ВИТО МАРКОВИЋ, Сећање себе

Рекли смо да песник има дара за постојање. Његово постојање је његова игра. Дар за игру извире из његове унутрашње слободе. Он постоји докле има дара за игру, за властиту слободу. Све док има дара за властиту слободу, он постоји као део свеукупне игре света. Унутар те свеукпне игре света, он игра, мимо своје воље, на најрискантније занимање, на поезију (као на властиту сњдбину).

У поезији је сведочанство свих његових заната, глас његове властите слободе. Певајући, као чудесна космичка птица, он сведочи о времену и људима, о ономе што јесте. Зато што певајући сведочи, на необичан и узвишен начин, он је сам себе изабрао (неопозиво и заувек) за неприкосновеног сведока. Зато што је сам себе изабрао за неприкосновеног сведока, он може у друге прстом упирати, а други у њега не могу. Та предност је само његова предност, она му омогућује да егзистира на песнички начин. Унутар поезије је он сам он, његова могућност да »производи« себе за себе. Без »произвођења« себе за себе, Једног и Сталног, не би могао да »укорачи« у трајање, у време које нема старења и заборављања. Тим »укорачењем« у трајање, он именује себе за себе, за песника (као за највиши догађај људског постојања). Именовањем себе за себе, за песника, он уклања себе из снажне реке пролазности. Именујући себе за себе, он се окреће сећању као заустављању времена у протоку. У сећању (као правом сјају речи) његово је прекорачивање заборава и понорности, даривање себе чарима бесмртности. У сећању је он сам он (као праотац именовања суштине бића и свих појава и ствари) вечна нужност лепоте памћења, језик усамљености и истине у овом и оном и у сваком другом времену.

Отуда су му речи »крици« сећања себе, непресушна снага ума, воље и слободе. Њима испуњава властито време очаја и празнине.

Он се сећа себе (снагом ума и воље) у сталним, непресушним »крицима« сећања. Тим «крицима» сећања он испуњава време очаја и празнине у себи и ван себе на чудан, необичан начин. Његово сећање себе је нужност и певање је нужност. После ове две нужности следи трећа –– слобода. Она је основ његовога постојања. Он из ње себе расплодњава помоћу језика. Његово сећање себе прераста у језик, у песничку слободу, у неочекивано и вечно.

Песник се сећа себе, на песнички, неочекиван начин, у свим животним ситуацијама. Он »лети« изнад простора стварности попут орла сањалице. У »лету« изнад стварности, он се сећа себе зато што у себи носи сва питања неба и земље, зато што кроз себе додирује чар суштинског, зато што је његов чин духовна суштина човечанства. Та суштина почива на пореклу човекове наде о задобијању бесмртности. У тој нади песник јесте песник, изражена воља човечанства. Јер, једино он, на путевима бесмртности, може своје лице окренути према небу и на божански начин – постојати. А постојати значи: сањати, мислити, стварати; празнину, у себи и изван себе, на песнички начин, »крицима« сећања несебично испуњавати. Приклањати се савршенству, трајати.

В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос», Београд, 1988, стр. 23-25.