„Живот је кратак, уметност је вечна“ – ова Хипократова
изрека обично се разматра као антитеза живота и уметности. А није ли између два
дела овог античког афоризма и узрочно–последична веза? Управо зато што je
кратак, живот толико жури да створи нешто што ће га надживети – уметност у
ширем смислу речи. Када би живот трајао бесконачно, не би имао потребе за уметношћу.
Али, кад сам ја смртан, нека ме надживи нешто што сам урадио. Живот је
краткотрајан – и зато је уметност дуговечна.
Зашто нам култура пружа угодност? Писање, цртање, певање,
свирање, глума зашто нам душа тражи то? Култура је скицирани нацрт бесмртности,
њена условно-симболична форма, подражавање бесмртности, као што је хришћанинов
живот, сматра се, подражавање Христа. Иначе, како објаснити да се сатима мучимо
стварајући неки стих или потез кичицом? Ма нека га ђаво носи, ако ћемо ипак да
умремо!
Тешко да се стремљење култури може објашњавати по Фројду,
скривеним утољавањем полног нагона у облику сублимације, то јест његовим
принудним или добровољним одгађањем/сублимацијом, од које потичу сви снови,
уметности, религије... Заиста, у оквиру ове теорије, култура и не пружа
угодност већ, напротив, причињава непријатност и патњу, будући да гуши полни
нагон или, y најбољем случају, даје његово илузорно пражњење (С. Фројд, Нелагодност
у култури). Произлази да је култура – отпад либида, сметлиште неутољених
жудњи. Али, ми знамо да култура пружа истинску угодност – не полном нагону него
инстинкту бесмртности, чија једна врста јесте и полни нагон (овековечавање себе
у својој слици и прилици, у потомству). Па, ако човечанство готово да потискује
полни нагон ради културе, то је, очигледно, само зато што тражи виши и
поузданији облик бесмртности него што је то обнављање себе биолошким путем. То,
што je Мандељштам y свом вороњешком заточеништву, већ на ивици смрти, назвао
„чежња за светском културом“, било је чежња за бесмртношћу, за преживљавањем у
стиховима или платнима, кад већ природа није дала да преживи њихов аутор.
Култура је највећи аргумент у корист бесмртности, убедљивији од свих пет метафизичких доказа Божјег бића. Градови, музеји, поеме, романи, трактати – иконе су вечног живота, мада у њима сам човек још није удостојен спасења (и то привременог), већ само његова дела.
М. Епштејн, Лепљиви листићи: мисли без реда и обзира, са
руског превела Радмила Мечанин, «Дерета», Београд, 2015, стр. 87–88.
Нема коментара:
Постави коментар