Сви ћемо проћи. За
педесет година сви ћемо бити у земљи. Појавиће се нови ликови под вечитим
небом. И имам вољу да свима који још живе, довикнем:
Пишите, пишите што више!
Учвршћујте сваки трен, сваки гест, сваки уздах! Али не само гест – него и облик
руке која га је начинила; не само уздах – него и израз усана с којих је лако
слетео.
Не презирите „оно што је спољашње“! Боја ваших очију једнако је важна као и њихов израз;
пресвлака канабета – не мање важна од речи које су на њему изречене. Записујте
што тачније! Нема наважних ствари! Говорите о својој соби:
је ли висока или ниска, колико је у њој прозора и какве су на њима завесе, и
има ли ћилим, и какве је боје?
Боја ваших очију и вашег
абажура, нож за сечење хартије и шара на тапети, драгуљ на омиљеном прстену –
све ће то бити тело ваше у огромном свету напуштене, јадне, јадне душе."
(1913)
М. Цветајева, Неовдашње
вече, избор и превод Петар Вујучић, Рад, Београд, 1977.
Нема коментара:
Постави коментар