Категорије

петак, 11. мај 2018.

АНДРЕЈ ТАРКОВСКИ, Жена је симбол љубави



У филму „Приношење жртве“, у једној сцени отац говори сину: „Не бој се сине! Нема никакве смрти. Постоји, истина, страх од смрти, и он нам је врло мрзак, тај страх, и многе тера да почесто чине оно што људи не би требали да чине…“

Према сведочењу сина Андреја Тарковског (који се такође зове Андреј), отац му је често говорио: „Човек није саздан за срећу, постоје важније ствари од среће. Потрага за истином — мучан је то пут…“


О ДЕТИЊСТВУ, ДОМУ…

Свог детињства се веома добро сећам. Оно је за мене најважније — то су најважније године мог живота. Утисци из детињства важнији су ми од од свих каснијих, из зрелог доба, када сам одрастао…
Живео сам са мамом, бабом и сестром. Породица без мушкарца. То је суштински утицало на мој карактер.
Дом. Дом мог детињства — то је малени мајур 90–100 километара од Москве, недалеко од села Игњатјево, где смо живели неколико година пред рат — тридесет пете, шесте, седме…   
Било је то тешко време. Мени је отац увек недостајао. Када је отац отишао из наше породице, имао сам три године. Живот је био необично тежак, у сваком смислу. Но, ипак, много сам добио у животу. Све најбоље што имам у животу, за то што сам постао режисер — све дугујем мајци.
Својевремено сам преживео веома тешке тренутке. Уопштено, упао сам у врло лоше друштво као млад. Мајка ме је спасила на веома чудан начин — уписала ме је у геолошку експедицију. Радио сам тамо у тајги, у Сибиру. И тај период је сачуван као најлепше сећање у мом животу. Тада сам имао 20 година.


О ОЦУ… 

Велику улогу у мом животу свакако је одиграла чињеница да је мој отац — песник. Огроман утицај на мене је извршила и његова поезија и његов поглед на руску књижевност, уметност. Мој отац је данас, неупитно, највећи руски песник. Ван сваке сумње. Са огромним духовним потенцијалом. Песник коме је најважнија — његова унутрашња духовна концепција живота. Он никада ништа није написао само због тога да би се прославио. Било је време када се стихови Арсенија Александровича Тарковског нису штампали — тада је Жданов управљао кулутром. Недавно су очеви стихови почели да се штампају…
Питају ме да ли жалим што нисам постао музичар, диригент (волео бих да будем диригент) или сликар. Да, сада жалим. Чини ми се да би ми било лакше да сам се бавио музиком. Али у детињству нисам желео да будем ни музичар, ни уметник. Не. У детињству је мој начнин живота био као у биљке. Мало сам размишљао, више осећао и упијао. Детињство је увек прекрасно — колико год било лоше или добро, оно увек остаје за нас најсрећније доба.

