Умиљење једно од најдубљих, a y исти мах најзагонетнијих осећања. Чиме се оно изазива? Умиљавамо се слабом, крхком, када оно открива снагу y себи. Умиљавамо се детету, кад изговара прве речи, прави прве кораке, кад отвара очи, прати играчку итд. Умиљавамо се лептирићима, врапчићима, малим створењима која савесно врше своју намену и налазе себи место на гозби живота. Сила се реализује y немоћи.
У томе је тајна умиљавања: то је немоћ,
нехотичност, непосредност, незавршеност, све саме негације, „не“ кроз које се
остварује света тајна живота, његовог кретања y сусрет нама. Његова
незаштићеност нас разоружава.
Умиљење не треба бркати са сажаљењем, које је
усмерено одозго наниже, на слабијег који има потребу за потпором, нити с
одушевљењем које је, напротив, усмерено одоздо навише, на оног који нас
превазилази лепотом, снагом. Умиљење је својеврсна синтеза одушевљења и
сажаљења, a y исти мах није ни једно, ни друго. То је
одушевљење кроз сажаљење, то је доживљавање нечег слабог, детињег, немоћног, и
истовремено Одушевљавање његовим достојанством, снагом, целовитошћу то је
однос, не по вертикали увис или наниже, већ по хоризонтали, и зато је оно још
људскије.
М. Епштејн, Лепљиви
листићи:
мисли без реда и обзира, са руског превела Радмила Мечанин, «Дерета»,
Београд, 2015, стр. 208.
Нема коментара:
Постави коментар