Марија Јефтимијевић Михајловић, СВАКИ ЈЕ РАТ – РАТ ЗА СПАСЕЊЕ ДУШЕ (О поетичким и симболичким слојевима романа "Лептирова одбрана" Милоја Радовића)

 

„Сваки умрли човек оставља у живима своју тачну слику.

Она живи са њима и умире кад они умру.“

 

Милоје Радовић, Лептирова одбрана

 

Растко Петровић је, говорећи о литератури о Великом рату, између осталог записао и то да она поред књижевне има и документарну и посебно – човечанску  вредност. Парафразирајући ову мисао, с правом можемо да кажемо да је свака литература о рату много више од обичног историјског, фактографског документа; да је она пре свега – сведочанство о Човеку, јер у својим најдубљим слојевима открива људску природу; човека правог, исконског, који гоњен страхом пред смрћу и доведен пред њено лице, открива своју праву суштину. Своје исконско лице. Доживљава метаморфозу или преображење.

У том се контексту може читати и роман Милоја Радовића Лептирова одбрана, који није само скуп ратних искустава о догађајима и људима са којима је провео седам недеља у најстрашнијим борбама на Косову и Метохији 1999. године, на Проклетијама, већ је пре свега и изнад свега књига о Човеку, његовим страховима и његовим сновима, његовим слабостима и његовим храбростима – књига о човеку спољашњем, усмереном на то да у страхотним ратним условима сачува живот (тело), али пре свега о човеку унутрашњем, усмереном на очување властите душе.

Иако је у оваквој врсти литературе иманентан класичан реалистички поступак, роман Лептирова одбрана својим нетипичним, нелинеарним концептом приповедања, са дубоким значењским слојевима и високим естетским дометима поетизације и симболизације, надмашује та очекивања. Конципиран као прича коју закриљује нестварни, имагинарни сусрет у Авијану (на позив непознате жене по имену Морена), где се и прича романа затвара, Лептирова одбрана у свом средишту, садржи седам приповести у седам недеља („Недеља прва – чиста“, „Недеља друга – пачиста“, „Недеља трећа – крстопоклона“, „Недеља четврта – средопосна“, „Недеља пета – глувна“, „Недеља шеста – цветна“ и „Недеља седма – светла“), о људима које је повезао, ородио рат, тај, хераклитовски речено – отац свему и свему краљ. Апострофирајући надимке уместо имена људи из ове ратне приче (која је и много више од тога), а који постају и главни јунаци романа: Лептир, Линдра, Кмеко, Гипко, Гуја, Комарац, Отров, Облак, Облакиња и Писац, приповедач потцртава идеју да је Човек оно што мисли и чини, онакав је какав му је страх и какав му је сан – дакле, човек унутрашњи, а да је име само знак његовог спољашњег обележја; да изнад ове стварности видљиве, постоји, трепери и суштаствује стварност вишег реда, која попут Морене (словенске богиње зиме и смрти) некада има лице лепе, миле жене и симболизује зов живота, а некада страхотно лице коначности или смрти, коју су у рововима и ноћним ратним причама непрестано гледали.

 Уметничка вредност романа огледа се првенствено у поливалентним слојевима значења, у могућности да се чита и доживљава на неколико нивоа, који нису међусобно одељени, већ су складно хармонизовани у јединствену идеју о човековом духовном узрастању у условима када је, не само тело, него и душа у опасности, у нехуманим и стравичним условима рата, које је симболично представљено као лептирова одбрана (душе), односно као метаморфоза од гусенице до лептира. Најпре, као покушај спасења (или „оправдања човека“) у стварности таквој да је „смрт једина и свакоме приступачна извесност“, односно да је она „мера којом је Бог тачно измерио човека и њоме ће га одмеравати заувек“.

Спајајући реалистичко и надреалистичко, слике рата – ратних страхота, страхова и крајњих непознаница тамне стране човекове природе са имагинарним – наслућеним а истинитијим од стварности саме, писац указује на идеју да у свему видљивом откуцава живо било невидљивог (Бога); рилкеовски речено, да нема овог и оног света већ да постоји велико јединство; да гласови мртвих „нису и мртви гласови“ (И. В. Лалић); да је „овоземаљски именослов“ тек бледа сенка онога што треба заслужити за живот у вечности, односно да се и у рату, том највећем човечијем бесмислу – крије светиња живота. Отуда се међу наизменичним низањима слика ратних збивања из појединачних перспектива главних протагониста романа, не чује само Пишчев глас (који стреми и властитом спасењу, јер је писање облик чувања од смрти/заборава оних о којима пише), већ снажно потцртавање улоге Лептира као спиритуалног или духовног симбола Душе, чије је спасење једини и навећи Смисао. Романом се пројицира хришћанска мисао о спасењу душе кроз Љубав/ опраштање и прејудицира идеја да је једина истинска и истинита победа – победа унутрашњег човека, унутрашњег хероја. Тако се, наизглед ненамерно уметнута кратка проповед Игумана манастира, очитује као духовно језгро или siritus movens читавог романа, будући да се њоме крунишу и у њему врхуне сва друга, паралелна значења и поруке овог необичног ратног, али пре свега алегоријског романа:

 

„Свет овај као да од почетка почива на човековој зависти. Она је узрок пропадљивости људског рода. Није ново убијати људе! Ново је опраштати им. Убице су људи којима је теже него праведницима. Да бисмо их победили, морамо их љубити. Победа без љубави је смрт. Ништавило. Важно је бранити отаџбину, али је важније бранити небо које је отаџбина свих отаџбина. Сада су га запосели и бију нас из њега. Не виде наша жива лица, али виде наша умрла лица. Она која су они обезживотили.

То нам не даје за право да их убијамо. Убијајући их постајемо они, а љубећи их, претварамо их у нас. Заклиње нас да тако радимо. Заклиње нас да будемо унутрашњи, а не спољашњи хероји. Разлика између та два херојства је, то непрекидно понавља,  једина тачна мера између живота и неживота. Ко је прекрши, осудио се сам. Биће жив, а нежив. То је најтежа казна за човека.   (...)

Нема смрти. Давно је умрла. На Голготи. Постоји само живот. Упамти сине, упамти.“

 

         Тако се почетна пишчева идеја о роману као сведочанству једног времена и генерације људи са којима је ратовао и на чије заслуге и храброст је желео да остави трајни спомен, претаче у роман који својим поетичким слојевима и симболичким значењима превазилази ту хуманистичку, људску тежњу. Лептирова одбрана постаје (литерарна) одбрана Човека, оног најсветијег, божанског у њему – његове душе. Упркос сваковрсним манифестацијама зла у овом палом свету – међу којима је рат највеће зло – она пружа наду и враћа веру у Човека, због чега то више није ратни, него антиратни роман – одбрана и победа Човека и Живота над ратом и смрћу.