Са гледишта песника, поезија је највећи људски изум и
једина уме вечно да траје. Очима пророка, у понор загледана, помоћу магичне
снаге трајања, снажно ждере пролазност.
У поређењу са пролазним стварима, она је велика и у њу се
не може прстом упирати.
По пустошима нимало насмејане стварности: песник, њен
творац, та добронамерна »авет«, ако се догоди, лута, трага за коренима новог
певања и мишљења, за новом свежином воље за постојањем, да би спречио укидање
лепоте сањајућег.
Укидање лепоте сањајућег догађа се сваког тренутка, на
свим меридијанима, свуда, истовремено, без кајања и гриже савести. Наметнула
нам се немилосрдна филозофија силе и ништавности, коју, од постанка света,
племенити песник, трагач, несебично одгонета, да би је, у име воље за
постојањем, сузбио и снагом духа надвладао.
Воља за постојањем највећа је сила песниковог бића, он је
има и носи према мери своје природе.
Он пише и трага, декартовслаи постоји, јер мисли и
похлепно сања. Своју стварност, у надахнућу, припрема само за своје биће. Тиме
хоће да предухитри властиту коб бачености у немило ждрело стварности, да ублажи
бол егзистенције, између метафизике и науке, загонетношћу и чарима саме
метафизике. Чежња за самозаборавом, за надвладавањем патње и бола, за утапањем
у космичку целину, песничка је нирвана. Отуда, песник, док чезне са увећавањем
и уздизањем своје песничке моћи, док има чежњу и вољу за моћ (као чежњу и вољу
за надвладавањем других), он је у времену и стварности, ту, конкретан, изван
стваралачке нирване, као и сви други, обични људи. Чим размени вољу за моћ (као
вољу за надвладавањем других) за самозабарав и тишину, за стваралачку нирвану,
он добија властиту метафизику. Његова се воља, одједном, усмерава на
метафизичко разликовање битног од небитног, на докучивање загонетне силе живота
и смрти. У том докучивању речи му постају простране, свеобухватне, као чисто,
плаво, бесконачно небо. Њима не додирује детаље, ситнице, већ само језгро
језгра, суштину.
Њему је потребно узвишено уздизање до свеобухватног
мишљења, до нове божанске метафизике чарања. Зашто? Он, као истинско биће
слободног избора, да се послужимо филозофском фразом, да би остварио
задовољавајућу осећајност певања и мишљења, мора обезбедити довољно »хтења себе
самог« (Хајдегер) за себе самог, то јест довољно воље за надвладавање пролазности,
смрти и ништавности. Зато, повремено, призива метафизику.
Метафизика, као магична, ирационална форма свести успостављања
односа са истином, даје поезији чар неодољивог. Њој припада игра с оне стране
игре, зев тишине с друге стране опажајног света.
Она поручује, наравно, кад је читљива: немогуће је
одсањати, а камоли описати, осећање несигурности у реалном свету. Мора се
доживети удар поноћног сунца по очима или досегнути сјај поноћи у подне, па да
се буде сањајућа снага у времену.
Поезија и метафизика, у крилу могућег, имају невину чежњу
за немогућим. У тој чежњи једна другу заозбиљно узимају. Обе, помоћу својих
знакова, чарајући, докучују загонетну страну добра и зла. Ти знакови су
различити и у својој различитости се надопуњују. Они се нижу, и повремено
показују, као звездани знаци у тами тајновитости, да би остали у вечном,
загонетном сјају.
В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос»,
Београд, 1988, стр. 9–11.
Нема коментара:
Постави коментар