МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, О књижевним знамењима и историјским значењима

       

  У Андрићевим „Белешкама за писца“ читамо да и најбољи писац у читаоцу може да побуди само оне сензације које у њему већ постоје. Није ли такав случај и са критичаром и тумачем и делом које тумачи и вреднује? Да ли је увек тачно да се критичар јавља тамо где се „црв скепсе увукао у уметничку веру“ или је његова појава често мотивисана намером да елиминише сумњу у стваралачку реч. Када је аутор/критичар двоструко мотивисан – па је јасно да избор одређених књижевника и њихових најбољих остварења условљен колико потребом да дȃ лични допринос неговању и очувању књижевне традиције (у овом случају Косова и Метохије), с једне стране, и да, с друге, преиспитујући природу колективног идентитета кроз свет књижевних дела које тумачи и сȃм одреди своју позицију према утврђеним вредностима – природно је да ће он своје трагање усмерити ка оним сензацијама које у њему већ постоје. Једино се у том случају писање остварује као „самоосвешћивање“ и остварује креативна симбиоза и духовна сродност између критичареве природе и дела које тумачи.

         Опредељујући се да за наслов књиге књижевно-критичких студија и огледа о српској књижевности Косова и Метохије узмемо два „знака“ – знамења и значења – желели смо да читаоцу укажемо колико на значај тренутка у коме се о српској књижевности ове покрајине пише, када се решава вековна проблематика њене одрживости у границама матичне државе Србије, толико и значај саме те књижевности, настајале у специфичним друштвено-политичким и историјским околностима и њима условљеној културној и духовној клими. Кроз одабране писце и дела, кроз поједине значајне сегменте њихових поетика, које тумачимо као знамења у књижевноисторијском, културном и духовном контексту, покушали смо да укажемо на њихова значења у синхронији, а нарочито дијахронији националне књижевности. Знамења (знак, ознака, белега; наговештај, показатељ, индикација, индиција, симбол, доказ) и њихова значења (оно што нешто значи, оно што се нечим исказује; смисао) тако творе путоказе о духовним вредностима које надилазе историјске датости. Због тога смо, руковођени начелом да тајну историје не би требало тражити у метафизици, него у поезији, јер је „историја тамо где је човеку дата победа над смрћу“, покушали да претекнемо време и будемо мудрији „за читаву вечност свога тајног искуства“, тако што ћемо од смрти спасити оне вредности које побеђују време: своје споменике и своје памћење, баш као што препоручује Зоран Мишић у чувеном есеју „Шта је то косовско опредељење?“

         (...)

         И премда је и историја књижевности већ утврдила да у корпусу српске књижевности настајале на историјски и духовно значајном простору Косова и Метохије нема много остварења која би могла да уђу у вредније антологијске изборе, избор који је начињен овом књигом указује на репрезентативне књижевне вредности, почев од дела Григорија Божовића с почетка XIX века, до оних књижевних остварења насталих на крају века, који је донео крупне историјске промене, а са њима нужно и промене у самој књижевности. После геноцидне агресије спроведене на Косову и Метохији, државног пораза који је доживео српски народ, а са њим и култура и књижевност, српска проза је проживела и проживљава најтежи кризни период. Ратне страхоте, погроми и сеобе учинили су да се прекине деценијски континуитет књижевног израза, а да се у расејању пишу дела за која више ни сами нисмо сигурни да ли их можемо назвати косовскометохијским романима или њихове ауторе косовскометохијским писцима. Њихова поетика нужно је везана за последње историјске догађаје, јер су и сами аутори били актери у креирању нове историје која је српском народу одузела право на властиту територију, на своју културну и духовну баштину. Територија на којој су зачети корени српске државности и духовности постала је митска пројекција у књижевности насталој у расејању. Тематизација актуелног историјског тренутка тако је постала новим моделом романа, баш као што је историја нашла своју уметничку пројекцију у приповеткама прозаиста један век раније.

Марија Јефтимијевић Михајловић, из уводне речи у књизи Знамења и значења (огледи о српској књижевности Косова и Метохије), Институт за српску културу – Приштина, Лепосавић, 2018, стр. 7–9.