ВИТО МАРКОВИЋ, Бирање суштине

Кад се песник роди, све се песме заједно са њим »роде«. У његовом бићу је језгро бића, глас сазнања, суштина. Дубока, скривена. Она је, одједном, смештена и у прошлом и у садашњем, и у будућем и у вечном, и не ишчезава. Важно је у њу ући, на време је разоткрити и за себе присвојити. У њој је снага певања и мишљења, чин унутрашњег догађања, метафизика бића.

Пропада певање и мишљење многих песника, јер не чују и не примећују гласове суштине у себи и изван себе. Глуви су и слепи због пустоши у себи, због лажног бацања себе-од-сјаја.

Оно што види и чује, песник носи у себи.

Он је огледало кретања и мировања, јер све држи насупрот себи. Његова свест доводи све у питање појмовно и садржински. Она узима и оставља, убија и заборавља, унутар себе прераспоређује »постојеће стање ствари и појава«.

У несвесности је извор песничке храбрости, чин случајности је мајка његових песама. У свету релативне стварности, она га најверније приближава чину апсолутног. Зато приближавање није и дотицање апсолутног. То је само тренутни одјек подсвесне воље његовога бића.

Подсвесна воља метафизичка је воља. Она је најприближнија космичкој вољи постојања. Зато што је унутра, у неиспитаној тами, без историје је. Њу једино песник, кроз себе, повремено докучује, али јој лице никада не сагледава.

Ипак, и у тами, зрно светлости себе проказује. Проказујући себе, своју истину саопштава. Потреба за истином, за оним што јесте, не искључује филозофски привид постојања. То песник снажније од других уочава. Путем поезије себе као биће потврђује. Зато њему и припада надмоћност у вечности. У њој је он заиста он, леп и узвишен човек, а не привид.

Стваралачки случај и суштина долазе само једном. Једно у једном је драгоцено и ретко. Ваља доћи до тог једног, једноставно и спонтано, једно у једном открити и показати. То се не може умом, свесно, прорачунато, плански, него несвесно, случајно, кожом. Ум је само сведок трагања за суштином, споредно помагало хода до себе.

Отуда песник само себе хоће и једино себе бира, кроз себе, за себе, скроз-наскроз све до будућности. Његова будућност је озвучена; он је чује унапред, пре свих, на свој чудан начин, изнутра.

Он себе хоће и бира, кроз себе, нехотично. Има се онолико колико има интуиције. Његова интуиција није туђом вољом «изабрана». Њу краси космички карактер његове слободне природе.

Његов космички карактер има снагу свеобухвата. Он доводи све у питање. Доводећи све, па и сама себе, у питање, сеје семе слатке неизвесности. Из семена неизвесности, лутајући, почиње себе да тражи кроз време, најпре нехотично, затим покушава да мисли себе скроз–наскроз за себе сама. За мишљење себе до краја потребне су му речи за тајанствену употребу себе. Он има само себе и другог оружја осим себе нема. Себе даје и узима, све друго именује. Оно што именује радо усваја, одређујући му место и време постојања. Између себе и именованог укида празнину. Себе ставља у позицију активног субјекта трагача, а све остало у позицију пасивног објекта. Похлепан на улогу трагача, као лав међу јеленима, наглашава своју субјективност у свакој прилици. Што је субјективнији, тим је субверзивнији, већи, ближи моћи постојања. Њега и лава, истом меном несуђених владара, природа штити. На сваком месту и у свако доба има потребу да јесте и изван граница свога бића. Чезне за свеобухватним у свакој прилици, јер се види и осећа и лево и десно, и доле и горе, свуда истовремено. Слично богу нема коначног циља, бесконачан је као космичко кретање. Шири се и никада не скупља, напредује и никада се не стрмоглављује. На себе је упућен, јер је самом себи изум. Има се, увек, подједнако, с ове и с оне стране и не мирује. У свему живо учествује, јер чезне за целином бивствовања. Кад каже: »Ја сам космичка авет« то је најлепши пир његовог духа, јер се шири, од земље до звезда, далеко, све до свеобухвата. Он је оно стварно које уме, понекад, бити нестварно, сањајуће, на посебан начин. Та његова способност даје му могућност издвајања из ланца пристајања на пролазност и смрт. Чува га чудесна похлепа за бесмртношћу, за себе – увећавањем у духу, јер се хоће стално да је већи и другачији, да није оно што се једном заувек може именовати. У том хтењу речи су његов основни материјал помоћу којег се зида у себи не рушећи се. Оне му испуњавају унутрашњу празнину чудесним спојевима сна и звукова. Чак и несвест, унутар тока његовог бића, постаје тад производна. Из ње извире подсвесна лепота случајности, унутрашња ватра, сањајућа светлост-луталица. Она се појављује и нестаје као звезда-ругалица на небу немогућег. А немогуће је немогуће контролисати, јер не припада просторима једнообразности. Отуда се у њему, у сваком датом тренутку, одвијају ратови између могућег и немогућег. Хтео не хтео, он је увек на страни немогућег. Јер немогућност је његова могућност, једини избор, поезија.

