Чиста лирика живи осећањима. Осећања
су увек иста. Код осећања нема развитка. Код осећања нема редовне доследности. Сва су дата одједном, сва осећања која ће
нам кадгод пасти у део да их осетимо, уплетеним фитиљем буктиње од рођења су
утиснута у наше груди. Осећање
(детињство човека, народа, планете) увек почиње максимумом, а код јаких људи и
песника одржава се на максимуму. Осећању није потребан повод, оно је само повод
за све. Осећању није потребно искуство, оно израније и боље све зна. (Свако
осећање је ʼпредосећањеʼ). У коме почива љубав – тај воли, у коме гнев – тај се
срди, а у коме увреде – тај је од рођења увређен. Увредљивост ствара увреду.
Осећању не треба искуство, оно израније зна да је изгубило. Осећање нема шта да ради на периферији
видљивости, оно је у центру, оно само је центар. Осећање нема шта да тражи по
путевима, оно зна да ће доћи и довести – у себе.
Зачарани круг.
Сањарски круг. Мађијски круг.
Дакле, још једном:
Мисао је стрела.
Осећање је круг.
М.
Цветајева, О уметности и песништву. Портрети, приредила Милица Николић,
превеле Ивана Богдановић, Бранислава Ковачевић, Милица Николић, Народна књига –
СКЗ, 1990, стр. 93–94.
Нема коментара:
Постави коментар