ВИТО МАРКОВИЋ, Бирање суштине

Кад се песник роди, све се песме заједно са њим »роде«. У његовом бићу је језгро бића, глас сазнања, суштина. Дубока, скривена. Она је, одједном, смештена и у прошлом и у садашњем, и у будућем и у вечном, и не ишчезава. Важно је у њу ући, на време је разоткрити и за себе присвојити. У њој је снага певања и мишљења, чин унутрашњег догађања, метафизика бића.

Пропада певање и мишљење многих песника, јер не чују и не примећују гласове суштине у себи и изван себе. Глуви су и слепи због пустоши у себи, због лажног бацања себе-од-сјаја.

Оно што види и чује, песник носи у себи.

Он је огледало кретања и мировања, јер све држи насупрот себи. Његова свест доводи све у питање појмовно и садржински. Она узима и оставља, убија и заборавља, унутар себе прераспоређује »постојеће стање ствари и појава«.

У несвесности је извор песничке храбрости, чин случајности је мајка његових песама. У свету релативне стварности, она га најверније приближава чину апсолутног. Зато приближавање није и дотицање апсолутног. То је само тренутни одјек подсвесне воље његовога бића.

Подсвесна воља метафизичка је воља. Она је најприближнија космичкој вољи постојања. Зато што је унутра, у неиспитаној тами, без историје је. Њу једино песник, кроз себе, повремено докучује, али јој лице никада не сагледава.

Ипак, и у тами, зрно светлости себе проказује. Проказујући себе, своју истину саопштава. Потреба за истином, за оним што јесте, не искључује филозофски привид постојања. То песник снажније од других уочава. Путем поезије себе као биће потврђује. Зато њему и припада надмоћност у вечности. У њој је он заиста он, леп и узвишен човек, а не привид.

Стваралачки случај и суштина долазе само једном. Једно у једном је драгоцено и ретко. Ваља доћи до тог једног, једноставно и спонтано, једно у једном открити и показати. То се не може умом, свесно, прорачунато, плански, него несвесно, случајно, кожом. Ум је само сведок трагања за суштином, споредно помагало хода до себе.

Отуда песник само себе хоће и једино себе бира, кроз себе, за себе, скроз-наскроз све до будућности. Његова будућност је озвучена; он је чује унапред, пре свих, на свој чудан начин, изнутра.

Он себе хоће и бира, кроз себе, нехотично. Има се онолико колико има интуиције. Његова интуиција није туђом вољом «изабрана». Њу краси космички карактер његове слободне природе.

Његов космички карактер има снагу свеобухвата. Он доводи све у питање. Доводећи све, па и сама себе, у питање, сеје семе слатке неизвесности. Из семена неизвесности, лутајући, почиње себе да тражи кроз време, најпре нехотично, затим покушава да мисли себе скроз–наскроз за себе сама. За мишљење себе до краја потребне су му речи за тајанствену употребу себе. Он има само себе и другог оружја осим себе нема. Себе даје и узима, све друго именује. Оно што именује радо усваја, одређујући му место и време постојања. Између себе и именованог укида празнину. Себе ставља у позицију активног субјекта трагача, а све остало у позицију пасивног објекта. Похлепан на улогу трагача, као лав међу јеленима, наглашава своју субјективност у свакој прилици. Што је субјективнији, тим је субверзивнији, већи, ближи моћи постојања. Њега и лава, истом меном несуђених владара, природа штити. На сваком месту и у свако доба има потребу да јесте и изван граница свога бића. Чезне за свеобухватним у свакој прилици, јер се види и осећа и лево и десно, и доле и горе, свуда истовремено. Слично богу нема коначног циља, бесконачан је као космичко кретање. Шири се и никада не скупља, напредује и никада се не стрмоглављује. На себе је упућен, јер је самом себи изум. Има се, увек, подједнако, с ове и с оне стране и не мирује. У свему живо учествује, јер чезне за целином бивствовања. Кад каже: »Ја сам космичка авет« то је најлепши пир његовог духа, јер се шири, од земље до звезда, далеко, све до свеобухвата. Он је оно стварно које уме, понекад, бити нестварно, сањајуће, на посебан начин. Та његова способност даје му могућност издвајања из ланца пристајања на пролазност и смрт. Чува га чудесна похлепа за бесмртношћу, за себе – увећавањем у духу, јер се хоће стално да је већи и другачији, да није оно што се једном заувек може именовати. У том хтењу речи су његов основни материјал помоћу којег се зида у себи не рушећи се. Оне му испуњавају унутрашњу празнину чудесним спојевима сна и звукова. Чак и несвест, унутар тока његовог бића, постаје тад производна. Из ње извире подсвесна лепота случајности, унутрашња ватра, сањајућа светлост-луталица. Она се појављује и нестаје као звезда-ругалица на небу немогућег. А немогуће је немогуће контролисати, јер не припада просторима једнообразности. Отуда се у њему, у сваком датом тренутку, одвијају ратови између могућег и немогућег. Хтео не хтео, он је увек на страни немогућег. Јер немогућност је његова могућност, једини избор, поезија.