О ФИЛМУ…

  Никада нисам схватио шта је филмска уметност. Многи, који су ишли у Институт за филм, већ су знали шта је то. За мене је била загонетка. И више од тога, када сам завршио филмски институт, уопште нисам знао шта је филм — нисам га осећао. Нисам у њему видео свој позив.
Осећао сам да су ме научили неком занимању, схватао сам да постоји некакав фокус у тој професији, али, да је могуће помоћу филма приближити се поезији, музици, литератури, — такво осећање нисам имао. Нисам. Почео сам да снимам филм „Иваново детињство“, суштински не знајући шта је режија. То је било трагање, по осећају. Пробао сам. Тражио сам неке моменте додира, повезивања са поезијом. После тог филма сам осетио да се помоћу кинематографије може дотаћи некаква духовна супстанца.
Зато је за мене искуство са „Ивановим детињством“ било изузетно важно. Пре тога уопште нисам знао шта је филмска уметност. И сада ми се чини да је то велика тајна. Уосталом, као и свака уметност. Тек сам у „Носталгији“ осетио да је кинематографија способна да у великој мери изрази душевно стање аутора. Раније нисам претпостављао да је то могуће…
У последње време, тежио сам све већој једноставности у филму. Чини ми се да сам у „Сталкеру, у „Носталгији“ добио некакав аскетизам у композицији.
Мени је много дражи микро него макро свет. На пример, волим ограничен простор. Веома ми се допада однос који према простору имају Јапанци — њихово умеће да у малом простору нађу одраз бесконачности… И вода је за мене — одраз. Али не само то. Може бити и неко древно сећање. Вода, река, поток — мени много говоре.
Мени, као режисеру, веома је важно Довженково искуство и филмови. Веома. Мој учитељ је био Михаил Ром. Учитељ — то је учитељ. Тај човек ме је шест година подучавао на Институту. Али најважније — научио ме је да будем оно што јесам. У обавези сам то да кажем, када говорим о свом учитељу Рому…
          Филм је, вероватно, најнесрећнија од свих уметности. Филм користе као жвакаћу гуму, као цигарете, као ствари које купују. Зато је прихваћен став: да би био добар филм мора да се продаје. Али, ако о филму размишљамо као о уметности, такав прилаз је апсурдан. Ја не припадам режисерима који се поносе својим комерцијалним успехом. Али, не жалим се на своју судбину. То је било само у почетку, после тога, како би се који нови филм појавио, сусретало би га интересовање гледалаца. Данас не можемо рачунати да ће милиони гледалаца гледати само добре филмове. Веома је тешко ући у кожу гледаоца и видети филм његовим очима. Мени се чини да то није ни потребно. Једини пут до гледаоца режисеру је — да буде оно што јесте.


О СЕБИ, О ЉУБАВИ, О ЖЕНИ, О ОТАЏБИНИ, О ЉУДСКОМ ИСКУСТВУ…

Ја не размишљам толико о стварности, колико покукшавам да је осетим: према њој се односим као животиња, као дете…
Мени се чини да недовољно волим себе. Онај ко недовољно воли себе не зна циљ свог постојања, и не може, по мом мишљењу, да воли друге. Изгледа да недовољно волим себе и због тога недовољно волим оне који су око мене. Имам један веома озбиљан недостатак — нетрпељивост. Желим да се избавим од ње, но бојим се да нећу успети. Недостаје ми трпељивост која долази са зрелошћу. Због тога много патим и мислим да ми управо то не дозвољава да се према људима односим са више симпатије. Уморан сам од људи…
Ја сам невесео човек. Како видим, сада није време за много смеха. Не свиђа ми се да се смејем. Ако одједном почнем да се смејем, истог момента почињем себе да контролишем, осећајући да није у реду смејати се.
Ја се себи нимало не свиђам. Незадовољство собом ми помаже да одем од себе и тражим снагу не само у себи самом, већ и у ономе што ме окружује, што је изнад мене…
Тешко ми је да замислим унутрашњи свет жене, али ми се чини да он мора бити повезан са светом мушкарца. Усамљена жена — то је ненормално. Ако је женин свет одвојен од мушкарчевог света, то значи да међу њима ничега заједничког нема. Ако свет не постане заједнички, односи су безнадежни. Данашњи односи мењају цео унутрашњи свет, а иначе уопште ми није јасно због чега све то. У сваком случају, уверен сам да унутрашњи свет жене веома зависи од осећња које она има према мушкарцу, зато што је женино осећање потпуно. Она је — симбол љубави, а љубав је, по мом мишљењу, у сваком смислу највише што човек има на земљи…
Веома волим своју земљу и не могу да замислим како је могуће дуго живети ван ње. Изузетно волим село у коме сам живео и које зовем својом домовином. Не знам зашто, али своје село волим више него Москву у којој сам дуго живео. Знам да желим да живим у природи, ближе природи. То што су људи принуђени да живе у великим градовима — то је последица развоја наше цивилизације, али изгледа да је човечанство од самог почетка учинило много грешака…
Још једна тема, за мене веома важна — искуство. Не можемо користити искуство наших очева. То би било сувише једноставно. Не можемо пренети своје искуство другоме. И не можемо натерати човека да осећа другачије него што осећа. Он мора живети свој живот.


