Два дана ме већ не изводе ни на онај један сат шетње, јер киша без
престанка сипи.
Мени се чини да ми непрестано влага
навире у ћелију и да ми пада по лицу и рукама као лепљив талог. Мој покривач је
оштар и студен, моје јело има укус лимене посуде и моја ћелија онај неописив
задах уског простора у ком један човек дише и живи, без промјене и зрачења.
Али ту за мојим вјеђама - склопим ли само очи - живи сва величина живота и
сва љепота свијета. Све што је икад
само такло очи, усне и руке моје све је у мојој свијести живо и свијетло на тамној
позадини ове патње. Раскош и љепота живота живе неуништиво у мени.
И сад кад сам све то изгубио пуни ми душу бескрајна благодарност за све
многоструке и дивне дарове што их живот даје онима који су срећнији од мене.
Откуд ми ово чудно осјећање?
Ја кроза њ пролазим као кроз тамнозелени мир и мирисну тишину оморикове
шуме у љетњи дан. И заборављам све око себе.
И. Андрић, Ех ponto,
немири, лирика, Сабрана дела Иве Андрића, књига једанаеста,
Удружени издавачи, Београд, 1981.
Нема коментара:
Постави коментар