ВИЛИЈАМ БАТЛЕР ЈЕЈТС, Песник моли драгану да се умири

Ја чујем Сабласне Коње, с гривама што вијоре,

Тутње тешка копита, и искре им се очи;

Север преко њих баца лепљиви покров ноћи,

Исток – тајне милине пре првог цика зоре;

Запад у роси плаче, да потом ко уздах плине,

А Југ пурпурне руже расипа у жар будзашто:

Одмор, и Нада, и Сан, и Жудња – све је ташто,

Коњи Коби посрћу кроз густо блато глине:

Вољена, затвори очи, зближимо срца, на груди

Косу ми распи, да у њој, ко у сутону

Самотни часи љубави нестану, и утону

Њине разигране гриве и њихов топот луди.

Изабране песме (препев, предговор и коментари: Милован Данојлић), Орфеус, Нови Сад, 2011, стр. 21.