Унутар хришћанског света одвија се борба између два морална
правца: смирења и стваралаштва, морала личног спасења и страха од пропасти и
стваралачког морала вредности, морала сопственог жртвовања ради преуређења и
преображаја света. И смирење и стваралаштво засновани су на жртви, али жртва
смирења и жртва стваралаштва се разликују. Жртва смирења може бити спремност на
одрицање од личног стваралаштва, али уз стално размишљање о личности, о њеном
савршенству; жртва стваралаштва, пак, може бити спремност да се заборави на
личност и мисли само на вредности и савршена дела света, али уз потврђивање
личног стваралачког надахнућа. Жртва је ту повезана са савршенством различите
врсте.
Религиозни морал смирења који има (...) дубоки онтолошки смисао, лако може да
се изроди. У том случају он захтева да се порекне и жртвује свако стваралачко
надахнуће, чак и надахнуће љубави према ближњем, y име апстрактне идеје личног
савршенства и богопослушности. Смирење
је парадоксално, као и све на свету и чак може да се претвори у одрицање самог
савршенства. Није смирење, него
гордост бити сувише савршен, добар, љубећи. Тада је човек у власти лажне
представе о Богу као о некоме ко од човека првенствено тражи жртве и страдања, покорност
и послушност. Смирење може непријатељски да се односи не само према
стваралаштву, већ и према човековом моралном животу. Оно се претвара у
сујеверје. Наш религиозни живот је до дана данашњег пун идолопоклонства, а
ослобађање од њега је велики морални задатак. Стваралаштво је, по својој природи, супротно идолопоклонству и у томе
је његов велики значај. Разоткривање вредности људске индивидуалности, што
као свој задатак поставља етика стваралаштва, истовремено је ослобађање од
неподношљивог страха личности за себе и за своју моралну судбину, страха који
рађа идолопоклонство и cyјеверје. Човек
који ствара, чији је дух усмерен на предметне. вредности, престаје да буде
дрхтави створ. Стваралаштво, стваралачко надахнуће, јесте победа над страхом,
тј. над основним афектом живота који је плод првог греха. У моменту стваралачког
узлета уметник или научник се ослобађа страха. Касније, враћајући се
обичном животу, он опет доживљава страх. Тај страх он може да осећа чак и у
односу на сопствено стваралаштво, уколико њиме овлада жудња за успехом и
славом, уколико западне у самодовољност и обоготвори своје стваралаштво. Али,
сва та стања немају ничег заједничког са чистим стваралаштвом.
У исто време, етика стваралаштва је етика усмерена на победу
вечности над временом. Стваралаштво
се одиграва у времену. Али стваралачки акт је усмерен ка вечном, ка вечној
вредности, ка вечној истини, ка вечној правди, ка вечној лепоти, ка Богу и ка божанској
висини. Сви производи стваралаштва могу бити временити и пролазни, али сам
стваралачки огањ јесте огањ вечности, у коме би морало да сагори све што је
привремено. У томе је трагедија стваралаштва. Оно жели вечност и вечно, а
гради оно што је привремено, гради културу у времену, у историји. Стваралачки
акт је ослобађање од ига времена, уздизање ка божанском. Творац-проналазач у
области материјалног живота, напушта у стваралачкој озарености земљу и време,
он гради машину која може постати оруђе борбе против вечности. Све је то увек
иста, основна противречност у грешном свету. Стваралаштво је борба против
последица греха, откривање човековог истинског позвања, јер стваралаштво се
изопачава грехом и бива повучено надоле. Зато етика стваралаштва учи о мучним
борбама људског духа. Стваралаштву је потребно
прочишћење у огњу прочишћења. Стваралаштво у култури се до те мере изрођује
и разлаже да долази до духовне реакције против сваког стваралаштва, повезаног
са потребом за аскезом и напуштањем света. Такво изрођавање стваралаштва видимо
у многим токовима савремене књижевности и уметности, где се дух вечности
коначно препушта пролазном духу времена. Видимо га у неподношљивој самодовољности
научника и у образовању религије науке. Видимо га у социјалном и политичком
животу, где борба за власт и интересе уништава стваралачки порив ка социјалној
правди. Похота живота у свим областима
побеђује стваралачку ватру духа. Похота живота у свим областима управо је
начело директно супротно стваралаштву. Стваралаштво
је победа над похотом живота. Похота живота се побеђује смирењем и
стваралаштвом. Душа се боји
празнине. А онда, када у њој нема вредног, позитивног, божанског садржаја,
испуњава је лажно, ђаволско стање. Када
је душа у стању празнине, она осећа досаду која је истински ђаволско и страшно
стање. Злу похоту и зле страсти, у знатној мери, рађају досада и празнина.
