ГЕОРГИЈЕ ФЛОРОВСКИ, Религиозне теме Достојевског

У стваралачком опусу Достојевског постоји унутрашње јединство. Једне те исте теме узнемиравале су га и занимале целог живота. Достојевски је сматрао и називао себе реалистом – „реалистом y вишем смислу“. Назвати Достојевског психологом је погрешно. Погрешно је објашњавати његово дело на основу његовог душевног опита, на основу његових доживљаја. Достојевски је описивао и приказивао духовну, а не душевну реалност. Он је приказивао прареалност људског духа, његове хтоничне дубине, y којима се Бог бори против ђавола, y којима се решава људска судбина. Погрешно је рећи да је Достојевски y својим стваралачким ликовима објективизовао или оваплоћивао своје доживљаје, своје идеје. Достојевски се уопште није затварао y своје самотне мисли. Тачно је да је y младости био „занесењак“. Али ту занесењачку саблазан он је веома рано стваралачки превладао. Његова душа се отворила свим утисцима света. Достојевски је био превише проматрачки настројен и забринуто заинтересован за све што се око њега дешавало. Он је пре патио због радозналости, него због немара према животу. То је y ствари била метафизичка тежња за знањем, а не обична радозналост. Достојевски је био созерцатељ, а не визионар. Њему је било дато да види тајанственост праоснове емпиријских догађаја. Видео је оно о чему је говорио, приказивао оно што је видео. У томе је основ његовог реализма. Његово стваралаштво није објашњавање већ приказивање човекове судбине.

Достојевском се веома рано открила загонетна антиномија људске слободе. Са једне стране, целокупни смисао људског живота он је видео y човековој слободи, и то y слободи као изразу воље, y творачком самобирању и самоодређењу. Ништа не може да се оствари без одлучне воље и избора. Зато је Достојевски бранио управо човекову „самовољу“, а не само његову самосвојност. Чак су смирење и покорност могући једино кроз „самовољу“ – у противном они су безвредни.

Са друге стране, нико као Достојевски није тако снажно и убедљиво приказивао саморазорност слободе. То је једна од најинтимнијих тема његовог стваралаштва. У име „самовоље“ или слободе Достојевски устаје против „сви ми“, против сваке објективне принуде, засноване искључиво на принуди и нужности. Уједно, с тим он показује како се протестант преображава y „човека из подземља“, и почиње мистично разлагање, распад личности. Самотна слобода се претвара y суманутост. Упорно протестовање се завршава унутрашњим ропством. И не само то: слобода прелази y принуду и насиље. „Човек из подземља“ постаје одмах и насилник и опседнут. Опасно је бити слободан. Још опасније је лишавати слободе. За Достојевског је веома карактеристично да жали понижене и угњетене, али не толико моралистички или сентиментално, колико показује метафизичку опасност угњетавања за оне који угњетавају. Ко нападне слободу и човеков живот, тај је сам већ изабрао свojy погибељ. У томе је тајна Раскољникова, y томе је „Наполеонова“ тајна. Суочавамо се са нерешивом противречношћу. Слобода мора бити изнутра ограничена. У противном, она прелази y своју негативност. Достојевски види и описује тај мистички распад самодовољне смелости, која се израђа y безочност, чак и y мистичну разузданост. И показује како празна слобода чини личност робом страсти или идеје.

Антиномија људске слободе разрешава се једино у љубави. А љубав може бити само слободна. Неслободна љубав се израђа y страст, постаје почетак поробљавања и насиља и за вољеног, и за заљубљеног. И опет Достојевски необично оштроумно описује ту трагичну и антиномичну дијалектику љубави, не само љубави према жени, већ и љубави према ближњем. Велики Инквизитор је за Достојевског пре свега жртва љубави, неслободне љубави према ближњем, љубави према неслободи, љубави кроз неслободу. Од такве љубави распаљено срце изгорева, и сагорева привидно вољене, убија их обманом. Истинска љубав је могућа једино y слободи, једино као љубав према човековој слободи. Овде откривамо нераскидиву везу: љубав кроз слободу и слободу кроз љубав. У томе је за Достојевског била тајна саборности, тајна братства, тајна Цркве – Цркве као братства и љубави у Христу.

