Категорије

петак, 03. новембар 2017.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ, Мysterium tremendum


       
   Мysterium tremendum[1] стална или променљива величина?
Доживљај који се разликује од једне до друге особе и који код многих људи вероватно уопште и не постоји.
Као и свест о пролазности и смртности.
Или доживљај који неки повлашћени појединци имају и помоћу кога сазнајемо нешто што је другим људима недоступно?

Недоумице сам имао и око самог појма тајне. Шта ако је и оно што ми мислимо да је нарушавање природне везе ствари само плод деловања неких других, нама досад непознатих природних закона? Кад кажемо да се догодило чудо, можда само учитавамо у ток догађаја неко наше мистичко тумачење.
Није ли онда боље рећи да је чудо оно што нама тако изгледа, с обзиром на наша претходно стечена знања о природној повезаности ствари?

Са таквим неким мислима кренуо сам у потрагу за књигама из парапсихологије не бих ли у њима нашао одговор на питања која су ме опседала. И сазнао да постоји велики број сведочанстава о појавама које нисмо у стању да протумачимо.
За почетак једна истинита прича која би се могла назвати „Ендру и његов змај од папира“.
Наслов делује безазлено и бајковито, али оно о чему је ту реч далеко је од тога.
Mysterium tremendum. Или нешто јако слично томе.
Уосталом, ево приче, па нека свако суди онако како мисли да је најбоље.
Нека млада Енглескиња изнајми стару сеоску кућу y близини Лондона и стиже тамо у једно августовско послеподне. Уморна од пута и од спарине прилегне да се мало одмори.
Тако лежећи угледа на дрвеној облози зида цртеж на коме је змај од папира кога држи неки дечак.
И одједном види себе претворену у дечака како јури преко неке ливаде.
Испред ливаде поток.
Док тако трчи, држи у руци змаја од папира.
Изненада, змај се преображава у огромну птицу грабљивицу и својим оштрим кљуном почиње да је кљуца у раме. Бежећи од те страшне птице Енглескиња која се претворила у дечака налети на обалу потока и падне у воду.
И то је враћа у стварност.

Све дотле прича би се могла разумети и као неко несвакидашње сањарење по дану.
Међутим, оно тајновито у њој тек долази.
Из разговора са неком сусетком, Енглескиња која ово приповеда сазнаје да је у тој сеоској кући некад живео дечак по имену Ендру.
И да је једног дана начинио великог змаја од папира.
И да је после тога уверавао своје родитеље како се тај змај прометнуо у огромну грабљиву птицу која га је кљуцала у раме.
И да је бежећи од те птице пао у поток.

А сад ево поенте.
Четрдесет година касније Ендру је војник који се са енлеском армијом повлачи према Денкерку пред налетом нацистичких група у Другом светском рату. На једној ливади његов одред митраљирају немачки пилоти.
Свима полази за руком да се спасу.
Само Ендру гине.
И гине у једном потоку, погођен у раме.

Писце књиге у којој сам пронашао ту причу није занимало оно што мене занима. Њихова пажња била је усредсређена на проблем времена. На питање може ли стрела времена да лети у обрнутом смеру.
Не кажем да и ја не бих волео да знам куда лети стрела времена. Међутим, више бих волео кад би неко могао да ми протумачи сврху поруке коју је тај Ендру из неке далеке будућности добио као дечак од осам година.
Можда је то предсказање требало да буде упозорење на опасност која му је претила. Да на време нешто предузме. Да опасност предупреди.
Али како је то Ендру могао?
Да не оде у рат?
Да се негде сакрије пре него што дођу немачки ловци?
Бесмислено.
Биће, дакле, ипак да је та порука коју је добио преко свог змаја од папира била плод неког узалудног, јаловог caзнања. Обавештење дечаку од осам година да ће кад мину четири деценије завршити живот у једном потоку, изрешетан мецима из авиона неког немачког пилота.

Колико смо пута већ чули и прочитали да је знање моћ.
Али шта ако је некад знање и немоћ. Спознаја да нисмо у стању да одлучујемо о оном што ће бити и на који начин ће бити.
Ако људи заиста имају слободну вољу, како бисмо протумачили случај Ендруа и његовог змаја?
Да је свиом слободном вољом изабрао да га једног лепог дана изрешета пилот непријатељске војске?
Да се нађе управо тада, на тој ливади, крај тог потока где га смрт чека?

А можда се све догодило тако како се догодило само зато што је порука коју је Ендру добио била шифрована? Или можда зато што ју је добио сувише рано?

