Ах, да творачка моћ дубока
у духу мом забруји!
Да творевина пуна сока
из шака ми иструји!
Дрхтећи само промуцам те,
али не могу стати;
Природо, осећам те, знам те,
морам ти облик дати.
Сетим ли се да годинама
дух се мој разоткрива,
па сад, где беше пустош сама,
у извору ужива,
чежња ме, Природо, жестока
за тобом целом плени!
Шикнућеш попут водоскока
свим млазевима мени.
Све силе у мом духу новом
Ведрином обасјаћеш
И скученом животу овом
Безмерну вечност даћеш.
Јохан Волфганг Гете, Песме,
превео с немачког Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана
Стојановића – Гетеово друштво у Београду, 2008, стр. 31.
Нема коментара:
Постави коментар