Тешко је борити се са том досадом и празнином путем апстрактног добра,
апстрактне доброте. Ужасно је то што врлина човеку понекад изгледа смртно
досадна. А тада врлина не може бити спас. Охлађена врлина, лишена стваралачке
ватре, увек је досадна и не спасава. Да би се та досада по! бедила треба
запалити човека. Досадна врлина то је рђав лек против досаде празнине. Досада је одсуство стваралаштва. Све што
није стваралачко, досадно је. Добро
је смртно досадно, ако није стваралаштво. Никакво правило и норма не могу
да спасу од досаде и ружне похоте коју она рађа. Похота и јесте излазак из
чамотиње кроз зло, кад се покаже да добро не представља излаз. Ето зашто је зле
страсти веома тешко, скоро немогуће победити негативно, кроз негативну аскезу,
кроз негативну забрану. Зла похота, зла страст, може се победити једино позитивно,
супротном, стваралачком духовном снагом. Стваралачка
ватра, ерос божанског, побеђује похоту и зле страсти. У том огњу сагорева зло, нестају досада и лажни нагон које је она изродила.
Воља за зло у суштини је беспредметна, и може се победити само предметном
вољом, усмереном ка вредном и божанском садржају живота. Чисто негативна
аскеза, усредсређена на грешну и злу жудњу и нагоне, не доприноси просветљавању
душе, она у души згушњава мрак. Зато
се мора потврђивати не етика уништења воље, већ етика просветљења воље, не
етика уништења човека и његовог спољног потчињавања Богу, већ етика
стваралачког човековог остварења онога што је у животу божанско – правде,
истине, лепоте, вредности. Сакаћење и сушење људске душе путем апстрактне
врлине, апстрактне идеје, претворене у норму и правила, може да победи само
етика стваралаштва. Идеје правде, истине, лепоте морају да престану да буду
норме и правила живота и да постану енергија живота, унутрашњи, стваралачки
огањ у човеку.
Хришћански учитељи духовног
живота стално говоре о грешним страстима и о борби са њима. Они су у праву.
Наравно, грешне страсти муче човека и обогаљују му живот. Али, заједно с тим,
страсти су материјал који може бити прерађен у највиши квалитативни садржај
живота. Без материјала страсти, без
несвесне стихије живота и стваралаштва, људска врлина је сува и смртно досадна.
И сами црквени оци кажу понекад да страсти могу да се претворе у врлине. То
потврђује да се у борби са страстима не треба задржати искључиво на негативном
гледишту, нити користити само негативни аскетизам. Потребно је постићи позитивна
стања у која ће просветљене, преображене сублимиране страсти ући, уместо да
буду истребљене и уни– штене. Таква је, пре свих, најкрбнија страст палог
човека –– полна страст. Њу је немогуће напросто уништити и искоренити; јалово
је, па чак и опасно, концентрисати се на негативну борбу са њом. У
терминологији савремене психологије и психопатологије поставља се питање
сублимације полне страсти. Отварају се многи путеви за човекову борбу са
грешном полном страшћу. Свако снажно и
стваралачко, надахнуто, душевно и духовно стање превладава и преображава полну
страст. Доживљај снажне еротске заљубљености може да ослаби полну страст и
примора човека да заборави на физиолошку полну потребу. Тај парадокс је добро
познат и проверен у искуству. Доживљај снажног осећања жалости и саосећања,
такође, може да паралише полну страст и примора човека да на њу заборави.
Енергија полне страсти, преображена и сублимисана, може да постане извор
стваралаштва, стваралачког надахнућа и узлета. Стваралаштво је несумњиво
повезано са енергијом пола, повезано је са праизвором стваралачке енергије, оно
може да пређе у друге облике енергије, као што кретање прелази у топлоту.
