом позвању: оглед из парадоксалне етике, Превела Мирјана Грбић, Zepter Book World, Београд, 2000, стр. 291–293.

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ, Сазнање је храброст

Тајна сазнања је у томе што се y акту сазнања онај који сазнаје уздиже изнад предмета сазнања. Сазнање је увек стваралачко овладавање предметом и уздизање над њим. То следи већ из тога што сазнање мора да зрачи светлост, да је емитује на биће и изнад бића. Зато у сазнању биће расте. Етичко сазнање неизбежно тежи моралном побољшању бића. То, наравно, не значи да онај који сазнаје треба да мисли о себи као о некоме ко стоји на моралној висини. Али, то значи да он мора имати морално искуство и да преко њега проналази себи светлост, макар зрак светлости. С таквом теоријом сазнања повезан је снажни трагизам сазнања. Сазнање Бога је тешко и, у извесном смислу, чак, немогуће; оно неизбежно мора доћи на апофатички метод и мора открити узалудност и бесплодност катафатичког метода. Бог не може бити предмет сазнања зато што човек y акту сазнања не може да се уздигне над Богом. Бог се не може обасјати светлошћу, може се само примити светлост Од Бога. У етичком сазнању ми не само да примамо, већ и емитујемо етичку истину, ми је неизбежно и градимо, стварамо свет вредности. Бога, пак, не можемо да стварамо, можемо само да му приступимо, можемо да му служимо својом стваралачком делатношћу, да одговарамо на његов позив. Сазнање је велика смелост. Сазнање је увек победа над прастаром, исконском, стрепњом, победа над страхом. Стрепња чини немогућим трагање за истином и сазнање истине. Сазнање је храброст. Ко осећа страх пред традиционалним моралним појмовима и вредностима, који увек имају социјални извор, тај није способан за етичко сазнање, јер етичко сазнање јесте морално стваралаштво. Победа над страхом је духовни сазнајни акт. То, наравно, не значи да се искуство страха психолошки не доживљава. Пролажење кроз такво искуство може бити веома снажно, као што се догодило, на пример, Кјеркегору. Али стваралачко сазнање јесте победа над страхом. Етика није кодификација традиционалних моралних норми и вредности. Етика је смелост у стваралачким вредновањима. O сазнању се још мора рећи да је оно горко и да на ту горчину треба пристати. Онај ко воли само слатко, не може да сазнаје. Сазнање може пружати тренутке радости и највећег узлета, али плодови сазнања су горки. Сазнање у нашем светском еону већ је изгон из раја, губитак рајског живота. Нарочито је горко етичко сазнање, сазнање добра и зла. Али горчина се налази у самом бићу, у његовом паду. Тиме се нимало не подрива вредност самог сазнања. О јабуци убраној са дрвета caзнања добра и зла, о настанку разликовања добра и зла, још ћемо говорити. Али, за дефинисање карактера етичког сазнања треба рећи да је само разликовање добра и зла горко разликовање, најчемерније разликовање на свету. Достојевски каже да је то ђаволско добро и да нас зло сувише скупо кошта. Сазнање је храброст, победа над страхом. Сазнање је горко и оно је пристанак на горчину. Од свих врста сазнања, етичко сазнање је највећа смелост и највећа горчина, јер се у њему разоткривају вредност и смисао живота и у њему се, исто тако, широко отварају грех и зло. Постоји смртна туга у самом разликовању добра и зла, онога што је вредно и онога што је лишено вредности. А то што је та разлика последња, крајња, разлика никако не може бити разлог за утеху. Туга за Богом у људској души повезана је са тугом због могућности да се заувек живи са разликовањем добра и зла, са смртном горчином вредновања. Средишњи значај етике у философском поимању односи се на то да она има посла са грехом, са настанком добра и зла, са настанком разликовања и вредновања. Али разликовање и вредновање имају универзални значај. А етика је шира од оне области која јој се обично одређује. Етика је учење о разликовању, оцени и смислу, тј. y њу, у суштини, спада читав свет у коме се догађа разликовање, доносе оцене и тражи смисао.

Н. Берђајев, О човековом позвању: оглед из парадоксалне етике, Превела Мирјана Грбић, Zepter Book World, Београд, 2000, стр. 19–20.

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Једноставност

Постоје једноставности које су савршенства

– као круг, као кап, као суза, као песма...

као светлост, као рука, као нежност, као сета...

Постоји празнина Смислом испуњена

И недостајање пуно Присуства

Рука за нежност и рука за храброст

– обе су руке што грле бескрај

Постоји тишина за разговор душа

и Душа која говори тишином

Линија живота – и живот који постаје линија

Постоји дубина, светла дубина

пребивалиште огња, дом пламена

искре вечности – вечног тренутка

Постоји човек... у њему човек... у њему Човек

облик и одраз – слика свога Творца

једноставан као круг, као кап, као суза, као песма

благородан као светлост, као рука, као нежност, као сета

– гнездо на грани, птица у гнезду, у птици Небо

Постоји човек... у њему човек... у њему Човек

– у њему Душа савршена као Песма.

ИВО АНДРИЋ, O путовањима

Има путева које нисам ни видео и којима никад нећу ногом ступити – и много их има! – али то је стога што нисам налазио снаге ни времена ни могућности да то учиним. Али нема стазе ни пута којима нисам бар закорачио само ако је то било могућно. У томе нисам познавао страха, умора ни оклевања. И та моја луда и незадржива радозналост била је узрок многих мојих лутања, грешака, бесмислених или наопаких поступака. Она је појела најбољи део моје снаге, али она би се могла назвати и мојим јунаштвом и мојим главним оправдањем; она би могла бити и стваран основ мога поноса, кад бих ја хтео да се поносим и кад би то њој било потребно.