Њему је, још пре рођења, у пројекцији будућности, било загарантовано певање и мишљење да би могао после, у конкретном времену и простору, певати и мислити на зачуђујући начин. Између корисног и бескорисног, увек се окреће бескорисном, ослобађајућем чину, игри. Кроз игру, расипајући енергију, иде ка зачуђујућем чину, ка себе–давању. Себе–дајући, мање осећа себе као власништво. Своје биће, у младости, обавезно, уграђује у космичку целину, више себе–дајући, а мање себи-узимајући, затим, у зрелости, више себи–узимајући, а мање себе–дајући, јер, најзад, постаје космички мајстор којега се мора поштовати. Све што види, сматра, сам је собом направио. Кад зажмури, све што је направио, одједном, може поништити. У њему је моћ, није у другоме. Зато што је у њему моћ, он не уме бити слуга. Речима, очима, кожом, као космички владар, појаве и догађаје себи призива. Узима их као материјал за своје песме. Оно што је далеко, а суштинско, себи приближава у облику језика. Језик га даје и самом показујући, у симбиози. Две енергије, бића и језика, из стања кретања прелазе у стање мировања, у вечност. Ту је његов прави сев, песма. Вечни призив себе вечног, кроз себе остављеног у језику, у песми. Јер умирање је апсолутно умарање кретања у бићу, а кретање је апсолутна похлепа за постојањем. Између једног и другог, као између неба и земље, егзистира човек. Међутим, песник хоће више, апсолутно, наднебесно. Његова суштина је у спору са временом и простором. Ње је мало, а времена и простора много, чак бесконачно. Она (суштина) вапи да буде откривена, тражи свога откривача. Песник је тај. Он чује плач суштине, њену чежњу за идентитетом, за конкретном славом постојања. Отуда плач суштине прелази у пев песника. У том певу појављује се снага суштине, дискретни плес песничке дијалектике. Песничка дијалектика плеше уз музику суштине на песнички начин, без заморног система певања и мишљења. При плесу она прстом указује на језгро језгра, на ужарени сјај суштине. Њен плес, сталан и бесконачан, припрема суштину за суштину, за оглашавање истине певања и мишљења, на штету својој ствари. Она се привремено повлачи. Саму себе заборавља у корист метафизике. Метафизика свој чин прихвата. Између трајања и престајања, онемогућује једнообразни начин мишљења. Улази у поезију, а поезија у њу у свој својој пуноћи. Једна другу бирају и дискретно допуњују, прожимајући се. Поезија хоће метафизику као загонетку, а метафизика поезију као игру. У игри је кретање, дијалектика поезије и поезија поезије, суштина сећања Та дефиниција и једну и другу задовољава, јер обе долазе од праве речи, од себе – усвајања.

Реч нуди знаке воље, ума, славе и достојанства, јер жели у целини да има себе за себе. Песник је прима, као своју ознаку постојања, помоћу ње себе показује. Она је Спољашња ознака његовог унутрашњег бића. Бела боја (чиста светлост) долази из ума (главе), плава долази из душе (груди), црвена из утробе (стомака), црна из средишта страсти (споловила).

Реч извире из свих тих одредишта. Она носи своју снагу, боју, звук, унутрашњу светлост бића. Та унутрашња светлост бића показује и саопштава биће као биће у смислу изражајности. Саопштавајући га, кроз оно што је суштинско, брани га од заборава.

Суштина бића, у чар речи утемељена, налази себе у вечном сјају поетске грађе. Унутар звука, метафора и симбола »живи« вечна светлост, као нешто што само себе хоће и сања, као космички пев »грешне« материје, као највиши разлог славе постојања.

Почетак пева »грешне« материје улази у метафизички ток себе–тражења, у мисаоно поље једино песницима доступно. Судбина тог пева, у ствари, судбина је »грешног« бића, јер га од рођења, сем смрти, нико не може спасити од понављања, а од смрти и заборава, сем поезије, нико не може излечити. Шта се тиме хоће досегнути? Очито је – знакови. Песник стављајући на папир своје знакове, најпре спасава себе, затим и оно што је опевао, од пролазности и заборава. Песма је, дакле, несвесни (случајни) рат против пролазности и заборава. Чин писања песме је потчињавање себе »случајном« изливу речи. Речи су испред, песник их следи. Он је »дело« речи, а песма његов производ. Она је увек у првом плану, јер изражава суштину унутрашњег кретања песниковог бића. У њој су његови знакови суштине и себе-сазнавања, у низу речи, ту стављена, заувек. Отуда вечита похлепа за себе-сазнавањем, за својим ја.

