Као
и религија, поезија полази од човековог првобитног положаја од тога да смо ми,
што знамо да смо ту бачени, у тај непријатељски, односно равнодушни свет – и од
чињенице која га чини тако несигурним: временске ограничености, коначности
људског живота. Путем који је, на свој начин, такође негативан, песник стиже до
руба говора. А тај руб се зове мук, неисписана страница. То ћутање личи на
језеро, на једну глатку и компактну површину. У њему, загњурене, чекају речи. И
треба се спустити, ићи до дна, ћутати, чекати. Јаловост претходи инспирацији,
као и празнина обиљу. Песничка реч избија после читавих епоха суше. Али какав
год био њен садржај, њено конкретно значење, поетска реч афирмише живот овог
живота. Хоћу да кажем да поетски чин, писање стихова, песничка реч независно од
посебног садржаја тог говора – јесте чин који не представља, бар у зачетку,
тумачење, него откровење наше судбине. Без обзира на то да ли говори о овоме
или ономе, о Ахилу или ружи, умирању или рађању, муњи или таласу, греху или
невиности, песничка реч је ритам, временост која избија из саме себе,
непрестано се изнова зачињући. И будући да је ритам, она је и слика која
обухвата супротности, живот и смрт у једном једином говорењу. Као и само
постојање, као живот који и у најузвишенијим тренуцима носи у себи отисак
смрти, поетска реч, млаз времена је симултана афирмација и смрти и живота.
О. Паз, Лук и лира,
у преводу Радоја Татића, «Просвета», Београд, 1990, стр. 151.
Нема коментара:
Постави коментар