Ти
знаш, био сам много година и сам аутор. Тако срећног видиш ме данас и зато што
то више нисам. А сада ћу ти испричати разлоге тог мог ослобођења. Послушај,
драги мој! – У почецима писања видех свет у себи као поуздан низ
слика које је требало само да гледам и да их опишем једну за другом. Временом
су се, међутим, изгубили јасни обриси, и из тог усредсређеног сагледавања себе
изнутра додатно је настало ослушкивање. Моја замисао тада беше – па и искусих увек њено остварење – да ми је у мојој
нутрини било дато нешто попут пратекста, нешто још поузданије од узорне слике,
јер, непотрошан у времену, тамо је увек, истовремено, и бивствовао и догађао
се, а са моје стране могао се без отезања пренети на папир, само ако бих се на
било чему зауставио и у њега удубио. У том периоду сам замишљао писање као
чисто са-слушање и са-писање, као превођење, у коме је уместо видљивог
предлошка важио потајни пра-говор. Али са мојим сном се догодило као и са свим
мојим сновима: кад год сам хтео да га забележим и склопим у неку врсту Велике
књиге снова – не чинећи то само с времена на време и фрагментарно, него и
систематски, свакодневно – постајао је он све мањи, а и значио је све мање; све
што је повремено, у крхотинама, говорио, уопште више није била планирана
целина. Мој покушај да дешифрујем онај пра-текст у мени и тако изнудим неку
свезу, јавио ми се сада такорећи као грех. Тиме је почео страх. Сваки пут сам
се све више грозио седења и чекања. Међу свима у мом позиву које сам познавао,
био сам, колико ми је познато, једини које се плашио писања, и тако из дана у
дан. И, из ноћи у ноћ, иста мора: претходио је заједнички наступ пред великим
аудиторијумом, и сви су имали своје текстове, само ја не. Када је онда дошао
крај, усред једне реченице без каквог осећања, без смисленост, без ритма,
погодио ме је он као забрана писања, за увек. Ништа више своје! Сећам се како
сам тога дана изашао напоље на најжешће сунце, стајах сатима под расцветалим
јабуковим дрветом, хладан као мрцина, и онда се, ипак, смејах, у мислима,
изреци једног великана: „Треба само да дунеш у шаку и ствар ће већ кренути!“ И
после прелазног периода ћутања постао сам тај кога познајеш: само не више нешто
Своје! Тај праг више не прекорачити! Остати у предњем дворишту! Коначно могу да
саучествујем, и не морам, као некада, да будем у главној улози, и
само тако, као са-учесник, смем и ја, коначно, да покажем адуте! Само у
превођењу – поузданог текста – уживам у
својој духовној присутности и осећам се виспреним. Јер, за разлику од раније,
знам да је тада сваки проблем решив. Додуше,
увек поново се мучим, али се више не мрцварим, и не чекам више да се заметне
она мука у којој стичем право да пишем. Преводилац поседује извесност, потребан
је. И, тако се ослободих и страха; е, давно је прошло то време када сам, шиљећи
оловку пред рад, дрхтав, какав сваки пут бејах, ломио мине једну за другом! И,
ујутру, при буђењу, уместо да се преплашим оног изгнанства из пређашњих дана,
чезнем за превођењем као својом кућом. Преводилац, а то ја јесам, и ништа
друго, без задњих мисли, у потпуности сам то, што јесам; док сам својевремено
сам себи често изгледао као издајник, сада свакодневно доживљавам себе оданог.
Превођење ме односи у дубоки мир. И, погледај, пријатељу: та чуда која
доживаљавам одмах и остају – сада не више у улози Једног. Још
увек је довољна једна права реч да мој отежали ход, и поред старости, пређе у
трчање! Остаје и даље она непромењена ужурбаност – само,
она ме више не присиљава да мудрујем, него ми допушта да будем пријатно
површан. Тако, приказујући, највише могуће лепим, твоје ране, скривам ја своје.
Да умрем за писаћим столом, то желим тек откако сам преводилац.
Петер Хандке, Поподне писца: приповест, у
преводу Жарка Радаковића, „Прометеј“, Нови Сад, 2018, стр. 62–63.
Нема коментара:
Постави коментар