*

Обилазим земље и градове. Ниједно место не напуштам са жаљењем, нигде ме не дочекује радост. Али изгледа да морам до краја живота путовати тако, да бих видео, и да би се видело и знало, какав сам био, а какав сам хтео да будем, да се свет ишчуђава и њише главом, и на туђем примеру учи шта треба чинити, а шта не, како живети, а како не.

*

Велика, дуга и тешка путовања имају бар једну добру страну, поред толиких рђавих: да нас спасавају од површних судова и јевтиних рефлексија, управо том својом дужином и тежином. Гледајући ширину и разноврсност света око себе, човек постаје обазрив у закључцима и избирљив у изразу.  

*

Кад мислим на моја разна путовања, видим да их има од две врсте. Једна, која су са мном заједно израсла, као органска потреба и природна последица мог духовног и физичког развоја. Друга, која су се некако узгред и случајно прилепила за мене, која су ми наметнута од околине и која сам због своје лакомости и непромишљености прихватао, иако су стварно изнад мојих снага и изван мојих жеља и потреба. Она прва причињавала су ми радост и доносила и задовољства и духовне користи, а са ових других враћао сам се изнурен физички и осиромашен духовно.  

*

Путовати значи мењати брзо места, навике и људе са којима се дружиш, значи јаче се нагињати над понор времена. Од тога хвата човека смртоносна вртоглавица и због тога многи зазиру од путовања.

*

Неподношљиво нам се чини увек место на коме смо, а не можемо да увидимо како је свако бежање узалудно и бесмислено, јер што брже бежимо, то ћемо се пре наћи на месту од којег смо побегли, а где год бисмо се путем зауставили, било би исто, или горе. Само узалуд губимо снагу коју би требало утрошити у напор да место на коме смо учинимо подношљивим.

*

Путовања су за мене била увек тешка, и с годинама бивају све тежа. А са чуђењем примећујем да нисам ни у томе сам. Посматрајући људе око себе, видим да је број оних који се на путовању осећају изгубљени – врло велик. Па ипак, сви путујемо.

*

Увек сам се помало плашио великих растојања у градовима. С годинама тај страх расте. Кад дођем у неки велики град, врло се тешко решавам да одем у удаљеније крајеве и непрестано се питам како се ови људи, и поред свих добро развијених саобраћајних средстава, пребацују с једног краја вароши на други.

*

О путовању и путопису.  

Ми бисмо можда могли боље да запамтимо један предео, лепше да кажем нешто о њему, и више да кажемо, кад бисмо га пустили да он говори, а не да ми њему причамо о себи. Али све поквари наша проклета потреба за брбљањем.

*

Сећање на једно путовање, живо и дуго, али нејасно и кратко сећање. Отприлике, као да је на пролећном сунцу, изнад друма којим смо ишли и реке која га је пратила, дуго пловила чудесна мелодија, лака и једноставна на изглед, али неухватљива, и изгубила се тек предвече, са сунцем тога дана; а затим с годинама, заборављена, избледела и истанчала тако да је од ње остала само тонска основа која још једино мом слуху нешто казује, и то само на махове.

*

Aun aprendo.[1]

Кад човек крене на овакав пут, он полази не да пише и поучава него да гледа и слуша и – учи. Све сам ја то већ једном видео у животу, али у младости, а то је исто као да кажем: у сну, јер младост је сан о животу. Младост и сан пролазе, а живот остаје, подмлађује се и рада нове снове и варке.  

*

Ја не путујем по овој земљи са намером да говорим, ни да поучавам, него гледам, слушам, учим и понешто забележим.   

*

Данас људи много путују, јер за то постоје и разноврсне потребе и моћна средства. Времена су таква. Свакако да и ја спадам међу оне који су и по урођеном немиру свога бића и по стварној потреби много путовали. Чиним то и данас. Како немам неких већих друштвених амбиција ни обавеза, а немам ни родбине ни много пријатеља, ја по тим својим путовањима могу боље но и по чему другом да запажам и мерим промене које с годинама настају у мени и на мени.

Путовања, то је за мене одувек био лек који не лечи, али мање или више помаже и доноси пролазно олакшање. У ствари, то и није био лек него – дрога. И ту је, као код сваке дроге, са годинама и честом употребом, дејство бивало све несигурније и слабије. А већ одавно, иако ја то нисам одмах приметио, моја дрога не само да више не помаже него све јаче и очигледније шкоди. Окреће се против мене и против болести због које је узимана, и сама постаје болест.

Путовање је, сад то добро увиђам, увек било више замор тела, опијање духа и расипање времена и снаге него ишта друго. Срећни и паметни мало путују и у тим ретким путовањима налазе све оно што им треба: што човек од путовања жели и може да добије. А несрећни круже и крстаре светом, и узалуд тражећи и никад не налазећи своје путовање, немају користи ни утехе од оног што виде на свом странствовању. Оно што сваки човек треба да нађе остајући код своје куће, то не може наћи у свету, па да очи источиш по туђим хоризонтима.  

