„Песма и
слика су највећа истина која беше у Бога.“
Сенка
Влаховић
Да је поезија немо сликарство,
а слика – речита поезија, сведочили су уметници (песници и сликари),
колико и сами поклоници уметности, и истовремено указивали на то да и једно и
друго – и поезија и сликарство – воде истом циљу – Истини. Књига
поетских, лирских записа, богато илустрована несвакидашњим сликама згуснуте, митске симболике, Банатска Венера и јунак Димитриј, ауторке
Сенке Влаховић, не само да усваја Хорацијев поетски принцип „Ut pictura poesis“ („поезија је вербално сликарство“), него као
аналогни реципроцитет нуди слике као највишу поезију, чиме се потврђују речи
Филострата да „она иста мудрост која надахљује песника, одлучује такође о
вредности сликарске уметности, јер и она садржи мудрост“. И Слика и Реч су за
ауторку носиоци највише Истине која је оваплоћење божанског принципа; и једно и
друго воде (по)знању највише мудрости која „беше у Бога“.
У
естетском смислу, вредносну димензију књиге чине подједнако и Слика и Реч, међу
којима нема доминације нити ривалитета – плаветнило као доминантан
колорит, са значењима бескраја, безганичја, руских степа колико и банатске
равнице, носи подједнаку семантичку вишеслојност у песми, колико и у
слици. У свој бескрајни плави круг ауторка смешта Татјанину
молитву и Димитријеву одсутност; могућност савршеног (мета)физичког сједињена у
Једном и стрепњу да до таквог (с)једињења не дође у овом свету. Између „овостраног“
света (оличеној у банатској равници, Татјани као слици и симболици земље,
плодности, рађања и еманације живота, и Димитрију као ратнику, браниоцу
земље, части и имена) и „оностраног“ (над)света (представљеног
бескрајном плавети Неба над равницом, Татјане као везиље снова и чежњи, чекања
и надања, исцељења и надахнућа, Косовке девојке, Јефимије, Татјане, и
Димитријем, митским јунаком, песником, сатканог по слици Адама, Димитрија
Карамазова, Евгенија Оњегина, Вука Исаковича), као Демоклов мач лебде питања:
„Има ли стварности кад се љуби? Има ли истине за
Татјану? Има ли милости? Просветљена ил луда она постаје кад се скаска и јава
негде сретну. Две приче из различитих светова. Овостраног и оностраног. Песма и
белина папира. Као јарци на брвну. Као два краја конца црвеног што у чвор један
другог дозивају.“
Поетско
разрешење ове дилеме ауторка проналази у опредељењу за једну нову
(над)стварност – Слику руских равница (осликаних изразитим плаветнилом и
симболима пшенице, мача и звезде) као митске, обећане земље, својеврсног
Едемског врта у којој је могуће остварити првотну чистоту и пуноћу бића,
јединство супротности оба света. Јер, „стварност је неумитна“, а митска слика
„мушке поле“ ретка колико и Халијева комета, на коју се, не случајно, ауторка
позива. Ако је љубав, као што песникиња каже: „болест коју хране чекање, лутање
и снови“, онда јој исцељење лежи остварењу цело(витости) или сједињења.
За остварење тог начела Целине или врховног Јединства неопходан је, платоновски
речено, „покрет душе“; потребна је белина (празнина) хартије и таленат (пуноћа)
уметника. А ова ауторка их има у изобиљу, остварујући тако једно од врховних
начела уметности – њено катарзично својство.
Нема коментара:
Постави коментар