Споменик Гетеу и Шилеру у Вајмару |
(Шилер Гетеу)
Јена, 21. јула 1797.
Никад не могу отићи од Вас а да се y мене нешто не усади,
и радујем се ако као уздарје за све оно мноштво које ми поклањате могу
покренути Вас и Ваше унутрашње богатство. Овакав однос, заснован на узајамној
способности за усавршавање, мора увек остати свеж и жив и управо мора стицати
утолико више разноликости уколико хармоничнији бива и уколико се све више губи
она супротност која је код толиких других људи једино што спречава
једнообразност. Смем се надати да ћемо мало–помало разумети један другога y
свему о чему човек може себи дати рачуна, а у ономе што се по својој природи не
може појмити остаћемо осећањем блиски један другоме.
Најлепши и најплоднији начин на који се користим нашим
разговорима и присвајам их јесте увек тај да их примењујем непосредно на оно
чиме се y то време бавим и да их одмах продуктивно употребљавам. И као што Ви
кажете у уводу за Лаокоона да се y сваком појединачном уметничком делу налази
цела уметност, тако се, верујем, све што је опште y уметности мора преобразити
натраг у најпосебнији случај ако треба да се сачува реалност идеје. И тако ће,
надам се, и мој Валенштајн, и све што ћу убудуће можда значајно створити,
конкретно показивати и садржати цео систем онога што је при нашем commercio[1]
могло прећи y мojy природу.
(...)
Јохан
Волфганг Гете – Фридрих Шилер, Преписка, превео с немачког Бранимир
Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад,
2010, стр. 356–357.
Нема коментара:
Постави коментар