Ја је основна, космичка моћ за себе-издвајање и усвајање за биће. Оно је ум тренутка и никада се не подудара са другима.

У њему је сан и стварност, унутрашњи и спољашњи живот, лаж и истина, у вечној равнотежи постојања.

Спојити Једно једино Ја са много других помоћу метафизичких чари, у једну савршену космичку целину, сан је песника. Отуда његово Ја, чудећи се снази неизвесности, са бескрајном похлепом за постојањем, далеко одјекује. Његове речи су, у просторима глувонемих светова, још једина космичка звона чији звон додирује зачарану дубину постојања.

У дубини је чар, тама, загонетка. Слично бисерима и суштина је у дубини таме, ствари и појава. Њу изриче песник, који има себе за себе, као сан о могућности у крилу немогућности, помоћу интуиције и метафизичких знакова.

Ја је печат себе. Оно, најпре, идентификује себе за себе, па кроз себе и друге одсликава. Кроз реч, кроз мисао, кроз сан, исказује своју властиту снагу и друге њоме збуњује или очарава. Оно што није у њему, у његовом духовном видокругу, не прихвата, пориче. Држи га на раздаљини као печат празнине, као ништавило.

Оно што није идентификовано, као нешто што јесте, није ни релано, нема објективну моћ.

Ја је печат себе–сазнавања. Оно она своју боју,  свој мирис, своје име. Помоћу чинова и »мисли« себе одређује. У корену има прошлост, у стаблу садашњост, у крошњи будућност. Његово постојање је једно и увек даје једно за једно. Зато је и драгоцено.

Кроз изненадно и случајно, из семена интуиције, пониче непосредно, суштинско, судбинско. У суштинском је истинито, пречица до себе - спознавања.

У себе - спознавању је немир, снопев, самопрогон.

Ја је снага одупирања себе - замрачивању, последња побуна против снаге смрти. Оно »пројектује« (и осмишљава) себе за себе помоћу себе у времену и простору. Ствара себе за себе (и друге) у смислу освајања светлости за себе (и друге) на природи властитих стваралачких поступака. Тим стваралачким поступцма спаја себе са временом и простором, сад и после, производећи глас о себи певом суштине и светлости. Колико запева суштине и светлости, у његовим знаковима, толико има снаге одупирања себе - замрачивању и смрти.

Ја је сила бирања и чувања себе за себе. Собом упија време, суштину, светлост. Поставља знакове распознавања. Ти знакови су једино видело у садашњости. Помоћу њих ће се видети и у будућности.

Отуда присуство знакова (правих и изабраних) чини се важним. Песник то зна. Користи их за своје »догађање« и појављивање. Њима одређује суштину певања и мишљења, једину своју наднаравну моћ.

Суштина певања јесте могућност бирања. Само ако песник правилно бира знакове за знакове, може певати и суштину исказивати. Јер: певање је основна потреба песниковог бића, сходно њој он себе остварује и певајући показује.

У оскудном времену слободе бирања, у свакодневним унутрашњим и спољашњим ратовима песник себе зове у »окршаје« ради слободног чина певања и постојања. Он, у оквирима свога песничког заноса, показује свему што га окружује да је ништавно у успоредби са поезијом као поезијом наднебесних могућности. Испред поезије, као певања и мишљења, као дестилисане снаге ума и осећања, неће да види ништа. Она је испред свега, брза као мисао, јер је и сама мисао, бржа од науке. У њено име, Жил Верн је одавно докучио месечево »ткиво«. Сад се у другим звезданим просторима поезија појављује као занос, као илузија. Она, с човекове стране, најбрже попуњава празнину између човека и свари. Не подноси раздаљину између човечанства и космичких тела. Сјајне «очи» тајанствених бескраја је голицају.

Отуд песников космички немир. Он је космичка пчела. Његов мед је суштина. За њом трага, скупља је. И ставља у песме.

В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос», Београд, 1988, стр. 12–22.

ВИТО МАРКОВИЋ, Поезија и метафизика

Песник из себе ниче, из душе човечанства расте. Пред тајанствима материје и постранства, његова унутрашња логика, зачуђена и згранута, никада не пита: чему певање? Да по нечему пита, и много премишља, саму себе би довела у питање.

