ПРОТОЈЕРЕЈ ВАЛЕРИЈАН КРЕЧЕТОВ, Страдање буди дух човека

 Све страда и све се мучи, што у безвучној тишини, кријући свој бол, прећуткујући свој јад, што у отвореним мукама, које нико и ништа не може ублажити. Ми не можемо да избегнемо страдања. Природно је желети да она не буду превелика. Али треба да се учимо да страдамо достојанствено и продуховљено. У томе је велика тајна живота. У томе је вештина овоземаљског живота.

Што је префињенији човек, што је осетљивије његово срце, што је саосећајнија његова савест, што је јача његова стваралачка машта, што је осетљивија његова моћ запажања, што је дубљи његов дух, тим више он страда, тим чешће њега посећује бол у животу, огорченост и туга. Али ми често не мислимо о томе, не спознајемо да најбољи људи страдају више... И када се на нас излива бујица оскудице, муке, јада и потиштености, ми се плашимо, сматрајући то "неочекиваним", "незаслуженим" и "бесмисленим".

Али страдању је дата велика моћ прочишћавања духа и велика моћ васпитавања, јер страдање буди дух човека. (Не само "топлохладноћа" буди човека). У њему се челичи непоколебљивост човека, његова храброст, присебност и снага карактера. Без страдања нема ни истинске љубави, ни истинске среће. Тај ко хоће да се научи слободи мора да превазиђе страдања. (Ја често, међутим размишљајући на ту тему, мислим: "Господе, каква страдања! Када бисмо барем научили да превазилазимо неудобност то би већ било неко усавршавање!) Обичан народ зна ову истину и изражава њу речима: "Посећивање Божије". Човек коме је послато страдање (вероватно и болест) не мора да се осећа безнадежним, али удостојеним и позваним, њему је дозвољено да страда да би се очистио. Зато ми не треба да се клонимо нашег страдања, спасавајући се од њега бекством или варајући себе. Не т понекад и од половине од страха од страдања. (Узгред, ја често говорим треба избегавати две ствари: не треба себе мучити тиме што се већ десило и мучити себе тиме што још није настало.) Не приличи човеку да поступа и обрнуто, то јест да се упушта у страдање (тојест да се намерно страдању излаже). Човек мора да подноси своја страдања спокојно, с поуздањем, гледајући на њих као на пут усавршавања, као на лествицу духовног очишћења. Ако је човеку дата телесна болест, онда он мора да уради све да би исправио грешке и отклонио и олакшао бол, колико год је то могуће. У исто време треба продубити свој духовни живот да би његов пламен одвлачио животну енергију од телесног бола. Треба умети не ослушкивати свој бол, не мислити све време на њега, него супростављати њему своју духовну усредсређеност. Ако неко каже да не уме то, онда нека се моли да му Господ да снаге за то.

Преузето са: https://pouke.org/