Нездрава страст за мењањем места и видика указује се у свој својој самоубилачкој бесмислености тек са годинама. Тело све теже подноси напоре и промене, све се спорије прилагодава наглим променама климе и осталих животних услова. А дух, дух поготову. За сат-два пребацим се авионом с једног краја земље на други, али не дочекујем се радосно на ноге као некад, него падам и куњам данима као пресађена биљка. Не сналазим се, ноћу се будим и питам се где сам то. Са ужасом видим да су моје најбоље мисли, без којих не могу као без најближих и најдражих лица или без неопходних предмета, остале тамо одакле сам кренуо, и да споро стижу за мном, као заборављен пртљаг, споро или никако. Мењати места и прилагођавати се постаје за мене напор који ме убија а не ствара више задовољства као некад. У ствари, увек је то било тако; увек је то за мене био расипнички луксуз који ме је трошио и подгризао, само што је онда имао шта да троши и подгриза, а сад је дошао до живца, до кости и постао неподношљив. Сад видим шта сам и колико сам давао, а ником и ни за што, до само и једино безумној и погрешној представи о себи и свету око себе, представи коју сам, као болест, донео у живот и проносио кроз све године. Тек на путовањима, и тек сада, ја увиђам јасно да сам преварен и заведен живео туђим животом, путовао за другог, бацан од једне поште до друге, као погрешно упућена пошиљка.

*

Желео је да свуда буде и све види, а није волео да путује. Целог живота разапињала га је та противречност. И умро је, а није успео да јој нађе решења.  

*

Кад би неко израчунао (кад би о томе вредело водити рачуна) колико сам времена и снаге изгубио на својим путовањима за последњих четрдесет година, изишла би сума напора довољна за читав један живот људски можда. Ја сам на путовања трошио не само новац и време него и снагу живаца и маште, јер у путовања треба урачунати и дуге, углавном излишне припреме у машти и у стварности. И томе треба додати да је највећи део тих путовања био без нарочитог смисла и да ми је ретко када доносио задовољства. Просто једна нездрава потреба. А колико сам се у тим путовањима трошио, види се најбоље по томе што сам за време два велика рата (1914-1918. и 1941-1944), када сам био присиљен да седим на једном месту, написао готово највећи део својих радова. Истина је, с друге стране, да сам у оно што сам написао унео много тога што сам видео и доживео на тим узалудним путовањима.

*

Свако своје путовање ја сам у мислима прешао бар стотину пута пре него што сам га извршио, али не и после, у сећању.  

*

Путовања? Чему? Зашто тражити туђа лица и нове пределе да из њих, као из разасутих слова, слажеш увек исти одговор на увек иста питања. Зар није боље остати кодкуће, боље и достојније? Смрт ће доћи и тамо.  

Кад помислим да сам се некад чудио забелешци (Раула) Валерyја о бесмислености путовања, а сад бих је и ја могао написати и потписати! Изгледа ми као да сам изневерио своју луталачку младост, али то је нетачна самооптужба. Изневерава, изгледа, она мене.   

*

Тек кад човек престане да путује, и кад може само да прати одласке и повратке других, и кад научи да пажљиво слуша њихова причања – тек тада њему се, слушајући и гледајући друге, открива право значење путева и путовања.

Иво Андрић, Предели и стазе: путописна проза, приредила Жанета Ђукић Перишић, Дерета, Београд, 2016, 261–267.

---

[1] Још увек учим.

НИКОЛАЈ Берђајев, Етика стваралаштва II (Љубав није извор стваралаштва, љубав јесте стваралаштво)

 Унутар хришћанског света одвија се борба између два морална правца: смирења и стваралаштва, морала личног спасења и страха од пропасти и стваралачког морала вредности, морала сопственог жртвовања ради преуређења и преображаја света. И смирење и стваралаштво засновани су на жртви, али жртва смирења и жртва стваралаштва се разликују. Жртва смирења може бити спремност на одрицање од личног стваралаштва, али уз стално размишљање о личности, о њеном савршенству; жртва стваралаштва, пак, може бити спремност да се заборави на личност и мисли само на вредности и савршена дела света, али уз потврђивање личног стваралачког надахнућа. Жртва је ту повезана са савршенством различите врсте. Религиозни морал смирења који има (...) дубоки онтолошки смисао, лако може да се изроди. У том случају он захтева да се порекне и жртвује свако стваралачко надахнуће, чак и надахнуће љубави према ближњем, y име апстрактне идеје личног савршенства и богопослушности. Смирење је парадоксално, као и све на свету и чак може да се претвори у одрицање самог савршенства. Није смирење, него гордост бити сувише савршен, добар, љубећи. Тада је човек у власти лажне представе о Богу као о некоме ко од човека првенствено тражи жртве и страдања, покорност и послушност. Смирење може непријатељски да се односи не само према стваралаштву, већ и према човековом моралном животу. Оно се претвара у сујеверје. Наш религиозни живот је до дана данашњег пун идолопоклонства, а ослобађање од њега је велики морални задатак. Стваралаштво је, по својој природи, супротно идолопоклонству и у томе је његов велики значај. Разоткривање вредности људске индивидуалности, што као свој задатак поставља етика стваралаштва, истовремено је ослобађање од неподношљивог страха личности за себе и за своју моралну судбину, страха који рађа идолопоклонство и cyјеверје. Човек који ствара, чији је дух усмерен на предметне. вредности, престаје да буде дрхтави створ. Стваралаштво, стваралачко надахнуће, јесте победа над страхом, тј. над основним афектом живота који је плод првог греха. У моменту стваралачког узлета уметник или научник се ослобађа страха. Касније, враћајући се обичном животу, он опет доживљава страх. Тај страх он може да осећа чак и у односу на сопствено стваралаштво, уколико њиме овлада жудња за успехом и славом, уколико западне у самодовољност и обоготвори своје стваралаштво. Али, сва та стања немају ничег заједничког са чистим стваралаштвом.  