Њему је, још пре рођења, у пројекцији будућности, било загарантовано певање и мишљење да би могао после, у конкретном времену и простору, певати и мислити на зачуђујући начин. Између корисног и бескорисног, увек се окреће бескорисном, ослобађајућем чину, игри. Кроз игру, расипајући енергију, иде ка зачуђујућем чину, ка себе–давању. Себе–дајући, мање осећа себе као власништво. Своје биће, у младости, обавезно, уграђује у космичку целину, више себе–дајући, а мање себи-узимајући, затим, у зрелости, више себи–узимајући, а мање себе–дајући, јер, најзад, постаје космички мајстор којега се мора поштовати. Све што види, сматра, сам је собом направио. Кад зажмури, све што је направио, одједном, може поништити. У њему је моћ, није у другоме. Зато што је у њему моћ, он не уме бити слуга. Речима, очима, кожом, као космички владар, појаве и догађаје себи призива. Узима их као материјал за своје песме. Оно што је далеко, а суштинско, себи приближава у облику језика. Језик га даје и самом показујући, у симбиози. Две енергије, бића и језика, из стања кретања прелазе у стање мировања, у вечност. Ту је његов прави сев, песма. Вечни призив себе вечног, кроз себе остављеног у језику, у песми. Јер умирање је апсолутно умарање кретања у бићу, а кретање је апсолутна похлепа за постојањем. Између једног и другог, као између неба и земље, егзистира човек. Међутим, песник хоће више, апсолутно, наднебесно. Његова суштина је у спору са временом и простором. Ње је мало, а времена и простора много, чак бесконачно. Она (суштина) вапи да буде откривена, тражи свога откривача. Песник је тај. Он чује плач суштине, њену чежњу за идентитетом, за конкретном славом постојања. Отуда плач суштине прелази у пев песника. У том певу појављује се снага суштине, дискретни плес песничке дијалектике. Песничка дијалектика плеше уз музику суштине на песнички начин, без заморног система певања и мишљења. При плесу она прстом указује на језгро језгра, на ужарени сјај суштине. Њен плес, сталан и бесконачан, припрема суштину за суштину, за оглашавање истине певања и мишљења, на штету својој ствари. Она се привремено повлачи. Саму себе заборавља у корист метафизике. Метафизика свој чин прихвата. Између трајања и престајања, онемогућује једнообразни начин мишљења. Улази у поезију, а поезија у њу у свој својој пуноћи. Једна другу бирају и дискретно допуњују, прожимајући се. Поезија хоће метафизику као загонетку, а метафизика поезију као игру. У игри је кретање, дијалектика поезије и поезија поезије, суштина сећања Та дефиниција и једну и другу задовољава, јер обе долазе од праве речи, од себе – усвајања.

Реч нуди знаке воље, ума, славе и достојанства, јер жели у целини да има себе за себе. Песник је прима, као своју ознаку постојања, помоћу ње себе показује. Она је Спољашња ознака његовог унутрашњег бића. Бела боја (чиста светлост) долази из ума (главе), плава долази из душе (груди), црвена из утробе (стомака), црна из средишта страсти (споловила).

Реч извире из свих тих одредишта. Она носи своју снагу, боју, звук, унутрашњу светлост бића. Та унутрашња светлост бића показује и саопштава биће као биће у смислу изражајности. Саопштавајући га, кроз оно што је суштинско, брани га од заборава.

Суштина бића, у чар речи утемељена, налази себе у вечном сјају поетске грађе. Унутар звука, метафора и симбола »живи« вечна светлост, као нешто што само себе хоће и сања, као космички пев »грешне« материје, као највиши разлог славе постојања.

