Душа
би хтела да буде звезда,
Ал не кад с неба сред поноћи
Сијају светла, ко живе очи,
Гледајућ’ уснула земаљска гнезда, –
Већ дању, кад
скривене ко димом
Сучевих зрака, блиставије,
Као божанства, бивају светлије,
У етеру чистом и невидимом.
Препевао Александар
Мирковић: https://srodstvopoizboru.wordpress.com
Нема коментара:
Постави коментар