(...)

Достојевског је више привлачио западни човек него западна култура. Узнемиравала га је западна туга, узнемиравале су га противречности западног и европског духа. Јасно је увиђао и описивао метафизичку и религиозну, мистичну болест духа. Смисао те болести он је видео y саблажњености због злоупотребе слободе и зато у саблажњености због Бога. Поверовати и прихватити Бога могуће је једино y слободи.

Метафизичко или мистичко тровање западног живота Достојевски је созерцавао y живим људским ликовима. У њима је он тачније и продорније видео и приказивао ону метафизичку историју људског духа због које је његово срце толико туговало, него y историјским шемама или y публицистичким разобличавањима. Достојевски је волео Запад. Волео га је и зато што је много научио од западних мислилаца и тражитеља, и зато што је на Западу видео и ocehao други завичај рускогдуха, волео га је чак и зато што је историја неумитно сударала Русију са Европом тако да се руско или православно питање не може решити никако друкчије него кроз разрешење питања о Европи. Достојевски је y томе видео Хришћански дуг, а не историјску неизбежност. Спаситељев лик није изгубио сјај на Западу. И y самом одрицању од Христа, y самој опседнутости хуманистичком саблашћу Запад је, за Достојевског, и даље био хришћански свет. И тамо се Бог бори против ђавола, а поприште битке су људска срца.

Достојевског је узнемиравала туга и страдање западног човека. Њу не можемо одбацити јер се ту решава судбина људских душа. Опет је у име љубави и caборности, y име братства целокупног људског рода Достојевски тежио ка васељенској синтези, ка укидању „европских противречности“. Управо се y томе видела, пре свега, његова напрегнута, силна љубав према човеку.

И сад Достојевског често називају „жестоким талентом“. Тачно је да он нешто страшно и језиво саопштава о човеку. Његово приповедање није најстрашније кад приказује човека y љутини и разузданости, y жестоком вихору страсти и искушења – његово приповедање је најстрашније онда када он непоновљиво оштровидно приказује дубинске таласе распалог Духа, пустошење палих људи, када показује страшне слике небића. Такав је Ставрогин.

И тихо бешњење и немоћ су страшнији од олује. Но и над тим небићем звучи победничка и свепобеђујућа Осана. У тој Осани је највећа тајна Достојевског. У њој је његова снага. Није га саблазнило тајновиђење зла. Није, али никако зато што је y злом животу видео само криве путеве добра. Достојевском се, напротив, зли свет откривао y својој потпуној затворености – изаћи из њега можемо једино скоком или узлетом. Достојевски се није саблажњавао, али не зато што је веровао y Божију свемоћ и y победу Божије силе над црном немоћи греха. Он је очекивао победу од Божије љубави, а не од Божије свемоћи. Но најважније је да се никад није саблажњивао због човека. Никад мy се није затварао лик Божији y човеку. Није се затварао зато што га је свуда откривала љубав. Та љубав је чувала Достојевског од песимизма. Чувала га је и од пренеражености и страха. Он је веровао због љубави, а не због страха. Пред духовним погледом Достојевског увек је стајао Христов лик. Он је сведочио о бесконачности Божије љубави према човеку. Не може човек улазити y cпop са Богом и умањивати Божије сведочење о човеку својим очајањем или сумњом.

Без основе су оптуживали Достојевског за „ружичасто хришћанство“. Његова вера је била трезвена и одважна. Ни од себе, ни од других никад он није скривао сав ужас и сву трагичност грешног и палог живота. Истинска вера се, ипак, не може изгубити. Она је изнад очајања. Вера рађа наду. И нада светли, баш као и речи: „Мир за човека, извор живота и спасења свих људи од очајања и услов sinequa non зa цео свет састоји се y три речи: Логос постаде тијело.“ (Јн1,14) У том откривењу је извор снаге и вере Достојевског, извор његове радости, радости због Богочовека.

Протојереј Георгије Флоровски, «Религиозне теме Достојевског», Достојевски: апостол православног реализма, Catena Mundi, Београд, 2014, стр. 35–40.