Категорије

понедељак, 13. април 2020.

ТИН УЈЕВИЋ, Високи јаблани



Они имају висока чела, вијорне косе, широке груди;
од громора њина гласа шума и море се буди,
а када руком махну, обзори свијета се шире
и буне, и продиру у вис, у етире.

Али, за своју снагу они су захвални патњи,
биједи, сужањству, глади и њиној црној пратњи.
Они имају снагу вјере што живи у смаку
и врело свјетлости што тиња у мраку
и сунце у облаку...

Они имају полет орлова, срчаних зрачних птица,
они познају пјесму наших најдубљих жица,
за свијет у слободи. за свијет у љепоти,
људи својих дјела, дјеца својих руку,
рођена у плачу, сазрела у муку.

Њина мушка десна непрестано зида
дворе човјечанства. Дом Прометеида!
И гдје тиња савјест, као искра света
око њих се купи оријашка чета
за слободу права


Али у самоћи њихова је глава
исправна и чиста поврх мрачне руље
гдје их не разумију глупани и хуље,
као вршак дивних, зелених јаблана,
режући до муње ведри обзор дана.

Тако, уистину, до њих воде пути,
гдје се појас ријеке у долини слути,
гдје се ситно цвијеће плави, руји, жути;
нагнути у понор, небескога свода
док црвена јесен друмовима хода.

Ми ступамо бијелим долом у тишини,
они, сами, горди, дршћу у висини,
муче жедну зјену или ревну опну;
што не могу, што не могу да нас у вис попну.

Поврх њина вршка гдје се пјесме гнијезде
само виле лете, или буре језде;
а над њима сунца; само звијезде, звијезде!

Нема коментара:

Постави коментар