Категорије

петак, 06. април 2018.

ЂУЗЕПЕ ВИЛАРОЕЛ, Бог



Све знају ствари, све виде и осећају у тишини:
и камен дише и гледају ме стабла.
С пролећа ударају у прозор гранама цветним,
зими чезну од самоће, скоро гола и скамењена.
Зборе с тицама и облацима. Очекују зору.
Осећају је кроз лишће. Скоро вичу
кад се рађа сунце. И гледају
с неброј пупољака моје зачуђене очи.
Не схватам: ал осећам да ми зборе, да ми дојављују.
Кога? Можда је у скривеној тајни речи
неизречене најживља свест. Можда је
у уздизању звоника у плаветнило
више људске истине о љубави;
а јек звона дрхти од страха
ваздухом, пролазећи кроз мисли Божије.


Бог је у нама, у прашини, у ветру, у стварима,
све види и посматра. Али ћути. Кружи нашом крвљу,
мучи нашу муку, несан је у нашој постељи.
                                      Али ћути.
Такав му је живот: скроман и безграничан.
Осуђује, ослобађа, сноси, заповеда. Али ћути. Потреса
земљу и море.
На небо звезде ставља, трепери травом. Али ћути.
Тајна је његова снага. Бол му је закон. Плаши, озарује.
                                      Али ћути.


Светска духовна лирика, приредио Владета Р. Кошутић, Параћин, 1991.

Нема коментара:

Постави коментар