1880. године сам дошао y
Праг, у Чешкој, испуњавајући мом оцу жељу да довршим своје школовање на неком
универзитету. Атмосфера тог старог и занимљивог града била је повољна за
проналазаштво. Било је много гладних уметника и свуда се могло наћи
интелигентно друштво. Ту сам начинио први изразит корак напред тиме што сам
одвајао комутаторе од машина и постављао их на удаљене осовине. Сваког дана сам
маштао без успеха о конструкцијама у том смислу, али са осећајем да се ближим
решењу. Следеће године дошло је до нагле промене y мојим животним погледима.
Схватио сам да моји родитељи подносе за мене превелике жртве, па сам решио да
их ослободим тог терета. Талас телефоније стигао је из Америке до европског
континента и требало је да један систем буде инсталиран у Будимпешти. Прилика
је изгледала идеална и ја сам кренуо возом у тај град. Иронијом судбине моје
прво радно место било је место цртача. Мрзео сам цртање: за мене је то била
најгора од свих досадних ствари. На срећу, није дуго потрајало док сам дошао до
места које сам желео, места главног електричара телефонске компаније. Задаци
које сам имао довели су ме у везу са више младих људи који су ме интересовали.
Један од њих је био и г. Степи, који је био изванредан пример хуманости. Велика
глава са ружном израслином сједне стране и нездрава боја лица чинили су га
изразито ружним, али би од врата наниже његово тело могло послужити као статуа
Аполона. Имао је феноменалну снагу. У то време ја сам се исцрпљивао тешким
радом и непрекидним размишљањем. Он ме је убедио y потребу систематског
физичког вежбања тако да сам прихватио његову понуду да ме обучава у атлетици.
Вежбали смо сваког дана и ја сам брзо добијао у снази. Изгледа да ми је упоредо
јачао и ум и како су се моје мисли све више бавиле предметом који ме је
заокупљао био сам изненађен својом вером у успех. Једном приликом, које се увек
сећам, забављали смо се у Варош-лигету или градском парку. Ја сам рецитовао
поезију, коју сам увек страсно волео. У то време сам знао напамет читаве књиге
и могао сам да читам из меморије реч по реч. Једна од таквих био је Фауст. Било
је касно после подне, сунце је залазило, а ја сам се сетио стихова:
Дан је при крају; оно,
све даље сја
хита да други оживљава
свет.
O, што ме крила не дигну
са тла,
па за њим, вечно, да
управљам свој лет!
Дивног ли сна док оно
доле креће!
Ах, куда лете крила
бестелесна
телесна крила винути се
неће!
Док сам изговарао
последње речи, удубљен у мисли и дивећи се снази песника, идеја је дошла као
блесак муње. У једном тренутку сам све сагледао и штапом у песку нацртао шеме
које су дате као илустрација у мојим основним патентним захтевима од маја 1888.
године, а које је Степи (Szigety) потпуно схватио. Веома ми је тешко да читаоцу
опишем доживљај у правом светлу и значењу, јер је он у целини тако необичан.
Када се једна идеја појави, она је по правилу сирова и несавршена. Рођење, раст
и развитак су нормалне и природне фазе. Но са мојим проналаском је било
друкчије. Ја сам постао свестан тога у једном тренутку. Затим, теорија, ма
колико вероватна, мора обично да буде потврђена експериментом. За ону коју сам
ја формулисао, то, међутим, није важило. Доказ за њу могао се видети
свакодневно: свака динамо машина и сваки мотор били су апсолутни доказ њене
исправности. Како је то деловало на мене није се могло описати. Моја маштања су
се изједначила са стварношћу. Постигао сам оно што сам био предузео и сад сам
себе вицдо у богатству и слави. Но више од свега тога значило ми је сазнање да
сам постао проналазач. То је било оно што сам увек желео да будем. Идеал ми је
био Архимед. Дивио сам се делима уметника али су она, по мом схватању били само
сенке и ликови у огледалу. Проналазач, сматрао сам, даје свету дела која су
опипљива, која живе и делују.
Никола Тесла, „Нека лична
сећања“, Чланци, Завод за уџбенике и
наставна средства, Београд, 2006.
Нема коментара:
Постави коментар