Песник је тај који за њу ради, бира. Примарно (најлепше) узима, секундарно
(ружно) одбија. Оно што узима, као лепо и важно, узима кроз себе и за себе.
Узимајући за себе, и за друге бира. Добрим избором, лепог и важног, у себи и за
себе, испуњава празнину. Поништава је (уколико постоји у његовом бићу) на нов,
другачији начин, насељавајући је. Чиме? Речима и сновима. Мислима и метафорама.
Својом истимом и логиком. Лепотом.
Песнику важне ствари (res) долазе саме. Нарочито оне које се његовог срца и ума дотичу.
Пред њега се посађују саме. Изненадно, нагло, готово случајно. На њему је да
разоткрива у њима тајанствено, суштинско, скривено.
То
суштинска прераста у изузетно, у важно, улази на видело, показује се.
Показујући се, поништава ништавно, празнину (у бићу). Колико поништава празнине
(у себи и изван себе), толико се песник као песник остварује. Количина његове
Љубави једнака је количини његових сазнања ствари. Колико упија, толико враћа.
Он није изван односа са појавама и стварима, он је увек (са своје стране) у
односу. Његов дух је активан. Сажима далеко у близу. Себе ставља, одједном, на
четири стране: испред, иза, лево, десно. Собом окружује појаве и ствари. Окружући
их, он их чува. Од чега? Од пропадања у таму, у празнину, у заборав.
В.
Марковић, Поезија и метафизика,
«Графос», Београд, 1988, стр. 22-23.
Нема коментара:
Постави коментар