15. април (1880)
Блага сета је истинска природа праве љубави: елемент жеље из срца и причешћа.
Блага сета је истинска природа праве љубави: елемент жеље из срца и причешћа.
Колико је само
цветова на овом свету, који су натприродног порекла, и који вену у овдашњој
клими и, истину говорећи, јесу видовити весници, поузданији гласници бољег постојања.
Међу те цветове убрајају се, пре свега, религија и љубав.
Највиша срећа је
знати да су врлина и доброта у онима који су вољени. Највиша брига је она која
се тиче племенитости њихове душе.
Сачувати код
Бога сву његову пажњу и бдети над сваким тренутком кад зрак небеског спокоја
или божанског убеђења долази да прожме нашу душу, ето које је највеће
доброчинство које бисмо могли да видимо за оне који су вољени и за себе саме.
16. април
Радовање
постепено јењава, кида све споне. Стога ово расположење не погодује ниједном
стању нити добу старости кад је врхунска дужност и света обавеза очувати те
споне и ојачати их. Супрузи не би требало више да посећују празновања младих
без ужета које их повезује. Извесна сила теже неке нежне благости нужна је модулација
у њиховој души и њиховој судбини, као што је и њихова вокација јасна свест и
спасоносна заштита онога што их међусобно сједињује заувек.
Онај коме је
једног дана постало јасно да је свет – краљевство Божје, онај кога је то
неизмерно уверење прожело једном у својој бескрајној пуноћи, тај ће бити утешен
на мрачним путевима живота, и на олује и опасности ће гледати с дубоком
божанском ведрином.
17. април
Чедно срце, и
познавати себе у доброј вољи и похвалној активности, ето шта предњачи међу свим
средствима самоумирења, што је први од свих умирујућих лекова.
23. април
Где ће дете
уснути с већим осећајем безбедности него у соби свог оца?
25. јун
Изненадне олује
и други потреси који наилазе и прекидају ток грађанског живота јесу поетски
упади и исцељења смисла и радости живљења, који су били утрнули.
22. јул
Постоји бескрајна
количина незнаних несрећа, али свакако постоји и бескрајан број Божјих
доброчинстава која су нам незнана.
Спољашње
околности апсолутно не одлучују о нашој личној срећи или несрећи. Али, то су
само поуке времена које припадају произвољном језику неког унутрашњег и
непознатог духа чија присутност или одсутност одређују нијансе које сматрамо да
су наше. Истинско стање среће или несреће заправо је неодредиво, и јесте строго
индивидуално.
Сваки час кад
неко пред нама говори о несрећи јесте час обједињења молитве и саздавања.
27. јул
Трептети, нећу
више; хоћу да слегнем своју радост
И да се
задовољим циклусом свог живота.
Тренут је само
довољан, кад ми је Бог био дат,
За који вреди
патити дуже него годинама.
Ко истрајно
мисли на бесконачну неизвесност људске среће, среће сваког понаособ, моћи ће,
напослетку, да постане одважан и неосетљив.
Све што је страх
и неспокојство долази од ђавола. Одважност и радост су од Бога.
Шта је један час
страха, једна распета ноћ, један тегобни месец јада, с обзиром на вечност,
блажено почивање у вечности?
Да ли је Јулија[1] са
мном срећнија и сигурнија него с Богом?
Само вере,
Господе, поверења.
Ни за себе,
онда, ни за вољену, нимало не стрепим.
Будућност није
намењена болеснику: једино поглед крепког и здравог може срчане да се иигуби у
њеним чудесним таласима. Несрећа је позив Богу. Свети можемо бити само путем
несреће, и зато су некада свеци сами ужурбано тражили несрећу.
Тамо где су Еразмо
и Сона, ја могу да будем спокојан.
Певајмо у
Господњу небеску славу,
Светлост и вера
силазе на нас с висина.
Све што називамо
случајност, јесте од Бога.
Није ли и
Христос требало да види како његова Мајка бескрајно пати? Ах, знао је он шта ми
осећамо кад видимо патњу, пошто ми патимо за оне за које нас везује љубав.
Око тебе је
толико бића која те воле, а тако мало се наслађујеш њиховом љубављу!
Љубав би, право
говорећи, морала да буде стварна утеха и истинска радост живљења правог хришћанина.
Кад се физичко
неспокојство не би само претварало увек у неспокојство душе! На телу се увек може
радити; али, над душом бисмо морали непрестано да покушавамо да загосподаримо,
уз Божју помоћ, тако да бисмо били потпуно у миру.
Нека душа буде у
миру, а онда ни тело неће заостајати да се такође смири.
