ФЈОДОР ТЈУТЧЕВ, Silentium!

Ћути и скривај од светла дана

И мисли своје и осећања –

Нека се у дубини душе

Подижу, расту, и нек се руше

Бешумно, као звездани пути, –

Диви се њима – и ћути.

Како срцу себе казати?

Како ће тебе други да схвати?

Зашто ти живиш, да л он појми?

Казана мисао ко лаж се дојми.

Узбуркан се источник мути:

Храни се њима – и ћути.

У самом себи живот продужи –

Цео је свет у твојој души,

                Чаробне мисли роје се ту –

               А заглуши их спољни шум, –

                Светлост дана их гони и мути –

               Схвати њихову песму – и ћути!

1830.

Превод: Љ. Симовић

Антологија руске поезије XVII–XX век, избор, предговор и текстови о песницима Александар Петров, „Просвета“, Београд, 1977.