Блистати може само онај ко пати. Ово је смисао блешавог крста. Ведрина је зато тако незасењиво сјајна, и зато искри, јер су у њој радост и бол сједињени. Осмехивати се уме само онај ко је ову равнотежу остварио.
Тајни записник, 4. фебруар 1962. (одломак)
Кућа нам је насред друма
Што прво сунце са последњим спаја
Црна наша срећа златних руку
Неимар нам сама била
Смишљала изгледа небеску ћуприју
Изгледа сунчеве теразије
А испала кућа
На друм отада немани избијају
И опасници и громовници
И трговци сунцем
Куће тад лепе нестане
У хрвању неба и земље
И шкргуту таме и вапају светлости
У топоту копита на крову
Небо се од земље кад-тад раздвоји
Кућа се опет појави насред друма
Појави се лепа
Управо ко небеска ћуприја
Ко сунчеве теразије
Друм боље гледа своја посла
Прво сунце са последњим спаја
Само ветрови што око куће служе
Разгоне задах изгорелих рогова
Политика, 1. јануар 1963. године
Од птице у небу до рибе у виру
котрља се разум по незбира збиру.
У слици и речи, тек секунд што важе,
комада се збиља на шарене лаже.
Идеје и мисли у трину се дробе.
Шта друго је живот но истовар робе!
Пред тријумфом општим финансијских чуда
шта приче и драме, шта лирика худа!
Све овчице листом – од библијског мита –
у маказе
хвата божанство профита.
У плусу је минус, у минусу шифра:
на безброј се нула распрскава цифра.
А ово је гесло, аксиом и бином:
и звезде постоје да звече ситнином.
М. Тешић, Са Авале поглед, Београд: Чигоја, 2021.