Стваралаштво је повезано са првобитном основом живота и означава само извесну
духовну усмереност, интенцију те примарне животне енергије. Читав проблем је да
се открију путеви стваралачког духовног усмерења, које је супротно усмерењу
које није духовно, у коме се у полним страстима троше духовне снаге. (...) Љубав може да победи полну страст која мучи
човека. Али жртвовање љубави, њено потискивање у себе у име стваралаштва, може
да постане извор људског стваралаштва. Већ сам указао на ту појаву на
примеру Кјеркегоровог живота, који се одрекао вољене невесте, као и на примеру
Ибзеновог живота, код кога се та појава одразила y стваралаштву. Бесполност је
за стваралаштво неповољна исто колико и трошење животне енергије у полним
страстима.
Али, велики део, такозваних, грешних страсти такође подлеже
сублимацији, духовном претварању у извор позитивног стваралаштва. Етика закона са
својим легалистичким врлинама не жели за то да зна. Али, зато зна етика
стваралаштва са својим стваралачким и динамичким врлинама. Грци су знали да чак и мржњу, која је веома зло и грешно човеково
стање, преобразе y племенито такмичење. Истом преображају подлежу и гнев, и
частољубље, и љубомора, и страст према коцки. Љубав је некаква универзална енергија живота која поседује способност
да зле страсти претвара у стваралачке. Јер,
и жеђ за сазнањем је љубав извесне интенције, љубав према истини, што
философија и означава. То исто треба рећи и о љубави према лепоти, о љубави
према правди. Зле страсти прелазе у стваралачке страсти преко ероса. И зато је, за разлику од етике закона,
етика стваралаштва еротска етика. Ипак,
љубав постаје снага која претвара зле страсти у стваралачке страсти тек када је
сама по себи вредна, када се не третира као средство за спасавање душе. Љубав, као и добра дела која су корисна за
спасење душе, не може бити извор стваралаштва, стваралачког односа према
животу, не може бити зрачење енергије која даје и просветљује живот. Љубав није само извор стваралаштва, сама љубав
према ближњем, према човеку, већ јесте стваралаштво, јесте зрачење стваралачке
енергије која поседује радиоактивност. Љубав је радијум у духовном свету.
Етика стваралаштва позива на реално, енергетско остваривање саме истине, самог
добра, духовности, просветљења живота, а не на симболичко и условно остваривање
добра кроз аскетске вежбе, добра дела, итд. Стваралачка етика захтева у сваком човеку љубав према његовој
стваралачкој слици, лику и обличју Божјем у њему, тј. према самом човеку, као
вредности по себи, а не само према Богу у њему, не само према добру у њему,
према истини у њему, према натчовечном у њему. Зато је неизвесно зашто се човек воли, ни ради чега се воли. Не може се
волети због заслуга, и у томе љубав личи на благодат дату бесплатно, не према
заслугама, дату ни због чега. Љубав је благодатна енергија која зрачи. Схватање
љубави према ближњем као средства за спас душе јесте највеће искривљавање
природе љубави, несхватање љубави. То је легалистичко извртање хришћанства. Љубав
се схвата као закон за чије испуњење човек добија награду. Погрешан је, такође,
и сваки идеализам који зна за љубав према идеји, али не зна за љубав према
човеку, и увек је спреман да претвори човека у оруђе те идеје. На тој основи
рађају се религиозни формализам и религиозно фарисејство које увек представља
одрицање љубави. Само религија закона одбацује човека који је непокоран Божјој
вољи. И само етички идеализам одбацује човека који је непокоран идеји. Такво
одбацивање непознато је религији искупљења и непознато је етици стваралаштва.
Хришћанска религија је поставила човека изнад суботе, а етика стваралаштва у
целини прихвата ту апсолутну истину. За
етику стваралаштва човек је вредност по себи независно од идеје коју носи, а
животни задатак је зрачење стваралачке енергије у правцу живота, енергије која
просветљује, јача и преображава. Зато она не суди, она даје живот, добија
живот, повећава квалитет и вредност садржаја живота. Трагедија етике
стваралаштва повезана је са сударом вредности и добара, за које се подједнако
сматра да заслужују стваралачки напор. Зато етика стваралаштва увек
претпоставља жртву.
Николај Берђајев, О човековом позвању: оглед из парадоксалне
етике, одломак из огледа «Етика стваралаштва», превела са руског Мирјана
Грбић, Zepter Book World, Београд, 2000, стр. 148–153.
Нема коментара:
Постави коментар