У исто време, етика стваралаштва је етика усмерена на победу вечности над временом. Стваралаштво се одиграва у времену. Али стваралачки акт је усмерен ка вечном, ка вечној вредности, ка вечној истини, ка вечној правди, ка вечној лепоти, ка Богу и ка божанској висини. Сви производи стваралаштва могу бити временити и пролазни, али сам стваралачки огањ јесте огањ вечности, у коме би морало да сагори све што је привремено. У томе је трагедија стваралаштва. Оно жели вечност и вечно, а гради оно што је привремено, гради културу у времену, у историји. Стваралачки акт је ослобађање од ига времена, уздизање ка божанском. Творац-проналазач у области материјалног живота, напушта у стваралачкој озарености земљу и време, он гради машину која може постати оруђе борбе против вечности. Све је то увек иста, основна противречност у грешном свету. Стваралаштво је борба против последица греха, откривање човековог истинског позвања, јер стваралаштво се изопачава грехом и бива повучено надоле. Зато етика стваралаштва учи о мучним борбама људског духа. Стваралаштву је потребно прочишћење у огњу прочишћења. Стваралаштво у култури се до те мере изрођује и разлаже да долази до духовне реакције против сваког стваралаштва, повезаног са потребом за аскезом и напуштањем света. Такво изрођавање стваралаштва видимо у многим токовима савремене књижевности и уметности, где се дух вечности коначно препушта пролазном духу времена. Видимо га у неподношљивој самодовољности научника и у образовању религије науке. Видимо га у социјалном и политичком животу, где борба за власт и интересе уништава стваралачки порив ка социјалној правди. Похота живота у свим областима побеђује стваралачку ватру духа. Похота живота у свим областима управо је начело директно супротно стваралаштву. Стваралаштво је победа над похотом живота. Похота живота се побеђује смирењем и стваралаштвом. Душа се боји празнине. А онда, када у њој нема вредног, позитивног, божанског садржаја, испуњава је лажно, ђаволско стање. Када је душа у стању празнине, она осећа досаду која је истински ђаволско и страшно стање. Злу похоту и зле страсти, у знатној мери, рађају досада и празнина. Тешко је борити се са том досадом и празнином путем апстрактног добра, апстрактне доброте. Ужасно је то што врлина човеку понекад изгледа смртно досадна. А тада врлина не може бити спас. Охлађена врлина, лишена стваралачке ватре, увек је досадна и не спасава. Да би се та досада по! бедила треба запалити човека. Досадна врлина то је рђав лек против досаде празнине. Досада је одсуство стваралаштва. Све што није стваралачко, досадно је. Добро је смртно досадно, ако није стваралаштво. Никакво правило и норма не могу да спасу од досаде и ружне похоте коју она рађа. Похота и јесте излазак из чамотиње кроз зло, кад се покаже да добро не представља излаз. Ето зашто је зле страсти веома тешко, скоро немогуће победити негативно, кроз негативну аскезу, кроз негативну забрану. Зла похота, зла страст, може се победити једино позитивно, супротном, стваралачком духовном снагом. Стваралачка ватра, ерос божанског, побеђује похоту и зле страсти. У том огњу сагорева зло, нестају досада и лажни нагон које је она изродила. Воља за зло у суштини је беспредметна, и може се победити само предметном вољом, усмереном ка вредном и божанском садржају живота. Чисто негативна аскеза, усредсређена на грешну и злу жудњу и нагоне, не доприноси просветљавању душе, она у души згушњава мрак. Зато се мора потврђивати не етика уништења воље, већ етика просветљења воље, не етика уништења човека и његовог спољног потчињавања Богу, већ етика стваралачког човековог остварења онога што је у животу божанско – правде, истине, лепоте, вредности. Сакаћење и сушење људске душе путем апстрактне врлине, апстрактне идеје, претворене у норму и правила, може да победи само етика стваралаштва. Идеје правде, истине, лепоте морају да престану да буду норме и правила живота и да постану енергија живота, унутрашњи, стваралачки огањ у човеку.  

Хришћански учитељи духовног живота стално говоре о грешним страстима и о борби са њима. Они су у праву. Наравно, грешне страсти муче човека и обогаљују му живот. Али, заједно с тим, страсти су материјал који може бити прерађен у највиши квалитативни садржај живота. Без материјала страсти, без несвесне стихије живота и стваралаштва, људска врлина је сува и смртно досадна. И сами црквени оци кажу понекад да страсти могу да се претворе у врлине. То потврђује да се у борби са страстима не треба задржати искључиво на негативном гледишту, нити користити само негативни аскетизам. Потребно је постићи позитивна стања у која ће просветљене, преображене сублимиране страсти ући, уместо да буду истребљене и уни– штене. Таква је, пре свих, најкрбнија страст палог човека –– полна страст. Њу је немогуће напросто уништити и искоренити; јалово је, па чак и опасно, концентрисати се на негативну борбу са њом. У терминологији савремене психологије и психопатологије поставља се питање сублимације полне страсти. Отварају се многи путеви за човекову борбу са грешном полном страшћу. Свако снажно и стваралачко, надахнуто, душевно и духовно стање превладава и преображава полну страст. Доживљај снажне еротске заљубљености може да ослаби полну страст и примора човека да заборави на физиолошку полну потребу. Тај парадокс је добро познат и проверен у искуству. Доживљај снажног осећања жалости и саосећања, такође, може да паралише полну страст и примора човека да на њу заборави. Енергија полне страсти, преображена и сублимисана, може да постане извор стваралаштва, стваралачког надахнућа и узлета. Стваралаштво је несумњиво повезано са енергијом пола, повезано је са праизвором стваралачке енергије, оно може да пређе у друге облике енергије, као што кретање прелази у топлоту. Стваралаштво је повезано са првобитном основом живота и означава само извесну духовну усмереност, интенцију те примарне животне енергије. Читав проблем је да се открију путеви стваралачког духовног усмерења, које је супротно усмерењу које није духовно, у коме се у полним страстима троше духовне снаге. (...) Љубав може да победи полну страст која мучи човека. Али жртвовање љубави, њено потискивање у себе у име стваралаштва, може да постане извор људског стваралаштва. Већ сам указао на ту појаву на примеру Кјеркегоровог живота, који се одрекао вољене невесте, као и на примеру Ибзеновог живота, код кога се та појава одразила y стваралаштву. Бесполност је за стваралаштво неповољна исто колико и трошење животне енергије у полним страстима.

