Категорије

четвртак, 9. новембар 2017.

ДАНИЦА МАРКОВИЋ, Летње подне


Подневно сунце са зенита када
Обујми земљу загрљајем врелим,
Свемоћни целив оплођења пада
Његов на ресна недра њена. Тада
Зрикавац само звуком песме смелим
Просече ваздух успламтели вас:
Тихо је у тај освештани час.

Човек и друга свеколика бића
Склоне се или будне склопе очи
У тренут овај чудесна открића
И с недогледних поља из цветића
Мирисних круна миријада точи
У атмосферу свој обилни кȃд
И земљу стару креће нагон млад.
 

Застанем онда да ме сву обаспе
Зрак животворни сунчев, и упијам
Сву раскош боја што их земља распе,
Ca мирисима што их страсно саспе
Пољубац сунцу враћајући. Свијам
Побожно руке, што их купа зрак,
Са земљом сунце кад светкује брак.

Сведок небеске тајне, сва прожета
Светлошћу звезде, дахом земље плодним,
И причешћена из путира лета,
Осећам силно да у мени цвета
Обиље земље са клицама родним,
И зрачи сунчев благодатни жар –
Женика вечних васионски дар.


Нема коментара:

Постави коментар