ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ, Посланица

Боже, ја знам да ме ти не познајеш,

случајно рука твоја живот ми је дала,

случајно она диза ме и обара,

Боже, теби је свеједно да ли је зала

пун живот мој, или добара.

Мада смо били у твом крилу, заборављаш на нас

као ми давно расуте снове,

не тиче се тебе да ли смо плакали данас,

ни где ћемо пролити сузе нове.

Ја знам да ти све нас уједно врсташ,

да душа моја утешна је варка,

исто смо пред тобом ја и паук крсташ

и на каменој плочи шарка;

исто је пред тобом потока жубор и мој глас;

једно су уздах мој и мирис из башта;

померити се неће ниједна трун ни влас,

над звездама, што ја на земљи испаштаʼ.

Пред лицем твојим једно су стена груба,

и срце моје, и рубини, и топази;

ни кад станем престолу твом крај светлог руба,

познати ме неће око твоје, и ако ме опази.

И кад год сиђеш у живота овог таму

као постање, цветање и смрт,

свуд ходи душа твоја кроз себе саму

као кроз туђи врт.

Миодраг Павловић, Антологија српског песништва (осмо издање), СКЗ, Београд. стр. 276-277.