Али, велики део, такозваних, грешних страсти такође подлеже сублимацији, духовном претварању у извор позитивног стваралаштва. Етика закона са својим легалистичким врлинама не жели за то да зна. Али, зато зна етика стваралаштва са својим стваралачким и динамичким врлинама. Грци су знали да чак и мржњу, која је веома зло и грешно човеково стање, преобразе y племенито такмичење. Истом преображају подлежу и гнев, и частољубље, и љубомора, и страст према коцки. Љубав је некаква универзална енергија живота која поседује способност да зле страсти претвара у стваралачке. Јер, и жеђ за сазнањем је љубав извесне интенције, љубав према истини, што философија и означава. То исто треба рећи и о љубави према лепоти, о љубави према правди. Зле страсти прелазе у стваралачке страсти преко ероса. И зато је, за разлику од етике закона, етика стваралаштва еротска етика. Ипак, љубав постаје снага која претвара зле страсти у стваралачке страсти тек када је сама по себи вредна, када се не третира као средство за спасавање душе. Љубав, као и добра дела која су корисна за спасење душе, не може бити извор стваралаштва, стваралачког односа према животу, не може бити зрачење енергије која даје и просветљује живот. Љубав није само извор стваралаштва, сама љубав према ближњем, према човеку, већ јесте стваралаштво, јесте зрачење стваралачке енергије која поседује радиоактивност. Љубав је радијум у духовном свету. Етика стваралаштва позива на реално, енергетско остваривање саме истине, самог добра, духовности, просветљења живота, а не на симболичко и условно остваривање добра кроз аскетске вежбе, добра дела, итд. Стваралачка етика захтева у сваком човеку љубав према његовој стваралачкој слици, лику и обличју Божјем у њему, тј. према самом човеку, као вредности по себи, а не само према Богу у њему, не само према добру у њему, према истини у њему, према натчовечном у њему. Зато је неизвесно зашто се човек воли, ни ради чега се воли. Не може се волети због заслуга, и у томе љубав личи на благодат дату бесплатно, не према заслугама, дату ни због чега. Љубав је благодатна енергија која зрачи. Схватање љубави према ближњем као средства за спас душе јесте највеће искривљавање природе љубави, несхватање љубави. То је легалистичко извртање хришћанства. Љубав се схвата као закон за чије испуњење човек добија награду. Погрешан је, такође, и сваки идеализам који зна за љубав према идеји, али не зна за љубав према човеку, и увек је спреман да претвори човека у оруђе те идеје. На тој основи рађају се религиозни формализам и религиозно фарисејство које увек представља одрицање љубави. Само религија закона одбацује човека који је непокоран Божјој вољи. И само етички идеализам одбацује човека који је непокоран идеји. Такво одбацивање непознато је религији искупљења и непознато је етици стваралаштва. Хришћанска религија је поставила човека изнад суботе, а етика стваралаштва у целини прихвата ту апсолутну истину. За етику стваралаштва човек је вредност по себи независно од идеје коју носи, а животни задатак је зрачење стваралачке енергије у правцу живота, енергије која просветљује, јача и преображава. Зато она не суди, она даје живот, добија живот, повећава квалитет и вредност садржаја живота. Трагедија етике стваралаштва повезана је са сударом вредности и добара, за које се подједнако сматра да заслужују стваралачки напор. Зато етика стваралаштва увек претпоставља жртву.

Николај Берђајев, О човековом позвању: оглед из парадоксалне етике, одломак из огледа «Етика стваралаштва», превела са руског Мирјана Грбић, Zepter Book World, Београд, 2000, стр. 148–153.

