Критичар и истраживач српске поезије и прозе, као и прозе и поезије у преводу на српски језик, Марија Јефтимијевић Михајловић уводи читаоца своје песничке књиге, под насловом Храм тишине, у личну лирску космологију – аутопоетичким записом, прологом о речи као инструменту израза бића – „његовог унутрашњег ритма са ритмом космоса“. Тај ритам, који се налази и у основи песничког говора, у стању је да артикулише тишину – као „мелодију космоса“ којој стреми песничка реч, а која је – каже песникиња – „песниково најдубље ’осећање Бога’“. И још даље, и још дубље, она дочарава „тачку бића у ком пева Неизрециво, као божанска стваралачка искра, као Логос“.
Марија Јефтимијевић Михајловић, као да
даје дефиницију своје поезије: певање Неизрецивог. То певање је лично: из
сопственог бића и доживљаја света, као „осећања Бога“; али и опште: „мелодија
космоса“ као хармонија према којој се укупна духовност креће, из које све
происходи. Ако је осећање лично, а мелодија општа, онда поезија спаја и
сједињује та два феномена бића у песничку реч и значење.
Филозофија поезије као аутопоетика
продужава се у самој поезији Марије Јефтимијевић Михајловић – већ у првим,
реторским аутоимперативима: „Чудесно призови“: изреци, проникни, зађи, докучи... Све су то синоними рефлексивног
певања – потраге за значењем и смислом, на начине језичко-мисаоног продора у
„васиону песниковог бића“ и за „мелодијом која је старија од речи“ (како
стоји у уводном упутству песника –
песнику, самом себи.
Императиви певања чине бескрајни низ:
разна значења сливају се у једно, флуидно и вишеструко, сложено. Притом је
динамична императивна реч дорекни
изразито битна, а пар замисли и надмисли изузетно изазован за разумевање
песничког мисаоног процеса. Песнички дорећи
један је од израза постизања савршенства или целине (хармоније), а замислити и надмислити је схватање песничког мишљења као вишег степена
филозофско-поетског процеса.
Ритамски низ императива, али и
предмета певања продужава се из уводне аутопоетике о мелодији и прелазе у
неухватљиви низ апстрактних појмова које изриче,
прониче, сновиди, призива... поезија, а који чине посебни регистар: неизрециво, недокучиво, незамисливо,
неслућено. Док то све докучи,
песнички поступак (или субјект) мора да разгради,
раствори, напусти, разобличи, разодене... низ или регистар конкретнијих али
не мање сложених појмова и облика постојања песничког језика и света: остварено, именовано, научено, очекивано,
чудесно – и једно и друго „из дубина, из ништина, из искона и суштина“.
Концентрација и свеобухватност израза песничког процеса сугерише емотивну
енергију и обиље значења.
Из програма задатог у уводном прозном
и уводном песничком поглављу о „призивању чудесног“ песникиња Јефтимијевић
Михајловић пева и „разматра“ све што се налази у ракурсу њене поетике и лирике.
Тако је „програмска“ песма „Треба изван
круга ићи...“, у римованим осмерцима којима се мелодија појачава и „Неизрециво
пева“ дословније од аутоналога „треба“. Издвојена поента „Безграничје Домом
звати“ могла би се схватити као поставка о „мелодији космоса“ и „растакање
индивидуалних искустава у опште“... Ако бисмо, пак, апстраховали програмски
ниво песме, она би изразито музикално изражавала стање духа и трепет бића као
тематско-мотивски круг који песничка „надмисао“ превазлази.
Као прва песма са задатом темом, могла
би се означити „Душа“. Сва од песничких слика, превасходно метафора и личних
доживљаја, песма дочарава душу као сложену – вишебојну и вишеслојну
оркестрацију бића у дослуху са чулима сензибилног субјекта: пре свих, слух и
бол. Унутар те оркестрације, као на сликарском платну, ређају се садржаји
живота и смрти, човекове природе и судбине. Лирски пејзажи су од духовне грађе.
Доживљај је на почетку лични (почиње првим лицем), а на крају општи: душа је
млада и вечна, Патња и Песма.
Посебно важан тематски круг песама
чине мотиви груписни у циклусу „Обасјања“. Обасјања
су друго име за лирску аутопоетику У њима песнички поглед обасјава видове и облике одабраних апстрактних појмова, као што су једноставност, чежња, срећа, љубав. Ти
појмови су својства лирског субјекта, али их он дочарава са дистанце, као опште
предмете свог осећања и певања. Заједнички именитељ им је „савршенство“ –
једноставности, чежње, среће, љубави...