Са гледишта песника, поезија је највећи људски изум и једина уме вечно да траје. Очима пророка, у понор загледана, помоћу магичне снаге трајања, снажно ждере пролазност.

У поређењу са пролазним стварима, она је велика и у њу се не може прстом упирати.

По пустошима нимало насмејане стварности: песник, њен творац, та добронамерна »авет«, ако се догоди, лута, трага за коренима новог певања и мишљења, за новом свежином воље за постојањем, да би спречио укидање лепоте сањајућег.

Укидање лепоте сањајућег догађа се сваког тренутка, на свим меридијанима, свуда, истовремено, без кајања и гриже савести. Наметнула нам се немилосрдна филозофија силе и ништавности, коју, од постанка света, племенити песник, трагач, несебично одгонета, да би је, у име воље за постојањем, сузбио и снагом духа надвладао.

Воља за постојањем највећа је сила песниковог бића, он је има и носи према мери своје природе.

Он пише и трага, декартовслаи постоји, јер мисли и похлепно сања. Своју стварност, у надахнућу, припрема само за своје биће. Тиме хоће да предухитри властиту коб бачености у немило ждрело стварности, да ублажи бол егзистенције, између метафизике и науке, загонетношћу и чарима саме метафизике. Чежња за самозаборавом, за надвладавањем патње и бола, за утапањем у космичку целину, песничка је нирвана. Отуда, песник, док чезне са увећавањем и уздизањем своје песничке моћи, док има чежњу и вољу за моћ (као чежњу и вољу за надвладавањем других), он је у времену и стварности, ту, конкретан, изван стваралачке нирване, као и сви други, обични људи. Чим размени вољу за моћ (као вољу за надвладавањем других) за самозабарав и тишину, за стваралачку нирвану, он добија властиту метафизику. Његова се воља, одједном, усмерава на метафизичко разликовање битног од небитног, на докучивање загонетне силе живота и смрти. У том докучивању речи му постају простране, свеобухватне, као чисто, плаво, бесконачно небо. Њима не додирује детаље, ситнице, већ само језгро језгра, суштину.

Њему је потребно узвишено уздизање до свеобухватног мишљења, до нове божанске метафизике чарања. Зашто? Он, као истинско биће слободног избора, да се послужимо филозофском фразом, да би остварио задовољавајућу осећајност певања и мишљења, мора обезбедити довољно »хтења себе самог« (Хајдегер) за себе самог, то јест довољно воље за надвладавање пролазности, смрти и ништавности. Зато, повремено, призива метафизику.

Метафизика, као магична, ирационална форма свести успостављања односа са истином, даје поезији чар неодољивог. Њој припада игра с оне стране игре, зев тишине с друге стране опажајног света.

Она поручује, наравно, кад је читљива: немогуће је одсањати, а камоли описати, осећање несигурности у реалном свету. Мора се доживети удар поноћног сунца по очима или досегнути сјај поноћи у подне, па да се буде сањајућа снага у времену.

Поезија и метафизика, у крилу могућег, имају невину чежњу за немогућим. У тој чежњи једна другу заозбиљно узимају. Обе, помоћу својих знакова, чарајући, докучују загонетну страну добра и зла. Ти знакови су различити и у својој различитости се надопуњују. Они се нижу, и повремено показују, као звездани знаци у тами тајновитости, да би остали у вечном, загонетном сјају.

В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос», Београд, 1988, стр. 9–11. 

ВИТО МАРКОВИЋ, Поништавање празнине (унутрашње)

Унутрашња празнина као празнина је простор ништавности. Њена суштина је Ништа (испред и иза). У њој нема ништа важно (ни неважно). О неважном поезија не води рачуна. Њу интересује само важно, суштина.

Песник је тај који за њу ради, бира. Примарно (најлепше) узима, секундарно (ружно) одбија. Оно што узима, као лепо и важно, узима кроз себе и за себе. Узимајући за себе, и за друге бира. Добрим избором, лепог и важног, у себи и за себе, испуњава празнину. Поништава је (уколико постоји у његовом бићу) на нов, другачији начин, насељавајући је. Чиме? Речима и сновима. Мислима и метафорама. Својом истимом и логиком. Лепотом.

Песнику важне ствари (res) долазе саме. Нарочито оне које се његовог срца и ума дотичу. Пред њега се посађују саме. Изненадно, нагло, готово случајно. На њему је да разоткрива у њима тајанствено, суштинско, скривено.