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ, Етика стваралаштва I (о природи стваралаштва)

У Јеванђељу се непрекидно говори о семену које, када падне на добро тло много плода донесе, о талентима који су човеку дати и који треба да буду враћени обогаћени. То, заправо, Христос прикривено, у алегоријама, говори о човековом стваралаштву, о његовом стваралачком позвању. Закопавање дарова у земљу, тј. одсуство стваралаштва, Христос је осудио. Читаво учење ап. Павла о разноврсним човековим даровима јесте учење о човековом стваралачком позвању. Дарови су дати од Бога и они говоре о стваралачком позвању. Ти дарови су различити, а свако је позван на стваралачко служење према посебном дару који му је дат. Зато се не може рећи, као што се обично говори, да се у Светом писму, у Јеванђељу, ништа не говори о стваралаштву. Говори се, али треба умети прочитати, треба погодити шта Бог жели и очекује од човека. Стваралаштво је увек прираштај, додавање, грађење новог, оног чега није било у свету. А проблем стваралаштва јесте у томе да ли је могуће ново, оно чега није било. Стваралаштво је, по самој својој суштини, стварање ни из чега. Ништа је постало нешто, небиће је постало биће. Стваралаштво претпоставља небиће, као што код Хегела настајање претпоставља небиће. Стваралаштво је, попут Платоновог Ероса, дете оскудице и обиља, помањкања и вишка снаге. Стваралаштво је повезано са грехом и, истовремено, оно је жртвено. У правом стваралаштву увек постоји катарза, очишћење, ослобађање духа од душевно–телесне стихије, или превладавање душевно-телесне стихије путем духа. Стваралаштво се принципијелно разликује од еманације и рођења. У еманацији долази до емитовања и одвајања материје. Стваралаштво, такође, није прерасподела материје и енергије као у еволуцији. Еволуција не само да није стваралаштво, она је супротна стваралаштву. У еволуцији се не ствара ништа ново, само се смењује старо. Еволуција је нужност, стваралаштво је слобода. Стваралаштво је највећа тајна живота, тајна појаве новог, оног чега није било, што се ни из чега не изводи, ни из чега не проистиче, ни из чега не рађа. Стваралаштво претпоставља ништа. Taj меон је тајна исконске, примарне, пресветске, пребивствене слободе у човеку. Тајна стваралаштва управо je тајна слободе. Стваралаштво је једино и могуће из бескрајне слободе, јер је само из бескрајне слободе могуће стварање новог, чега није било. Од нечега, од бића, немогуће је саздати ново, оно чега није било. Могуће је само проистицање, рађање, прерасподела. Стваралаштво је, пак, пробој из ничега, из небића, из слободе у биће и свет. Тајна стваралаштва разоткрива се у библијско–хришћанском миту о Божјем стварању света. Бог је створио свет ни из чега, тј. слободно и из слободе. Свет није био еманација Бога, рађање или еволуција, већ стварање, тј. апсолутна новина, оно чега није било. Стваралаштво је у свету и могуће једино због тога што је свет створен, што постоји Творац. А човек, кога је створио Творац према свом лику и обличју, и сам је творац и позван је да ствара. Али стварање је веома сложено. Оно подразумева не само слободу, исконску, меоничку, нестворену човекову слободу; оно, такође, подразумева дарове које су човеку дати од Бога–Творца, исдразумева свет као арену стварања. Човеково стваралаштво претпоставља три елемента – елемент слободе, захваљујући којој је једино и могуће стварање новог и оног чега није било, елемент дара и с њим повезаног позвања, и елемент већ створеног света, у коме се обавља стваралачки чин, и из кога човек узима материјале. Није човек сам виновник свог дара и свог генија. Он га је добио од Бога и зато себе доживљава као да је у руци Божјој, као да је оруђе Божјег дела у свету. Нема ничег смешнијег и жалоснијег него бити поносан на сонствени геније. Још се и може бити поносан на своју светост, али не и на свој геније. Зато геније осећа да не делује сам, већ да је опседнут Богом, да је оруђе Божјих дела и намера. Сократов демон није он сам, већ биће које се у њега уселило. Стваралац стално осећа да је опседнут демоном, генијем који га је запосео. Воља за генијалност само је откривање дара датог одозго, кроз слободу. Исто тако, човек не може да црпи материјал за стварање из самог себе, из сопствених недара, из ништавила. Природа стваралачког акта је брачна, она је увек сусрет. Стваралачки материјали узимају се из света који је створио Бог. То видимо у свим врстама уметности. То видимо у свим проналасцима и открићима. То видимо у стваралаштву сазнања, у философији која подразумева биће и свет који је створио Бог, свет предметне реалности, без којих се мишљење одвија у празнини. Бог је човеку дао стваралачки дар, таленат, геније, дао му је свет у коме и кроз који треба да се одвија стваралачки чин. Од Бога долази позив да човек изврши стваралачки чин, да оствари своје позвање, и Бог чека одговор на свој зов. Човеков одговор на Божји зов не може сасвим да се састави од елемената које је дао Бог и који од Бога потичу. Нешто мора да потекне и од човека и то је оно што, првенствено, и чини стваралаштво, стварање новог и оног чега није било. То нешто није нешто, већ ништа, оно је слобода без које нема стваралачког чина. Слобода, која није ничим детерминисана, одговара Божјем позиву на творачко деловање, али она тај одговор даје сједињена са даром, са генијем добијеним од Бога приликом стварања, и с материјалима који се налазе y створеном свету. Човеково стваралаштво ни из чега треба схватати у смислу човековог стваралаштва из слободе. У свакој стваралачкој замисли постоји елемент примарне слободе која ничим није детерминисана, бескрајне слободе која не долази од Бога, већ иде ка Богу. Божји зов је упућен том бескрају и од бескраја чека одговор. Тај бескрај слободе постоји у сваком стваралаштву, али је стваралачки посао до те мере сложен, да у њему није лако открити примарни елемент. Стваралачки акт је, такође, узајамно деловање благодати и слободе, које иду од Бога ка човеку и од човека ка Богу. Стваралачки чин се може, првенствено, описати терминима благодати, благодатне опседнутости и надахнућа. Али надахнуће је немогуће без слободе. Платонизам је философија која није погодна за тумачење стваралаштва као изградње новог и оног чега није било.

