Мислим да
постоји само једна таква фундаментална тема из које, чини ми се, извире цела
светска поезија. Та тема уписана је у сазвежђе речи љубав-смрт-време. На њу
може да се сведе све; сви аспекти боравка и трајања човека, о којима говори
поезија. Моја опсесија је да што истинитије изразим себе, у свој пуноћи импулса
који захтева песму. А тај импулс носи у себи свест о простору и времену, о
координатама на којима хоће да се уобличи у глас, y речи. Рекао сам да је
поезија вид комуникације; покушавам дакле да пренесем читаоцу своје истине, препознавања,
страх, наду, понос, у жељи да све то постане и његова својина. Моје песме имају
привилегију да настају у овом веку, који је одлучни век људске историје.
Настојим да моје реченице буду достојне те привилегије. И да можда, у тренутку
читаоца, пренесу нешто од мог настојања да у своме времену препознам оне
континуитете и трагове што људску прошлост, коју препознајем, уводе,
пречишћену, у људску будућност о којој сањам. У овој садашњости, коју волим.
(1964)
О поезији, Сабрана дела Ивана В. Лалића, четврти том, Завод
за уџбенике, Београд, 1977, стр. 266.
Нема коментара:
Постави коментар