То суштинска прераста у изузетно, у важно, улази на видело, показује се. Показујући се, поништава ништавно, празнину (у бићу). Колико поништава празнине (у себи и изван себе), толико се песник као песник остварује. Количина његове Љубави једнака је количини његових сазнања ствари. Колико упија, толико враћа. Он није изван односа са појавама и стварима, он је увек (са своје стране) у односу. Његов дух је активан. Сажима далеко у близу. Себе ставља, одједном, на четири стране: испред, иза, лево, десно. Собом окружује појаве и ствари. Окружући их, он их чува. Од чега? Од пропадања у таму, у празнину, у заборав.

В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос», Београд, 1988, стр. 22-23.

ВИТО МАРКОВИЋ, Сећање себе

Рекли смо да песник има дара за постојање. Његово постојање је његова игра. Дар за игру извире из његове унутрашње слободе. Он постоји докле има дара за игру, за властиту слободу. Све док има дара за властиту слободу, он постоји као део свеукупне игре света. Унутар те свеукпне игре света, он игра, мимо своје воље, на најрискантније занимање, на поезију (као на властиту сњдбину).

У поезији је сведочанство свих његових заната, глас његове властите слободе. Певајући, као чудесна космичка птица, он сведочи о времену и људима, о ономе што јесте. Зато што певајући сведочи, на необичан и узвишен начин, он је сам себе изабрао (неопозиво и заувек) за неприкосновеног сведока. Зато што је сам себе изабрао за неприкосновеног сведока, он може у друге прстом упирати, а други у њега не могу. Та предност је само његова предност, она му омогућује да егзистира на песнички начин. Унутар поезије је он сам он, његова могућност да »производи« себе за себе. Без »произвођења« себе за себе, Једног и Сталног, не би могао да »укорачи« у трајање, у време које нема старења и заборављања. Тим »укорачењем« у трајање, он именује себе за себе, за песника (као за највиши догађај људског постојања). Именовањем себе за себе, за песника, он уклања себе из снажне реке пролазности. Именујући себе за себе, он се окреће сећању као заустављању времена у протоку. У сећању (као правом сјају речи) његово је прекорачивање заборава и понорности, даривање себе чарима бесмртности. У сећању је он сам он (као праотац именовања суштине бића и свих појава и ствари) вечна нужност лепоте памћења, језик усамљености и истине у овом и оном и у сваком другом времену.

Отуда су му речи »крици« сећања себе, непресушна снага ума, воље и слободе. Њима испуњава властито време очаја и празнине.

Он се сећа себе (снагом ума и воље) у сталним, непресушним »крицима« сећања. Тим «крицима» сећања он испуњава време очаја и празнине у себи и ван себе на чудан, необичан начин. Његово сећање себе је нужност и певање је нужност. После ове две нужности следи трећа –– слобода. Она је основ његовога постојања. Он из ње себе расплодњава помоћу језика. Његово сећање себе прераста у језик, у песничку слободу, у неочекивано и вечно.

Песник се сећа себе, на песнички, неочекиван начин, у свим животним ситуацијама. Он »лети« изнад простора стварности попут орла сањалице. У »лету« изнад стварности, он се сећа себе зато што у себи носи сва питања неба и земље, зато што кроз себе додирује чар суштинског, зато што је његов чин духовна суштина човечанства. Та суштина почива на пореклу човекове наде о задобијању бесмртности. У тој нади песник јесте песник, изражена воља човечанства. Јер, једино он, на путевима бесмртности, може своје лице окренути према небу и на божански начин – постојати. А постојати значи: сањати, мислити, стварати; празнину, у себи и изван себе, на песнички начин, »крицима« сећања несебично испуњавати. Приклањати се савршенству, трајати.

В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос», Београд, 1988, стр. 23-25. 

ВЛАДИМИР СОЛОВЈОВ, Сафо

Сад бајке мирис рашири се поново...

Анђео ил демон у срцу ми стоји?

Форму да поприми чувство ми се боји...

О, како је немоћно хладно слово!

3. јануар 1892. 

Препевао: Александар Мирковић

Преузето са блога:  https://srodstvopoizboru.wordpress.com 

БОЖИДАР КНЕЖЕВИЋ, Религија је исток ума људског (Мисли)

Много више људи живе у мраку него на светлости дана. Али је врло мало оних који се намерно повлаче у мрак, да би из њега боље видели шта они осветљени раде.

          Прогрес и цивилизацију раде гладни људи, а уживају их сити.

          Васиона је једно велико клупче једног истог конца, који се што је ближе крају грана у све више огранака, што је ближе почетку он је све више један.

          Религија је исток ума људског.

          Религија чује само вокале језика природе; наука чује и консонанте, склапа речи и тражи смисла за њих.

          Уметност је философија чула, поезија је философија осећања; философија је уметност ума.