Каква би то
срамота била ако не бисмо били кадри да овладамо сопственим идејама и мислимо
оно што хоћемо! Тражи од Бога сарадњу: да ти помогне у протеривању преплашених
мисли, да ти омогући да их избришеш из себе. Знај само, научи да препознаш колико
је лажна свака преплашена мисао чим те обузме. Јоште колико ствари бивају
могућне помоћу ватре– не молитве и постојане речи! Чим те страх обузме и
склизнеш у тугу, чим у теби почну да делују болне идеје, одмах почни у срцу да
молиш, и све што је добро унеси у срце. Ако ти то не пође за руком у први мах,
ипак ће једном сигурно успети.
Кад вам је Бог у
срцу, ни глава није празна. У души постоји само једно неизмерно полетно и
узвишено осећање. Тамо одакле Бог гледа, нема облака – све је ту иста
блиставост, једна једина дивота. Одрастао човек је нешто друго од детета.
Сазревање, осамостаљење, својство да будете човек, потиче од Бога. Људи у
древним временима увек су били весели. Оно што данас одмах не помаже нити лечи,
помоћи ће или излечити касније. Само не губите срчаност, не губите веру. –
Замисли да си срео неког странца и да би хтео да га утешиш: неће ли ти често
долазити да му рекнеш: „Размислите, господине, не правите децу!“
(...)
1. септембар
Данашњи дан ми
је био изузетно благословен. Тек неколико лаких наступа страха, јутрос. Али,
после тога, током остатка дана, осећао сам се неизрециво миран, јак, пун
срчаности, слободан и опуштен, нимало узавреле крви. Дубоко у срцу сам
захваљивао Богу. О, да, за своју добру Јулију, и због ње, првенствено; али,
мислећи и на све оне које волим. Назирем већ хиљаду плодова који ће уродити из
ових мрачних часова: топла наклоност за ближње
и за сва друга добра срца; дужност
према болеснима и уцвељенима; велика срећа због унутрашњег здравља и унутрашње
ведрине; присна повезаност с Бугом и Исусом; утешеност због беспрекорног
постојања које исказује доброхотну нежност према другоме. Све то ми је постало
јасније, значајније, чистије и моћније. Стекао сам неколико доброчиних
искустава како у погледу природе страха и стрепње тако у погледу лекова и
средстава којима је могућно макар ублажити њихове учинке. Чим наилази неко
прецизно, тачно одређено осећање, стрепња одступа, страх се удаљава. Стрепња је
оклевање, већим делом времена физичка неизвесност. Ко је здрав, увек остаје
миран, чак и у најгорим околностима.
6. септембар
Само кад бисмо
били у стању да себи довољно живо потврдимо да је стрепња пре свега телесна!
Мој стомак је, рецимо, кривац што сам јуче и прекјуче провео сате и сате у тегобама
и неспокојству. И данас још, јутрос, то донекле траје. Али чим ми се стомак
смири, истог трена кад будем у стању да га ојачам, пронаћи ћу свој мир и
осетићу неизрециву ведрину коју већ сад наслућујем. Свет се у једном једином
потезу потпуно мења. Тако, кад се нешто најтужније појави ублажено, поново
налазимо задовољство у свему: у раду, у ходању, па и у седењу, у дружењу итд.
Све наде се буде, магла се рашчишћава, а захвалност која се дугује Богу прелива
се у доброчинитељску пуноћу. Спокој је природно и аутентично стање човека. За
оне који су спокојни, свака спољашња ситуација бива подношљива, чак пријатна.
Не трпимо више тај кобни нагон да истражујемо и испитујемо, и сам немир постаје
лако подношљив. Све је лако, све паше ономе ко поседује спокој. Све мисли, све
идеје и представе које су повезане с религијом постају снажне и испуњене
задовољством, и наједном се моћно уздиже, истински небесан, дах активности.
***
Могу још дуго да искашљавам крв,
али због чега бих се, опет, сваки пут бојао? Страх је исцрпљујући – храброст
ојачава. Тако тежак случај не решава се у један мах. Нека воља Господња буде
испуњена – не моја. Морам да мислим и себи дочаравам да се то губи, растаче, да
трне мало-помало, лагано. Црквени ректор ју је имао још две године [ту болест].
Најбољи лек је стрпљење и потчињавање ономе што Бог хоће. Тако и ово прочишћење
треба да прихватим. Бог познаје време моје болести, јер свачија болест има
своје време. Најбоље је: чисто дете. Нема ничег тежег него прихватити себе са
стрпљењем, подносити сопствену слабост. Бог има лек за све.
Интимни дневник, превео Небојша Здравковић, Службени гласник, 2008, стр.
59–66.
[1] Јулија фон Шарпентије, његова вереница. НИкад се није
њоме оженио, мада многи истраживачи сматрају да јесте.
Нема коментара:
Постави коментар