Категорије

четвртак, 09. новембар 2017.

ДАНИЦА МАРКОВИЋ, Доживљај


Васиона је постојбина душе моје,
Сунца далека мени фарови су;
И светови сви, што се у недоглед роје,
Духу и уму мојем домашни су.

И симфонија чарн'а, космоса бескрајна
Песма је срца мојег што прелива;
И свих векова светла у мени је тајна,
Што маглом смисô вечна Бога скрива.

Тамо, где никад време постојало није,
Бића је мога колевка чудесна,
И рефрен чежње, којим свак' мој дамар бије,
Одјек је звучна простора небесна.


И тамо маште моје жарко је огњиште
И мисли моје завичај блистави,
И гостопримно, драго, добро уточиште
И све утехе и сви заборави.

И кад ноћ ведра етир океаном чини,
Хола ми душа у небо зарони:
Тад путевима звезда по вечној пучини
– Библиска песма где победно звони –
Дух мој се пушта до највишег лета
И преживљује мит постања света.


Даница Марковић, Тренуци и расположења (из циклуса „Космички мотиви“), СКЗ, Београд, 1928.

Нема коментара:

Постави коментар