          Што је виша мисао, долази из све веће дубине. Геније који принципе ствара јесте кратер на који одише унутрашња топлота исторује човечанства, која, као и свако живо тело са све већом зрелошћу све се више лади.

          Религији је човек центар ствари, биологији је само највиша животња, научној историји је само ствар без воље своје.

          Што се разум више пење то човек ниже пада.

          Човек само зато не може да разуме све, што цео козмос данашњи, од свог хаотичног почетка, до свог хаотичног завршетка, само је једна тачка у пучини, само једна реч у огромној књизи времена; а шта се може разумети из те једне речи – ништа, како су је многи умови људски прочитали.

          Истина делује правце као и светлост.

          Од живота до смрти није далеко; далеко је од свести до смрти.

          Последњи ступањ развитка свега појединог је да га нестане у општијем од себе.

          Као што земља води порекло од брегова, тако и друштво људско од аристократије.

          Као што се виши органски живот може развијати само на рачун топлоте, те га на сунцима не може ни бити, него само на планетама, тако се и највиша форма општег процеса, мишљење, може развијати смао на рачун живота. Што више живота и што је бујнији живот тим је мање мишљења и свести; што се више мисли, мање се у животу суделује.

          Разумети неку ствар значи, поред осталог и то: ако не волети је, а оно бар, не мрзети је; отуд разум води мирењу, љубави, пријатељству. Тако и увиђање да човеку све ствари требају, мири човека са свима стварима.

          Очајање је мамурлук свести.

          Појезија стоји према науци као лет тице према спором, ситном ходу човековом; фантазија лети, ум пипа; фантазија иде преко ствари, ум кроз ствари.

          Хтети разумети последњи основ свих ствари, Бога, то је као када се дете маша руком за Месец; то је детињски ступањ ума људског. Познавати границе свега, па и моћи свога ума јесте зрело доба човеково, највиши ступањ свести, чији је зрео плод резигнација.

Б. Кнежевић, Мисли, пето издање, „Св. Симеон Мироточиви“, Врњачка Бања, 1988. 

БРАНКО МИЉКОВИЋ, Момчило Настасијевић

Уместо звезде славуј из неког зида

што се од ње разликује тек обликом и маштом.

Предео коме сам се приволео, плаштом

чува своју провидност за оне који виде.

Нека музика чудна нечујна изнад горја

размешта предмете у простору и стаје

кад запљусне тајна мраморја сред морја:

дозивано недозвано шта је?

О нежна магло која ме издвајаш,

ево враћам се чист на своје првобитно место.

Тишино у светој сенци што снове моје вајаш

хоћеш ли примити то тело уклето,

које настањујем последњи и први

заточеник одбегле тајне и своје крви.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ, Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.

Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.  

Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен, непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.

Они су место мене исповедили грехе моје пред светом.

Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе.

Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука.

Они су ме ружили онда, кад сам ја сам себи ласкао.

Они су ме пљували онда, кад сам се ја гордио собом.

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.

Кад сам се ја правио мудрим, они су ми се смејали као кепецу.

Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.

Кад сам се журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.

Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили из сна.

Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.

Каравађо, Јудин пољубац

Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.

Благослови их и умножи их; умножи их и још више их огорчи против мене.

Да би моје бекство к Теби било бесповратно;

Да би се нада у људе искидала сва као паучина;

Да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;

Да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева.

Да би све своје благо сабрао на небу;

Ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота.

Непријатељи су ме научили да знам, – што мало ко зна – да човек нема непријатеља у свету изван себе.

Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.

Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.

Зато благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје...

Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Параћин, 1991.

ЂУЗЕПЕ ВИЛАРОЕЛ, Бог

Све знају ствари, све виде и осећају у тишини:

и камен дише и гледају ме стабла.

С пролећа ударају у прозор гранама цветним,

зими чезну од самоће, скоро гола и скамењена.

Зборе с тицама и облацима. Очекују зору.

Осећају је кроз лишће. Скоро вичу

кад се рађа сунце. И гледају

с неброј пупољака моје зачуђене очи.

Не схватам: ал осећам да ми зборе, да ми дојављују.

Кога? Можда је у скривеној тајни речи

неизречене најживља свест. Можда је

у уздизању звоника у плаветнило

више људске истине о љубави;

а јек звона дрхти од страха

ваздухом, пролазећи кроз мисли Божије.

Бог је у нама, у прашини, у ветру, у стварима,

све види и посматра. Али ћути. Кружи нашом крвљу,

мучи нашу муку, несан је у нашој постељи.

                                      Али ћути.

Такав му је живот: скроман и безграничан.