Почетак пева »грешне« материје улази у метафизички ток себе–тражења, у мисаоно поље једино песницима доступно. Судбина тог пева, у ствари, судбина је »грешног« бића, јер га од рођења, сем смрти, нико не може спасити од понављања, а од смрти и заборава, сем поезије, нико не може излечити. Шта се тиме хоће досегнути? Очито је – знакови. Песник стављајући на папир своје знакове, најпре спасава себе, затим и оно што је опевао, од пролазности и заборава. Песма је, дакле, несвесни (случајни) рат против пролазности и заборава. Чин писања песме је потчињавање себе »случајном« изливу речи. Речи су испред, песник их следи. Он је »дело« речи, а песма његов производ. Она је увек у првом плану, јер изражава суштину унутрашњег кретања песниковог бића. У њој су његови знакови суштине и себе-сазнавања, у низу речи, ту стављена, заувек. Отуда вечита похлепа за себе-сазнавањем, за својим ја.

Ја је основна, космичка моћ за себе-издвајање и усвајање за биће. Оно је ум тренутка и никада се не подудара са другима.

У њему је сан и стварност, унутрашњи и спољашњи живот, лаж и истина, у вечној равнотежи постојања.

Спојити Једно једино Ја са много других помоћу метафизичких чари, у једну савршену космичку целину, сан је песника. Отуда његово Ја, чудећи се снази неизвесности, са бескрајном похлепом за постојањем, далеко одјекује. Његове речи су, у просторима глувонемих светова, још једина космичка звона чији звон додирује зачарану дубину постојања.

У дубини је чар, тама, загонетка. Слично бисерима и суштина је у дубини таме, ствари и појава. Њу изриче песник, који има себе за себе, као сан о могућности у крилу немогућности, помоћу интуиције и метафизичких знакова.

Ја је печат себе. Оно, најпре, идентификује себе за себе, па кроз себе и друге одсликава. Кроз реч, кроз мисао, кроз сан, исказује своју властиту снагу и друге њоме збуњује или очарава. Оно што није у њему, у његовом духовном видокругу, не прихвата, пориче. Држи га на раздаљини као печат празнине, као ништавило.

Оно што није идентификовано, као нешто што јесте, није ни релано, нема објективну моћ.

Ја је печат себе–сазнавања. Оно она своју боју,  свој мирис, своје име. Помоћу чинова и »мисли« себе одређује. У корену има прошлост, у стаблу садашњост, у крошњи будућност. Његово постојање је једно и увек даје једно за једно. Зато је и драгоцено.

Кроз изненадно и случајно, из семена интуиције, пониче непосредно, суштинско, судбинско. У суштинском је истинито, пречица до себе - спознавања.

У себе - спознавању је немир, снопев, самопрогон.

Ја је снага одупирања себе - замрачивању, последња побуна против снаге смрти. Оно »пројектује« (и осмишљава) себе за себе помоћу себе у времену и простору. Ствара себе за себе (и друге) у смислу освајања светлости за себе (и друге) на природи властитих стваралачких поступака. Тим стваралачким поступцма спаја себе са временом и простором, сад и после, производећи глас о себи певом суштине и светлости. Колико запева суштине и светлости, у његовим знаковима, толико има снаге одупирања себе - замрачивању и смрти.

Ја је сила бирања и чувања себе за себе. Собом упија време, суштину, светлост. Поставља знакове распознавања. Ти знакови су једино видело у садашњости. Помоћу њих ће се видети и у будућности.

Отуда присуство знакова (правих и изабраних) чини се важним. Песник то зна. Користи их за своје »догађање« и појављивање. Њима одређује суштину певања и мишљења, једину своју наднаравну моћ.

Суштина певања јесте могућност бирања. Само ако песник правилно бира знакове за знакове, може певати и суштину исказивати. Јер: певање је основна потреба песниковог бића, сходно њој он себе остварује и певајући показује.

У оскудном времену слободе бирања, у свакодневним унутрашњим и спољашњим ратовима песник себе зове у »окршаје« ради слободног чина певања и постојања. Он, у оквирима свога песничког заноса, показује свему што га окружује да је ништавно у успоредби са поезијом као поезијом наднебесних могућности. Испред поезије, као певања и мишљења, као дестилисане снаге ума и осећања, неће да види ништа. Она је испред свега, брза као мисао, јер је и сама мисао, бржа од науке. У њено име, Жил Верн је одавно докучио месечево »ткиво«. Сад се у другим звезданим просторима поезија појављује као занос, као илузија. Она, с човекове стране, најбрже попуњава празнину између човека и свари. Не подноси раздаљину између човечанства и космичких тела. Сјајне «очи» тајанствених бескраја је голицају.

Отуд песников космички немир. Он је космичка пчела. Његов мед је суштина. За њом трага, скупља је. И ставља у песме.

В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос», Београд, 1988, стр. 12–22.