Предметног света у тим песмама као да
нема. Њихов главни садржалац је, опет, душа, а душа се, као таква, чини
савршеном као многе друге форме које нас окружују – једноставне до савршенства:
круг, кап, суза, песма. И те форме чине круг, концентричан са кругом мање
апстрактним, али довољно флуидним и неухватљивим: светлост, рука, нежност,
сета. У средишту тог круга, у исто време, песник насељава празнину, тишину и
дубину у којој се ипак обликује Смисао, такође надстваран и специфичан, одређен
тек метафорама „пребивалиште огња и дом пламена“. Негде у тој дубини светлости
постоји Човек, са својим захтевним идејама, за којима иде песник по пределима
свести и сна, слика и имагинације, верујући да се тај човеков „облик и
одраз“ уклапају у савршенство свих других савршености, од елементарних
(круг, кап, песма) до укупне „нежности света“ коју песма открива у симболима: гнезду, грани, птици и небу. Као што
светлост открива мисаону дијалектику света од првих елемената до птице у небу,
тако гради лирску дијалектику Човека са Душом „савршеном као песма“.
Чежња да се буде и да се у себи
огледне, лирски субјект исказује низом императивних инфинитива којима се
предочава чежња за другим видом савршенства: „Бити светлост, блистав бити...“
Бити светлост и блистати садржи низ потреба или узлета ка визуелним и моралним
моделима постојања али и понашања и мишљења. Филозофска нијанса у песми „Чежња“
доминира у односу на лирске слике и нијансе: светлост, суза, искра...
Лирска ткања и разматрања о срећи и
љубави почињу призивањем интонације и синтаксе правила или искустава са
законитостима: можеш и мораш: „можеш
дотаћи бездане своје“, „Љубав те прво мора
убити“. „Срећом“ доминира вера, „Зрном“ љубави доминира емотивност. Лирска
мисаоност интонира музику и слике ових песама. Музичке слике и лирске
имагинације преплићу се и спајају у фино ткање језика.
У циклусу „Сновиђења“ песничка
имагинација дочарава даље и дубље просторе. Ти простори имају елементе и оквире
слике, а у сликама су, као сновиђења, мисли и уточишта смисла. Као када у
класичној поезији речито говори тишина, тако у Маријиној песми, у суштини
тишине може постојати „мир дубина“. „Тишина тиша од свих тишина“ у овој поезији
представља храм, а храм је биће. Храм тишине је храм сна: спајања и
поистовећења, где је лирски субјект једино у стању да у себи препозна и открије
себе. То се постиже заносом и уласком у мир дубине: „Кроз затворене капке
отварају се небеса / И тонемо у облаке као у снове“. Посебни живот и свет за
којим чезне субјект претпоставља у малом личном храму, као и у васељени-одаји
коју види као „црквицу нашу небеску“. Кад затрепери ум, у тренутку „између два
откуцаја“ може се остварити песнички сан – пољубити Светлост: достићи
метафизички циљ љубави.
Песме овог круга су казивања о љубави.
Љубав је у исто време својство човека и Бог сам. Главни јунак је Смисао, у ком
се огледају добро и лепота. Смисао открива тајну и „уме рукама обујмити
бескрај“. Тајна света је тајна љубави: „Тајну над тајнама Тајном
откључаваш“.Тајна над тајнама је реч, реч над речима је Љубав.Тајна љубави
постоји у светлости. Светлост је Љубав, Љубав рађа Светлост. Тајна је друго име
Љубави, загонетка језика. Струјање васионе и небеска музика дотакну се струна и
дођу у слух или сан Љубави. Те процесе ослушкује чуло песника и региструје
ауторка.
Љубав је чудо – сматра један глас ове
поезије, у песми „Порекло чуда“. Порекло израза љубави у овим песмама је делом,
а у песми „Порекло чуда“ знатно више, у мотивима и језику усмене поезије, са
реквизитима астралног живота и света.
Појава вила и небеских тела, са кладенцима и чаробним кључевима додирује се са
бојама и чудесима природе као „постојбине срца“.
Егзистенцијална и љубавна лирика
преовлађује у другом делу овог циклуса. Егзистенцијално је пре свега мисаоно, а
љубавно је претежно метафизичко. Средства и слике светлости и таме, симболика
крви, орфичке и космичке асоцијације приближавају ове песме нијансама и
сазвучјаима Миљковића и Попе, пре свега замасима стиха и риме (са првим,
„Легура“) и интонацијом и генитивним метафорама (са другим, „О космичкој мери
ствари“).
Тајна постојања налази се у песмама
циклуса „Озарења“. „Чежња векова“ је облик осећања и интензитета са
несвакидашњом временском димензијом. Смењују се треће и друго лице: треће је
више рефлексивно, друго је више љубавно. Две најлепше песме „Божанством такнут...“
и „Мисао“ имају по четири катрена са неједнаком римом, али са хармонијом коју
ствара пре свега лирска синтакса, потом цезуре у неједнаким дужинама стиха.
Мисаоност лична, у првој, разликује се у емотивној мисаоности у другој песми. У
обема констраст таме и светлости представљају равнотежу реторици и музици
симбола који певају.
Јадна од највећих тајни је чежња.
Чежња је принцип живота и Љубави. Човек се рађа са чежњом – поезија чезне.
Један од кључева већине песама могао би бити у поетичкој песми „Језик
љубави“ – о разумевању речи и поезије на
једној, а светлости и слике на другој страни. То је песма о Тајни – човека,
космоса и поезије. Као да је Тајна узрок и разлог постојања – и поезије, и
космоса, и човека:
Тајна је највиши облик
спознања
Знање које у слави живи
Онима што ћутећи у буци
света
Говоре свештеним језиком
љубави
Тим језиком говори поезија Марије Јефтимијевић Михајловић. Том језику, такође, обраћа се песник у песми „Мисао“:
Кажи, изреци, слогом посложи
понорнице бића најтиши шум.