Осуђује, ослобађа, сноси, заповеда. Али ћути. Потреса

земљу и море.

На небо звезде ставља, трепери травом. Али ћути.

Тајна је његова снага. Бол му је закон. Плаши, озарује.

                                      Али ћути.

Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Параћин, 1991.

M. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Свет без Бога Небојше Лазића (Небојша Лазић, "Опраштање", Просвета, Београд, 2014)

  „Свако ко превали двадесету довољно је суров

да о томе нема права да говори.“

Небојша Лазић, Опраштање

Када се после две значајне, студиозне књиге о писцу какав је Борислав Пекић, појави и роман једног аутора[1], логично се намећу ова питања:  1) у којој мери поетика писца који се проучава (у овом случају, Пекића) може да утиче на ауторов доживљај света; 2) да ли то значи да је критика, баш као што је тврдио Андрић, „секундарна духовна делатност“, те да њоме аутор ипак не може да оствари и дȃ пуног себе као у сопственом уметничком делу и 3) да ли је роману какав је „Опраштање“ Небојше Лазића припало оно незавидно место, место у сенци два његова критичарска остварења; односно, да ли је тешко променити већ изграђену слику о једном аутору као критичару и посматрати га као писца?

Ако пажљиво погледамо приступ темама које су Небојшу Лазића занимале у Пекићевом делу, видећемо извесне сродности односно преплитања са темама у роману „Опраштање“. Време и простор као категорије које су биле у фокусу његове критичарске перспективе сада сaме постају перспектива кроз коју се посматра човек, његов унутрашњи свет и његове метаморфозе у простору и времену. Тако мисао Достојевског да човек практично целог живота пише само једну књигу, и у овом случају може бити примењена, без обзира на то што се ради о два различита књижевна израза – критичком и белетристичком. 

Пекићева мисао коју је Лазић узео за мото своје претходне књиге: „Прошлост је мит, садашњост је пакао, а будућности нема“ сасвим би сигурно могла бити примењена и на овај роман. Али, будући уметничко дело, роман од свог аутора тражи и нешто више: да се према том и таквом свету одреди, позиционира, тражи његово преображавање, јер га у противном неће оставити да у миру и даље пише. Писање је, како су тврдили и сви велики ствараоци – самоосвешћивање, самосналажење у свету који му је дат. Због тога популарност романа многи виде у чињеници да он помаже човеку да се оријентише у хаосу света и осмишљава свој живот.

Наизглед једноставна прича о човеку који се након петнаест година проведених у Италији као успешан фудбалер, враћа у своје родно провинцијско место да би се суочио са аветима прошлости – пре свега са кривицом због смрти најбољег дуга и неоствареном љубављу са заједничком другарицом – проблематизује далеко сложенија питања човека. Овај роман пружа неколико нивоа тумачења; он је, дакле, једно „отворено дело“, како би рекао Умберто Еко, чија се вредност открива управо у бројности његових аспеката тумачења. Најважнијим свакако можемо сматрати поетику времена, која се очитује и на формалном плану – у начину приповедња, али и у самој садржини романа – у апострофирању оних тренутака безвремености детињства, којих се сећамо као тренутака бесмртности.

Тренуци среће безбрижних дечака који лето проводе крај реке и на рудничком јаловишту, када им пред очи „блесне живот“ у свом пуном сјају јесте она бескрајна жеђ за вечношћу, или „носталгија за бесконачним“, како је Никола Милошевић говорио у својим романима. Тај тренутак апсолутне среће издваја се као тренутак изван времена, „друга димензија“, каже Лазић, или тренутак чистог стања, беле светлости и чисте невиности. Тај и такав тренутак изван времена покушали су да „ухвате“ и многи велики ствараоци и да о њему пишу:  Пруст је говорио да жели да ʼзграби, издвоји, заустави, колико само док муња севне... фрагмент чистог времена у његовом чистом стањуʼ. Достојевски је изразио сличну жељу описујући крајње пооштравање чулног доживљаја – ʼауреʼ – непосредно пре епилептичног напада, и рекао да би дао много година свог живота да проживи неколико таквих тренутака, скупљених и продужених. Вирџинија Вулф се стално враћала на ʼтренутакʼ који, као Блејково зрно песка, може да садржи један свет у свом разломљеном откуцају – само бело усијање свести.[2] А Небојша Лазић у свом роману пише: „Знам да сам тада осетио како сам најближе што могу пришао бесконачној срећи, блаженству ума и тела уроњеног у живот као у воду очишћења.“ И: „Били смо бесмртни, а да то нисмо ни знали.“

На такве тренутке бесмртности остаје сећање као „духовни појам“, како каже Андреј Тарковски, чија је поетика филмова Небојши Лазићу веома блиска (о чему посебно сведоче пасуси и књизи и Антиутопијска трилогија Борислава Пекића). Без сећања човек постаје заробљеник нестварног постојања: испадајући из времена, он постаје неспособан за сопствену везу са спољним светом и, другим речима, осуђен на лудило.

