О, како у смирај наших лета,
Љубимо нежније и сујеверније…
Сијај лучо одлазећег светла
Љубави последње, ноћи све хладније!
Пола неба се скрило у сену,
Ка западу лагано броди сјај,
Сачекај, сачекај, тихи сутону,
О трену чаробни, потрај ми, трај!
Крв, као некад, жиле не плȁви
Ал зато срце плȁви нежност….
О ти, последња љубави!
Ти си блаженство и безнадежност.
1851-1854
Препевао: Александар Мирковић
Преузето
са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com
Нема коментара:
Постави коментар