Опевај, препевај, у Песму
преточи
Речи што ломе кости и ум...
Није ли управо то циљ првобитне
аутопоетике. Није ли то мисао о стварању. „Мисао којој висина је дом“ јесте
мисао коју на много начина и облика
варира поезија ове збирке.
Циклус „Спознања“ почиње необичном
песмом-медаљом. Као монолог и исповест, говори је Симонида, опевана фреска из
Грачанице, историјска жена краља Милутина, изузетна национално-уметничка икона.
Говори је у епском десетерцу који овој песми даје трагични интензитет,
мелодијском и музичком интонацијом, аналогно тематском садржају судбине и
прототипа и српске жене уопште.
Из лика и судбине средњовековне и
свевремене жене-жртве говори песник. Марија Јефтимијевић Михајловић говори из
лика и судбине жене која истовремено постоји у српској историји и у српској
култури, највише на фрески, и управо на фрески она нема очи. У озарењу
Видовдана, који ће тек доћи као круна српског постојања, видом ког нема,
владарка Симонида (жена и дете) вида – лечи ране „свих живота“. И ране песника,
које су у срцу, односно у суштини поезије. Димензије осећања и евокације
јединствене традиције, наша песникиња уздиже на виши, универзални план и песма
прелази у мисаону димензију: „Само један бол је од давнина“ и у метафизичку
метафору као поенту: „ископана светлост која пева / са прозора унутрашњег вида
/ дно је душе – дно зеница мојих“. У дну душе налази се унутрашњи вид. Име
Симонида је име једне судбине – удеса једног народа.
Маријина Симонида друкчија је од
лирске фреске других песника, поготово најбоље – Ракићеве. Заслуга Симониде је
у том различитом песничком доживљају и књижевном животу древне уметности.
Из погледа у доба и дух Симониде наша
ауторка прелази на „Поглед у време“. То време је, у ствари, простор са епохама
Србије. Када се отвори (прошло) време, тада меморија песника пред собом има низ
слика, велики филм трајања и постојања – читави космос живота, историје и
географије Косова и Метохије:
– Каравани промичу кроз
градове
Видим тезге, сувенире,
арабеске
Миришу слике на тамјан и
воштанице
Безгласно плачу зидови и
фреске...
У „Спознања“ спадају временски ближи и личнији доживљаји и односи,
мада су културно-историјски слојеви у исто време грађа песниковог бића и оквир
језика. Као сажета породична песничка приповетка, с елементима домаће иконе
(иконе у кућној и личној меморији), као да на кућном зиду, у бојама памћења и
сензибилности зрачи лик прадеде, али не као фотографија или као портрет, него
као сан. Сан је рам за лик и рам за огледало у том лику. „Сан прадеде Огњана“
је родословна лирска реминисценција на предмете и појмове које на судбински пут
и вечно опредељење носи један од српских војника новијег доба. Његов одлазак у
рат сасвим је у косовском духу. Сат којим се мери време историје и појединачног
живота/одсуства и ковчежић „бременит од историје“ и снова човека и народа,
сваког прадеде који је био или замишљао себе у „ноћима преко Албаније“. И ова
песма из циклуса „Спознања“ садржи елементе фреске.
После имресивне разгледнице „Гледајући
у Звечан“, коју лирски субјект шаље из будућности у прошлост, из свакодневног
живота у вечно време, долази песма датирана 17. марта 2004, на још један „дан
свесрпског страдања“. У дан кад су гореле светиње, све оно у чему постојимо
вековима, прво лице песме „спознало“ је „две ствари“: две истине, две песничке
поенте. Тичу се Мајке – оне која нас је
родила и оне која је родила Спаситеља света.
На крају ковчежића са преградама ове песникиње, где
се ређају аутопоетички, језичко-музички, лично-емотивни, и спознајно-историјски
мотиви, од којих се сваки циклус и свака песма завршавају својом каденцом – долази епилошка медаља
од два језичка акорда, под насловом „Срце руже“. Издвојене као целина
„Сагласје“, ове две строфе доводе у сагласје светлосне и унутрашње ритмове,
појмове – стања и осећања у чијем се окриљу остварују песме Марије Јефтимијевић
Михајловић. Тим појмовима песник се враћа аутопоетици: из тих стања, сновиђења
и озарења настају речи и мисли, слика и музика ове поезије.
Обасјања, обасјања
Магновења и спознања
Нити светло, нити тама
Океани чистог стања
Сновиђења, озарења
Отрежњења, освешћења –
Насред груди ружа цвета
Усред руже срце света
У осмерачком ритму, са тактовима и
нотама аналогним пулсу песника, ружа у срцу, или срце у ружи, јесте метфора
песме или песничког доживљаја света и његовог израза у песничком тексту и
српском језику.
Нема коментара:
Постави коментар