Другу, можда и далеко значајнију линију романа чини ненаглашен, али снажан библијски подтекст, присутан у реминисценцијама на неке библијске теме, али и у епизоди са гвозденим крстом који један од становника рударског насеља, инжењер, Белгијанац, кује и с тешком муком побија на врх јаловишта. Та скоро библијска сцена ношења крста и побожног учествовања иначе изразито нерелигизног становништва – како деце тако и одраслих, има наглашено значење хришћанске љубави у којој, као нигде у роману – сви чине Једно. Од тог тешког, од гвођа скованог крста, почиње и завршава се све: на микроплану, као судбина главног јунака жељног опроста, коме пресуђује светина, а на макроплану: као судбина сваког човека који своје коначно смирење налази у опросту себи и свима око себе. Узвик на терену: „Немаш вере! Немаш вере!“ постао је парадигма сумње главног јунака, не само у фудбалској утакмици, него и у животу; али се мото књиге, речи Чезареа Павезеа у хришћанском контексту може тумачити као проналазак поновне вере и коначног смирења: „Праштам свима, молим све да ми опросте.“

Срж романа представља проблематизовање питања човекове кривице, старо колико и човек сȃм. Шта се мења у људском бићу када се од почетне невиности и безазлености, човек претвара у суровост и зло због којих страдају невини, суштинско је питање за чијим одговором аутор трага. Тај пресудан корак, читамо између редова романа, јесте окретање ка нагонима, односно окретање од своје хришћанске суштине или почетак заборава Љубави.

Од прародитељског греха нико није ослобођен, али нико ни лишен могућности да се спасе путем опраштања односно искупљења. Због тога се основни мотив повратка главног јунака у средину из које је побегао као кривац за смрт друга, чита као снажна порука да не прихватити кривицу значи осудити себе на вечни немир, створити сопствени пакао из којег нема излаза. Достојевски је писао да највећи пакао који се може замислити јесте немогућност да се воли. Управо о таквом паклу душе без љубави пише и Лазић, истичући на једном месту апофтегму: „Човек који је промашио љубав, промашио је читав свој живот.“

Реченица којом је дефинисана животна филозофија главног јунака: „Живео си тако, изнад живота, а испод смрти!“, дефинише много шта и од стваралачке филозофије самог аутора – а то је мера или мудрост за којом се трага као за Смислом и због које постају страдалници сви они који је не нађу. Библијска реч из Матејевог јеванђеља: „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови“ тумачи се речима патријарха Павла: „Развијајте своје умне способности све више, под условом да паралелно у себи развијате доброту. Но ум је хладан, а доброта топла али слепа. Стога су нам потребни и ум и доброта, да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у злоћу, а доброта не пређе у глупост.“

И баш у немогућности да нађу меру своје природе (која је делом божанска, а делом људска), аутор види и основни узрок трагичног исхода два своја главна јунака – четрнаестогодишњег Уроша, коме је доброта без мудрости намакла омчу на врат, и главног јунака и приповедача, четрдесетогодишњака, коме због мудрости без доброте пресуђују они који га сматрају кривцем. Између њих се налази девојка чији је лик аутор изградио као „идеалну меру“ човека која има доброте, али живи мудрошћу, али је трагична колико и они јер их губи обојицу: „једног у простору, другог у времену“.  И на тој се тачки, одакле се и почело, затвара круг, а у кругу који му је дат човек не може престати да осећа меру своје трагичности нити престати да испитује меру своје бесконачности, што је сасвим у духу тврђења Јована Дучића: „Ко смисао живота није тражио, тај није живео, али ако га је тражио, никад није био довољно срећан.“

Часопис за књижевност, уметност и културну баштину Исток, Књажевац, број 16, година V, јануар-март 2018, стр.183-185. 

---

[1] Небојша Лазић рођен је у Алексинцу 1966. године. Магистрирао је и докторирао на Филолошком факултету у Београду. Предаје општу књижевност и српску књижевност 20. века на Филозофском факултету у Косовској Митровици. Објавио је студије: Антиутипијска трилогија Борислава Пекића (поетика романа „Беснило“, „1999“ и „Атлантида“) (2013) и Време и простор у „Златном руну“ Борислава Пекића (2016).

 [2] Едмунд Вилсон, Акселов замак, Култура, Београд, 1964, стр. 88.