У стваралаштву постоје две различите стране, два различита акта и, у зависности од тога на коју се страну усредсређујемо, ми различито описујемо стваралаштво. У стваралаштву постоје унутрашња и спољна страна. Постоји првобитни стваралачки акт, у коме човек као да стоји пред лицем Божјим, и постоји секундарни стваралачки акт, у коме човек као да стоји пред лицем људи и света. Постоји примарна стваралачка интуиција, стваралачка замисао уметника, кад он чује симфонију, када му се указује сликарски лик или лик песнички, изнутра, кад је то још неизражено откриће и проналазак, унутрашњи стваралачки чин љубави према човеку, која се још ни на који начин није изразила. У том стваралачком чину човек стоји пред Богом и још није обузет реализацијом у свету и за људе. Ако ми је дато сазнање, онда то сазнање није књига коју сам написао и није научно откриће које сам формулисао за људе, а које улази у круг људске културе. То је, пре свега, моје унутрашње сазнање које је свету још непознато и ниje изражено за свет, тајанствено је. То je право првородно сазнање, моја права философија, док стојим пред тајном бића. Следи секундарни стваралачки акт, повезан са чињеницом да је човек социјално биће, реализација производа стварања. Пише се књига. И ту се појављује оно што се у стваралаштву назива мајсторством, уметношћу. Примарни стваралачки акт уопште није уметност. Уметност је секундарна и у њој се стваралачки огањ хлади. Свака уметност је потчињена закону, и у њој, као примарном стваралачком чину, делују благодат и слобода. При реализацији производа стваралаштва човека је већ везао свет, везали су га материјали света, он зависи од других људи, он је отежао и охлађен. Увек постоји трагичан несклад између стваралачког изгарања, стваралачког огња у коме се замећу стваралачка замисао, интуиција, лик, и хладноће реализације стваралаштва у оквиру закона. Хлађење, гашење огња, постоји у свакој књизи, слици, ста– туи, добром делу, социјалној установи. Вероватно су у свету постојали и постоје ствараоци који нису успели да се изразе, код којих је било унутрашњег огња и унутрашњег стваралачког чина, али није било реализације, нису саздани производи. Људи, међутим, стваралаштвом називају настајање охлађених производа. И закон класичног стваралаштва захтева максималну охлађеност. Стваралачка ватра, стваралачки узлет, усмерени су на изградњу новог живота, новог бића, али се као резултат добијају охлађени производи културе, културне вредности, књиге, слике, установе, добра дела. Јер, добра дела су такође хлађење стваралачког огња љубави у људском срцу, као што је философска књига хлађење стваралачког огња сазнања у људском духу. У томе је трагедија стваралаштва и граница људског стваралаштва. У тој крајности постоји страшни суд над људским стваралаштвом. Унутрашњи стваралачки чин морао би у свом огњеном кретању да напусти тежиште “света“ и да постане “превладавање света“. У својој спољној реализацији, у производима културе, стваралачки чин се налази у власти “света" и окован је “светом". Али стваралаштво које је огњено кретање из бескрајне слободе мора не само да се успиње, већ и да силази, и да саопштава људима и свету оно што је настало у стваралачком поимању, замисли, лику, да се потчињава законима реализације производа, мајсторства, уметности.

Стваралаштво је по својој природи генијално. И човек је, као стваралац, створен као генијално биће. Човекова генијалност одражава y њему лик Бога–Творца. Генијалност није идентична генију. Генијалност не означава да човек има огроман дар да пише уметничка дела или философске књиге, да управља државом или да открива и проналази. Генијалност мора да се сврста y унутрашње стваралаштво, а не у савремену реализацију стваралаштва у производима. Генијалност је целовит квалитет људске личности, а не специјални дар, и сведочи о томе да се човек пробија ка праизвору, да је стваралачки процес у њему првородан, а не одређен социјалним наслагама. Могуће је да то не буде праћено одговарајућом способношћу реализације, вештином, мајсторством. Спој генијалне природе и првородног стваралачког процеса, који се пробија ка праизворима, са изузетним даром, талентом за реализацију стваралаштва у производима, управо и чини генија. Али генијална може бити и љубав мушкарца према жени, мајке према детету, генијална може бити брига према ближњима, генијална може бити унутрашња интуиција људи, која се не изражава у производима, генијално може бити и то што се човек мучи над питањем о смислу живота и тражењем истине живота. Светитељу може бити својствена генијалност у самостварању, у претварању самога себе у савршено, озарено створење, иако он не може да ствара никакве производе. Лажно је свако упоређивање људи према њиховој генијалности и даровитости, јер то је одрицање индивидуалности. Постоје велика туга и јад, који су повезани са стваралаштвом. Стваралаштво је велики неуспех, чак и у својим најсавршенијим производима, који никада у потпуности не одговарају стваралачкој замисли. Постоји трагични конфликт стваралаштва и личне савршености. Снага, величина, генијалност стваралаштва, потпуно су несразмерни степену савршености који је постигао човек. Стваралац, чак велики стваралац, може бити пусти бекрија, може бити најништавнији од све деце ништавног света. Тај проблем је снагом правог генија поставио Пушкин изрекавши дивне мисли о стваралаштву. Стваралачки геније се даје човеку ни за шта, није повезан са религиозним или моралним човековим напором да постигне савршенство, да се преобрази. Стваралаштво, некако, као да стоји изван етике искупљења и претпоставља другачију етику. Стваралац се оправдава својим делом, својим стваралачким подвигом. И ту се срећемо са својеврсним моралним парадоксом. Ствараоца и стваралаштво не интересују спасење и пропаст. Стваралац у свом стваралаштву заборавља на своју личност, на себе, одриче се себе. Стваралаштво носи изразито лични карактер и, истовремено, оно је заборав личности. Стваралаштво увек претпоставља жртву. Стваралаштво је увек самоодређење, излазак из оквира сопственог затвореног личног бића. Стваралац заборавља на спасење, он размишља о натчовечанским вредностима. Стваралаштво је најмање од свега егоистично. У егоцентричном расположењу ништа се не може створити, немогуће је препустити се надахнућу и замислити бољи свет. Парадокс је у томе што аскетско искуство урања човека у самога себе, усредсређује га на сопствено савршенство и спасење, а стваралачко искуство ослобађа човека од самога себе и усмерава га на виши свет. У стваралаштву постоји права аскеза и право самоограничење, али друге врсте. Хришћански правац, који предлаже да се, најпре, треба позабавити аскезом и постићи савршенство, а тек онда стварати, нема ни најмању представу о стваралаштву. У стваралаштву постоји аскеза, али је она другачијег квалитета него што је то аскеза усмерена на лично усавршавање и лично спасење. Никаквом аскезом не могу се достићи не само геније и таленат, већ ни најмањи дар и способности. Јер, стваралачка генијалност се не зарађује, она се бесплатно дарује одозго, као благодат. Од ствараоца се захтева стваралачки напор његове првородне слободе, а не аскетски подвиг самоусавршавања. Да је Пушкин почео да се бави аскезом и самоспасењем, вероватно више не би био велики песник. Стваралаштво је повезано са несавршенством. А савршенство може бити неповољно за стваралаштво. У томе је сва морална парадоксалност проблема стваралаштва.