Међутим, има случајева у којима је порука била и прецизнa и јасна и примљена на време, па ипак се десило онако како је било предсказано.
O томе сад једна друга истинита прича.  
Представник неког паробродског предузећа креће на пут бродом и успут сања да ће га кад стигне тамо куд је наумио погодитн комад топовске гранате и да ће од тога погинути.
Било је, наиме, предвиђено да се његов дочек обележи топовским плотуном.
Реши онда да предузме све што је потребно како би избегао опасност и наложи командиру батерије да паљба изостане.  
Међутим, после се предомисли. Дозволи да се плотун ипак испали, али тек кад се он склони на неко безбедно место са кога ће дати знак да паљба почне.
Али, пре него што ће до тог места доспети, једна мува слети командиру батерије на нос. Он замахне руком да је отера. Тобџија то протумачи као знак да паљба може да почне, топ опали и један делић гранате усмрти тог човека који је учинио све што је било у његовој моћи да се предсказање не испуни.

Није, међутим, увек тако.
Има и друкчијих примера.
Понекад бива и да неко избегне опасност која му је предсказана.
Негде крајем деветнаестог века један амерички капетан одлучи да поведе своју децу у Бруклин на неку позоришну представу. Међутим, само што је извадио карте, неки глас у њему упозори га да не иде у позориште. И пред саму представу реши он да послуша тај свој глас, премда су му пријатељи говорили да то не чини и премда је разочарао своју децу. Прича се овако завршава: зграда у којој се представа одигравала изгори у пожару, а са њом и преко три стотине љубитеља позоришне уметности.

Покушао сам да у ове три приче нађем неки заједнички именитељ.
У прве две га је било.
У оној трећој није.
Значи ли то да нужност негде постоји, а негде не постоји?
Да је негде има, а негде нема?

Да тај проблем решим помогли су ми питагорејци.
У ствари, један фрагмент из њихове заоставштине. Оно што су они учили о судбини.
Има две врсте судбине.
Једна долази споља. Неки људи, премда по својој нарави лакомислени, често постижу оно што желе, док неки други који промишљено поступају немају среће.
Друга врста судбине је урођена и долази изнутра.
Има оних који су од природе успешни и оних којима никад ништа не полази за руком.
Отуда она реч да је карактер судбина човекова. Хераклит је само мало друкчије уобличио оно што су већ питагорејци знали пре тога.
И ту сам нашао онај кључ који ми је недостајао.
У свакој од тих истинитих прича на делу су биле обе ове судбине – и она спољашња и она унутрашња. Одлука оног капетана да своју децу не поведе у позориште није потекла из његове слободне воље. Потекла је из његовог карактера. Из оног по чему се он разликовао од свих тих људи који су изгорели тог дана пре више од сто година. Али не само зато што је имао моћ прекогниције коју они нису имали, већ и зато што је био спреман да поверује оном гласу који га је на опасност упозоравао.
За сваки случај ево још једног примера.
Авион Р 101, високо цењено дело енглеских конструктора из 1930. године, срушио се већ приликом свог првог лета. А међу путницима који су погинули налазио се и челник цивилног ваздухопловства, сер Бранкер.
За разлику од оног америчког капетана, овај човек није имао моћ прекогниције. Није, дакле, негде у себи могао чути неки глас који би га споменуо на опасност што му је претила.  
Међутим, упозорења ипак нису недостајала.
Прво је дошло од Елен Гарет, једне видовите жене на великом гласу.
И отишло у ветар.
Друго упозорење добио је сер Бранкер од једне пророчице коју је грубо исмејао на седељки што ју је сам приредио. Пророчица се јако наљутила и предсказала му ту, на лицу места, да ће га кроз три месеца паклена ватра отправити у пакао.
И то упозорење отишло је y ветар.
И тако се тачно три месеца касније срушио авион P 101 и у њему сер Бранкер.

Разлика између ове две судбине – судбине оног америчког капетана и овог челника енглеског цивилног ваздухопловства – разлика је у карактерима. Да је сер Бранкер био човек капетановог душевног склопа остао би жив.
А да је капетан био сличан том енглеском функционеру цивилног ваздухопловства изгорели би у позоришту и он и његова деца.

Нека психолошка нужност управља свим нашим поступцима.
И није мање предодређено оно што чинимо од пожара у некој згради, или пада неког авиона.
Или лета неке муве.
Све што нам се у животу збива само је низ тачака у којима се пресецају две врсте нужности – једна спољашња, друга унутрашња.
И y томе је сва мудрост овог света.

Никола Милошевић, „Кутија од ораховог дрвета“ (одломак), Уметничка проза, Изабрана дела Николе Милошевића, књига V, приредио Мило Ломпар, Службени гласник СЦГ, 2003. 






[1] Доживљај неке велике тајне у страху и трепету

Нема коментара:

Постави коментар