ДАНИЦА МАРКОВИЋ, Доживљај

Васиона је постојбина душе моје,

Сунца далека мени фарови су;

И светови сви, што се у недоглед роје,

Духу и уму мојем домашни су.

И симфонија чарн'а, космоса бескрајна

Песма је срца мојег што прелива;

И свих векова светла у мени је тајна,

Што маглом смисô вечна Бога скрива.

Тамо, где никад време постојало није,

Бића је мога колевка чудесна,

И рефрен чежње, којим свак' мој дамар бије,

Одјек је звучна простора небесна.

И тамо маште моје жарко је огњиште

И мисли моје завичај блистави,

И гостопримно, драго, добро уточиште

И све утехе и сви заборави.

И кад ноћ ведра етир океаном чини,

Хола ми душа у небо зарони:

Тад путевима звезда по вечној пучини

– Библиска песма где победно звони –

Дух мој се пушта до највишег лета

И преживљује мит постања света.

Даница Марковић, Тренуци и расположења (из циклуса „Космички мотиви“), СКЗ, Београд, 1928.