О УМЕТНОСТИ…

Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан¹ – оно, што се у руском језику зове „прелест“². Тешко је разабрати се у томе. Толстој је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем…
Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи…
Ако бих пронашао неки други принцип, онда бих и концепцији уметности морао да приђем на другачији начин. Али, пошто смисао нашег постојања дефинишем овако, онда верујем да уметност треба да помаже човеку у његовом духовном развоју. Уметност треба да помогне човеку да се духвно промени, порасте…
Постојао је и такав поглед: уметност је исто тако сазнајна као и свака друга (интелектуална, духовна) форма живота на нашој планети (уметност као знање и просвећивање, прим. прев.). Али ја уопште не верујем у велике могућности знања. Знање све више и више одвлачи људе од главног циља, од основне мисли. Што више знамо — то мање знамо. Ако се на пример, удубимо, то нам смета да гледамо широко. Уметност је човеку потребна да би се духовно винуо, узвисио над самим собом, користећи своју слободну вољу…
Уметник увек осећа притисак, некакав немир. Мислим да у идеалним условима уметник једноставно не би могао да ради. Не би имао простора да дише. Уметник мора да осећа неки притисак. Ја не знам какав тачно, али је потребан. Ако је свет у реду, у хармонији, њему уметност није потребна. Можемо рећи да уметност постоји само зато што је свет лоше устројен.


О НАЈВАЖНИЈЕМ…


Сваки уметник, у сваком жанру, тежи да изрази пре свега човеков унутрашњи свет. Неочкивано и за себе, открио сам да све ове године чиним једно исто: покушвам да испричам причу о унутрашњем човековом конфликту — између духа и материје, између духовних потреба и неопходности да се пребива у овом материјалном свету. Тај конфликт је најважнији зато што рађа све проблеме са којима се сусрећемо током нашег живота…
Чини ми се, можемо рећи, да је као резултат историјског процеса настала огромна разлика између духовног развоја и материјалног, научног. И у томе је узрок данашњег драматичног положаја наше цивилизације. Ми стојимо на граници атомске катаклизме, а то је управо последица расцепа између духовног и материјалног…
Лице света је већ промењено. Нико то не спори. Али ево питања: „Ако је човек све време мењао изглед света, зашто се онда тај свет, хиљадама година касније, нашао у тако драматичној ситуацији?“ Мени се чини зато, што човек, пре него што ће променити и свет, треба прво да промени своју суштину, свој сопствени свет. Ето у чему је проблем. Такав је утисак — ми хоћемо да учимо друге, а нећемо да учимо сами.
Када ме питају: „Може ли уметност да промени свет?“ — одговарам: „Пре него што почнем било шта да мењам, морам сам себе да променим, морам постати бољи. Само после тога, можда ћу моћи будем од користи.“ Док људи и друштво не почну да се развијају хармонично, док човечанство не почне да се духовно развија, човек неће пронаћи мир, и његова судбина ће бити трагична. Ствар је у томе да се уравнотеже духовне потребе са материјалним потребама. А како можемо рачунати на некакве промене, ако сами не осећамо да смо се духовно уздигли? Да би преобразили не само себе, већ и друге, треба принети жртву — само тада ћеш моћи да служиш људима.


О ПОСЛЕДЊЕМ…

Ја не бих могао да живим када бих знао своју судбину. По свој прилици, живот губи сваки смисао, ако знам како ће се завришити — имам у виду, наравно, своју личну судбину. У том детаљу постоји нека невероватна, нељудска великодушност некога, пред ким се човек осећа као детенце, истовремено незаштићен и заштићен. То је учињено да би наше знање остало непотпуно, да не би оскрнавило бесконачност, да би остала нада. Незнање је — благородно. Знање је — вулгарно.


Објављено у часопису „Форум“, Минхен, 1988.
(Из интервјуа Андреја Тарковског објављеног 1984. у часопису „Страна и мир“)

Превео и приредио: Александар Мирковић

НАПОМЕНЕ:
Саблазан, оно што наводи на грех, мами, привлачи, заводи да се учини нешто недопуштено.
Прелест, у руском, као и у српском језику значи: драж, чар, привлачност, сласт…

Преузето са блога Александра Мирковића: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

Нема коментара:

Постави коментар