Кад човек ступи на пут самоусавршавања, свеједно да ли католичког, православног, толстојевског, самоусавршавања јоге, теософског или каквог другог, може се показати да је он за стваралаштво изгубљен. Стваралаштво претпоставља заборав личног савршенства, подразумева жртвовање личности. Пут стваралаштва је херојски пут, али је то другачији пут од пута личног усавршавања и спасења. Стваралаштво је потребно за Царство Божје, за Божја дела у свету, али уопште није нужно за лично спасење. Или, ако је и нужно, онда је то само зато што се стваралац оправдава стваралаштвом. Немогуће је стварати ако се непрестано осећа једино грешност, ако се осећа једино смирење. Стваралаштво означава прелазак душе у други план бића. А душа може да живи истовремено у различитим равнима бића, може бити на висини и у низинама, може смело да ствара и смерно да се каје. Али стваралаштво у свим сферама, и у сфери чисто моралној, јер морално стваралаштво постоји, говори о оном човековом начелу на коме може бити изграђена другачија етика, него што је етика закона и етика искупљења. Стваралаштво је оно што највише личи на човеково позвање које претходи првом греху, оно што се, у извесном смислу, налази c “оне стране добра и зла". Пошто је људска природа грешна, грех искривљује и изопачава стваралаштво, па је могуће и зло стваралаштво. Једино стваралаштво говори о човековом позвању и Његовој мисији у свету. Закон ништа не говори о позвању, етика искупљења, сама по себи, о томе такође не говори. Уколико Јеванђеље и апостол Павле говоре о човековим даровима и човековом позвању, онда је то једино зато што излазе ван граница тајне искупљења греха; Истинско бивствено, стваралаштво увек је у Духу, у Духу Светом, јер се једино у Духу догађа оно сједињавање благодати и слободе које видимо у стваралаштву. Па, какав је онда значај стваралаштва у етици? Тај значај је двојак. Пре свега, етика мора да постави питање значаја сваког стваралаштва, чак и када то стваралаштво нема непосредне везе са моралним животом. Сазнајно стваралаштво или уметничко стваралаштво има морални значај, јер све што ствара више вредности има морални значај. Друго, етика мора да постави питање стваралачког значаја моралног чина. Сам морални живот, моралне оцене и дела носе стваралачки карактер. Етика закона и норме још не подразумева стваралачки карактер моралног чина, те је неизбежан прелазак на етику стваралаштва, етику истинског човековог позвања и мисије. Стваралаштво, стваралачки однос према целокупном животу, није човеково право, већ човеков дуг и обавеза. Стваралачки напор је морални императив, и то у свим областима живота. Стваралачки напор y caзнајном и уметничком чину има моралну вредност. Остваривање истине и лепоте такође је морално добро. Али у етици стваралаштва може да се открије нови конфликт између стваралаштва савршених културних вредности и стваралаштва савршене људске личности. Пут стваралаштва, такође, је пут моралног и религиозног савршенства, пут остваривања пуноће живота. Тако често цитиране Гетеове речи: “... сива је свака теорија, a вечно је зелено дрво живота" – могу се окренути: “Сив је сваки живот, а вечно је зелено дрво теорије." А ево шта би то значило. “Теорија" је стваралаштво, то је Платон или Хегел; “живот" не може бити сива свакодневица, борба за егзистенцију, породичне зађевице, неуспеси, разочарања и слично. У том смислу теорија може имати карактер моралног успона.

Николај Берђајев, О човековом позвању: оглед из парадоксалне етике, одломак из огледа «Етика стваралаштва», превела са руског Мирјана Грбић, Zepter Book World, Београд, 2000, стр. 138–144.